„(...) Требиње је некад имало двије ријеке. Једна, балзамована да нас као мумија подсјећа на своју љепоту, и данас је ту у свом кориту – погађате Требишњица. Другу ријеку, ријеку шетача – к о р з о – ни у најбујнијој машти не можеш вратити у њен стари пресушени ток. Ток који је свако вече кретао од платана код Поште до платана код Његоша и поново – укруг.“
Овако нас Гласов аутор (М.Р.) уводи у причу о корзу, реминисценцију посве интимну и натопљену носталгичним сентиментима какве су, уосталом, све које нас враћају у дане младости, у априлском броју године 1986, нама једнако далеке и давне како су и нашем аутору већ тада изледала та пробуђења сјећања на један свијет у плусквамперфекту.
Не бисмо, чини се, били далеко од истине са тврдњом да је корзо био прва и дуго времена једина институција друштвеног живота града, утемељена можда када и сам град (ово претпоставимо), негдје крајем претпрошлог вијека, са првим улицама и каменим палатама које су по нацртима неког незнаног KuK урбанисте почеле да ничу изван бедема старије турске тврђаве...
Данас је тешко и замислити ту ријеку вечерње променаде главном требињском улицом, таласе шетача који запљускују шпалире оних који радије ту стоје и посматрају (ваљда да нешто или неког битног не би у тој променади пропустили), а и једни и други, није важно да ли стоје или шетају, знају да су у тим вечерњим сатима тамо гдје се једино може и мора бити, у епицентру градских збивања, на корзу.
Јер штрафтом корза шетало се понајмање ради шетње - то је мјесто гдје се представљате чаршији, мјесто сусрета и упознавања, гдје се размјењују прве ријечи и погледи наклоности, тражи забава и дружење, прилика да се поприча са пријатељем или знанцем - да се чује какав новост, ради какве корисне ствари, посла или тек да се прекрати вријеме. И тако је све текло деценијама...
Са новим временима, вечерња ријека шетача почела је да пресушује, корзо се преселио у кафане (или одлутао неким импровизованим и мање обавезним путањама), а требињским „страдуном“, све већа и издашнија, потекла је ријека аутомобила, тоне бучног гвожђа које су деценијама само нарастале, а на чије смо се ругло и нелагоду толико навикли да данас вјерујемо да је тако одвајкада било и да не може другачије. И остаће тако све док неки урбаниста не смисли (а смишљају већ ево деценијама, још од средине седамдесетих и урбанистичког плана „Требиње 2000“) како да ту бујицу, која нас од јутра до сутра обилно дарује непријатним трештањем и издувним гасовима, некуд окрене и преусмјери, а главној улици и најљепшој историјског архитектури Требиња, коју је бесправно узурпирала, опет врати, ако не баш старомодни корзо, онда нешто од некадашњег духа и амбијенталности, смисленији садржај и живот, а у њему – људе умјесто аутомобила. Но, вратимо се корзу и сјећањима Гласовог аутора...
