Panorama od Dubrovačke kapije.JPG (273 KB)

Те 1953. године, када излазе први бројеви нашег листа, јавну привреду среза чинило је неколико индустријских, занатских и услужних предузећа (Среско грађевинско предузеће, касније преименовано у Предузеће за грађевинску радиност „Неимарство“, Електро-водоводно предузеће „Пареж“, Предузеће за обраду метала, Предузеће за обраду дрвета „Социјалистичка изградња“, Предузеће за обраду коже „Боља будућност“, молерско предузеће „Собосликар“, штампарија „Култура“, предузеће за откуп и обраду дувана „Требињац“, трговачка преузећа „Гранап“, „Травунија“ и „Задружни магазин“...).

Нова социјалистичка привреда била је тек проходала - малим и још неспретним корацима, очекивања власти су по правилу била већа од реализације, па се ни о њима ни о оствареним билансима на народним одборима није увијек говорило (ниту у Гласу писало) са нарочитом наклоношћу. Тако можемо прочитати да нека наша предузећа „болују од врло тешких организационих слабости“. Да је директор металског предузећа због малверзација ухапшен. Да савјети радничког самоуправљања нису правилно схватили своју улогу у смислу борбе за повећање производње и квалитета производа, а њихови чланови понекад немају ни основна знања из економије и прописа. Стручног кадра свима недостаје. Квалитет обуће предузећа за обраду коже „често незадовољава укус потрошача, због чега тешко продиру на тржиште“, док би предузећу „Социјалистичка изградња“ било боље да се оријентише на израду кућног намјештаја, а не скоро искључиво на грађевинску столарију. Такође, и „да асортиман у продавницама, услуга и хигијена могу у неким случајевима дати повода критици“, а посебно естетски изглед трговина, који не приличи туристичком мјесту.

Autoservisna stanica.JPG (242 KB)

Први бројеви нашег листа, међутим, биљеже и значајне радне побједе у привреди: те 1953. године пуштене су у рад ливница у оквиру металског предузећа, вуновлачара, са предионицом и бојадисаоном у „Задружном магазину“, започета је и градња кожаре, такође и модерне аутосервисне станице (данашња бензинска пумпа код Старог града)...

Ипак, све очи биле су упрте у Горичко поље, гдје се гради модерна фабрика алата - прва права индустрија у Требињу и највећи тријумф социјалистичке изградње у нашој комуни. „Поред тога што ће она учинити прелом у социјалној структури Требиња, важно је напоменути и то да је њен друштвени бруто производ планиран на око 1.400 милиона динара, што значи два пута више него садашњи цјелокупан бруто производ нашег среза.“ (Наша комуна, фебруар 1953.)

Предузеће у изградњи формирано је још 1951. године, подизани су фабрички објекти и стамбене зграде за раднике у Бреговима, а свако мало је најављиван па одгађан почетак производње. Требињци су, утисак је, постајали све нестрпљивији.

„У Фабрици алата почела је монтажа машина (можда је могла и раније?). Стоји у Горичком пољу као читав град за себе и импозантно дјелује. Предузеће 'Херцеговина' (ваљда?) завршава радове.“ (ГТ, септембар 1953.)

Industrija alata.JPG (410 KB)

Али фабрика не може да ради без бољег снабдијевања водом и струјом, још мање без стручњака машинских профила и радне снаге која би знала да управља машинама, а понајмање без самих машина, чије испоруке озбиљно касне... У прошлом броју нашег фељтона већ је било ријечи о томе како Требиње у оно вријеме није имало основну комуналну инфраструктуру ни за свакодневне потребе акамоли за развој модерне индустрије. Воде је у граду било свега три сата дневно, а једини извор струје стара централа „Пареж“ преко већ дотрајалног далековода. Кад и предузеће основана Индустријска школа није могла „преко ноћи“ да произведе потребан радни кадар, а „наши стручњаци који су неопходни за ову производњу избјегавају и нерадо долазе у ово мјесто замишљајући га као забачено“.

Проћи ће још двије године да би Глас грађанство извијестио о ономе што су дуго чекали:

„Први јули 1955. године остаће као један од најважнијих дана у историји развоја привреде Требињског среза. Тога дана ИНДУСТРИЈА АЛАТА у Требињу пустиће у пробну производњу један погон који обухвата израду ваљкастих спиралних бургија...“ (ГТ, јул 1955.)