Из времена кад је Луч био - фабрика
„(...) Корзо нису само чинили шетачи. И раније су постојали стајачи, али на тротоарима. То су били стајаћи кибицери који би се понекад јавили гласним комплиментом или јетким коментаром. Све те групе имале су своја мјеста, на која су долазили из вечери у вече. Јер, не бити на корзу било је као и не постојати. Други су сједали на дивној, од облутака ријечног камена направљеној огради око Платана. На самом дну корза окупљали су се они који су само дјелић ока бацали на шетаче, више гледајући на парк, неће ли 'ухватити' кад се издваја пар шетача. Ваљда ћу чекали неће ли се остварити, не знам кад настало пророчанство: да ће излазак недотакнуте дјевојке из парка бити објављен риком лавова, Његошевим окретањем нове стране и пуцњавом топова са бедема. Ради тих стајача чувара и парови шетача су развили технику тихог, непримијетног нестанка са корза. Насупрот тим паровима били су лажни донжуани који су настојали да сви виде како напуштају корзо, а кад би зашли из угла, дјевојку би најчешће водили у сластичарну, или ако је била са стране, 'да јој покажу град'. Враћали су се послије извјесног времена дижући главу пред својим друштвом. Прави заводници су били непримјетни, само их је пратио глас. Краљица корза, никад званично изабрана и наименована, али од свих призната, давала је својом појавом посебан електрицитет корзу. Шетајући 'скраћене кругове' више пута сте сретали особу до које вам је стало, и тим наглашено учесталим сусретима, на један начин исказивали сте симпатију. Било је шетача које са корза ништа није могло одвући. Ни олимпијада на Брекани, ни ватерполо утакмица, ни пренос спортског догађаја... То су били фанатици корза...“
У истом броју Глас биљежи још неколико свједочанства суграђана који су живјели корзо, а који памте и прератне и поратне дане ове требињске традиције.
Данило СИКИМИЋ: „Корзо је прије рата полазио од данашње Апотеке, тадашње Зупчевића гвожђарије и продавнице бензина, јер даље није ни било улице, па се протезало главном улицом, чак до Официрског дома према Дубровачкој капији. Тек пуно касније је почело да се ломи према платанима. Шетало се средином улице, иако није била асфалтирана, а не тротоарима који су и тад постојали. Саобраћај том улицом у вријеме корза био је забрањен. Шетња навече, на корзу била је начин да се сретну људи и разбије доколица. Знало се и ко први отвара корзо што у то вријеме и није било баш популарно. Корзо је насљеђе од Дубровника. Чак је и главна улица замишљена као копија Страдуна – Медитерански стил градње, лукови. (...) Прве године /за вријеме окупације/ корза нема. Ко би шетао у вријеме рација, хапшења и убијања? Али већ 1942. корзо живи. Шетало се до пет минута до пред 'коприфоко'- полицијски час, а тад би се корзо одједном празнило. Године 1943, капитулацијом Италије и доласком Нијемаца, корзо престаје да постоји. Нијемци забрањују било какво окупљање. Одмах послије рата нисам био у Требињу, али се сјећам да је корзо живнуло негдје 1948.
На корзу смо се сусретали и упознавали. Колико то значи, покушаћу да илуструјем примјером. Негдје 1942. године у Мостару ми прилазе двије дјевојке, Јеврејке, обраћајући се као старом познанику и у разговору ми откривају да су ту под лажним именом. Колико повјерење, а знали смо се само из пролаза на корзу. Након рата, за једну сам сазнао да је преживјела и да студира. Многи знани људи долазећи у Требиње и доживљавајући атмосферу корза били су одушевљени. За излазак на корзо људи су се посебно спремали и облачили, јер се није само шетало него и показивало. Чини ми се да откад људи престају водити бригу о начину облачења, почиње да слаби и интерес за корзо. Ваљда је и то једна карика у низу разлога нестанка корза.“
Глас Требиња, јун 1986.
Глас Требиња, август 1985.
Глас Требиња, април 1983.
Перо НИКОЛИЋ: „Корзо сам заволио од најранији дјечачких дана. Као ученик, на занату, излазећи у седам увече из радње, ишао сам право на корзо. Те шетње, уз разговор и пјевушења, знале су се завршити одласком на колаче код Емила Матковског. Та сластичарна, љети са столовима, наткривеним тендом и ограђеним саксијама пуним предивног цвијећа, уљепшавала је амбијент тадашњег корза. Колачи су и били надалеко чувени. За кремпите се говорило да нема бољих одавде до Сплита. Чак су и Дубровчани навраћали у ту сластичарну. На корзу смо се окупљали пред одлазак у тамбурашку секцију друштва 'Славуј', гдје би свирали, а и заплесали, па опет се враћали корзу.
Недељом изјутра, корзо би мијењало ток. То је била променада. Војни оркестар 29. пјешадијског пука на споменику Слободи од 10 до 12 часова би свирао променадни концерт. Старији шетачи би свраћали у прелијепу башту 'Под платанима' тадашњег Радића хотела. Одатле слушајући музику, посматрали шетаче, услуживани пићем (...) Ми млађи нисмо смјели ни привирит у башту. Послије ослобођења настављају се дружења и шетња на корзу. Оно опет постаје жила куцавица града. Града зеленила, цвијећа и мириса. Толико дивних сјећања, али никако наћи праве ријечи које би макар и дјелимично описале корзо...“
Момо ТЕШАНОВИЋ: „Мој први сусрет са корзом је у јесен 1938. За њега је везана догодовштина из мог живота као ђака основца. Школу сам похађао у згради која је била уз тадашње корзо. Због неке ђачке враголије, нас неколико је било кажњено затвором. Тај затвор је био у школском подруму у који нас је сат времена затворио подворник Божо Вучуревић, по налогу директора Ђуровића. То је био разлог да останем дуже у школи и да је напустим у вријеме кад корзо почиње да живи. Била је то ријека разнолика свијета и младости. Ја излазим на корзо тек 1945. године, као ђак партизанске гимназије. Од тада корзо се ријетко пропуштало. Не само ја, него сви. Шетња, разговори, познанства, прве љубави, све се то дешавало на корзу. Свраћало се у сластичарну Јусуфа Велијевића или Матковског, а у кафане се није залазило. Данас се усталило мишљење да је корзо било само „градско“, што није тачно. Долазила је омладина из околних села: Горице, Подгљивља, Хрупјела, Засада... Они би се, у пролазу, окупљали и заједно сливали у ријеку шетача. Дружење без икаквих ограничења: социјалних, националних, класних. Није корзо само припадало интелектуалцима, него свима. Тада је био устаљен строг школски режим, тако да су гимназијалци и млађи ђаци шетали до одређеног времена, а и у кино се ишло само са дозволом из школе. Шетало се у групама или паровима. А било је нормално да се дјевојка, с којом се шетало, испрати до куће, па било то у Засад или Џивар. Доста је времена требало скупа шетајући, да би дјевојка дозволила да се држи за руку. Таква су била времена...“
Љиљана БУКВИЋ: „Живјели смо за корзо, за те дивне изласке, шетње, дружења. Оно нам је било скоро једина разонода, уз понеку игранку. Дрхтало се од хладноће, али се издржавало до краја. То је у наше вријеме, за ђаке, било осам увече. Све што се могло видјети било је корзо и на корзу. Ко год је дошао са стране, прво је прошетао корзом. То је било представљање. Киша, снијег, вјетови нису могли пореметити обавезу изласка. Ако ништа друго, онда послије школе у 18:15, прошетало се макар два круга. Кући су имали наш распоред часова и морало се на вријеме доћи, ако се није добила дозвола за излазак. Нисмо попуштали ни киши, иако без кишобрана једино би нас пљусак натјерао да се склонимо под балконе и ту у групама чекамо. А корзо није било исто сваког дана. Оно је попримало свечан изглед за празнике. Окићено заставама цвијећем, транспарентима, са шетачима свечано обученим, добијало је посебан тон. Тај осјећај љепоте испуни ме и данас кад на улицама видим заставе. На корзу су се приказивали и филмови. Шетачи би се збијали испред платана, али је корзо и даље текло. Разне параде, бакљаде, попримале су свечанији тон кад су пролазиле корзом. Ту су били и звучници тадашње разгласне станице, са којих смо слушали популарне мелодије и преносе утакмица. Знали смо продужит корзо, шетајући преко старог моста до жељезничке станице, да би, директно у поштански вагон убацили писмо. Све је то имало својих чари. Корзо доживљаваш другачије као ђак, друкчије зрелији, али су најљепше успомене из ђачког доба...“