СЕЛОМ ВЛАДА ЗАОСТАЛОСТ, ЗАДРУГАМА БИРОКРАТИЈА

У Требињском срезу, тада претежно руралној средини, више од три четвртине становништва живјело је у шест сеоских општина – Поповом Пољу, Хуму, Љубомиру, Ластви, Зубцима и Џивару, па је и скоро половина укупног дохотка среза остваривано у пољопривреди. У првим бројевима Гласа о селу се не пише са пуно ентузијазма. Конзервативно оријентисано, село предњачи у заосталости. Обрађује се недовољно земље, али је још већи проблем „оријентација на нерентабилне културе“. Неповјерљиви према свему новом, сељацима је „било као најважније напунити кош житом и осигурати се са хљебом“ На преко 70% површина у срезу сију се житарице, и поред доказано рентабилнијих - дувана, арпаџика и поврћа.

Popis stanovništva.JPG (325 KB)

Стање није боље ни у задругама, иако су народне власти баш у њих полагале наде да ће да унаприједе аграр. А тамо „зацарила бирократија“, немар према друштвеној имовини, трговина умјесто производње. О оној на Љубомиру поспрдно се пише како по губицима у 1952. „носи рекорд“, а све јер су у продавачи „постали господари, а задруга њихова прћија“. Задруга у Величанима „подигла један виноград и онда га нерадом упропастила“.

„Заосталост је карактеристика пољопривреде и као цјелине и свих њених грана засебно. Не само да бројно опада наш сточни фонд, него се ради и о дегенерацији стоке. Ако овоме додамо још и мањак од око 30.000 коза (смакнутих у прошлој години) онда се овај проблем поставља још оштрије.“ (ГТ, март 1953.)

Биљеже се и успјеси али су и тада планови ондашњих власти очито били амбициознији. „Данас има два пута више воћака него 1938. године (43.090 : 20.687) што с обзиром на могућности није неки нарочити напредак. Код виноградарства још смо далеко и од предратног стања. 1938. год. било је 239 ха винограда а данас само 83 ха.“ (ГТ, март 1953.)

У развоју ових, тада се вјеровало најрентабилнијих, грана аграра предњачила је општина Ластва, гдје је након рата обновљена Воћарско-виноградарска станица. „Ту је послије рата засађено око 190.000 нових чокота лозе, а да и не говоримо о новим воћкама... И у Џивару је учињен добар корак напријед са виноградом од око 32.000 чокота лозе, воћњаком, итд.“ (ГТ, децембар 1953.)

Пољопривреда није била и једина развојна шанса сеоских општина среза. Тадашње среске власти отварале су и питање експоатације руда на подручјима гдје су још раније испитивања регистровала њихово присуство. Помињу се налазишта битумена у Поповом пољу и Зупцима, угља у Ластви, а нарочито - бокситне појаве на подручју љубомирских брда.

Глас доноси и стручни прилог инжињера Стева Ковачине о појавама боксита у зони дужине преко 20 километара, чија се најзначајнија лежишта биљеже код планине Видуше. У тексту се напомиње да су бокситне појаве на овом подручју биле предмет истраживања још у периоду аустроугарске управе, а још детаљније и интензивније пред Други свјетски рат, када је пројектована и жичара од Билеће до Видуше за експлоатацију. Руда се јавља као бијели и црвени боксит, а на основу раније рађених хемијских анализа „садржај руде је врло добар“.

„Зона простирања лежишта боксита обухвата подручје од Брезова дола, преко Гвозда, Плеће, Црвеног песка, (Милоша) Шћенице, Пијаваца, Борковића бара, Моска, прелази реку Требишњицу и наставља се на југоистоку. (...) Како је квалитет добар а резерве само код Црвеног песка, Плећа и Гвозда износе око 8.000.000 тона (...), то у овом случају ове бокситне појаве чине једну рентабилну основу за даљња истраживања и експлоатацију ове зоне“. (ГТ, април 1953.)

Водило се рачуна и о женама на селу - да се вредновањем женског посла и вјештина, колико је могуће, побољша њихов социјални положај. Оформљени су општински центри кућне радиности, редовно су приређиване изложбе рукотворина, а једна од акција коју биљежи наш лист била је плетење приглавака. „Пошто је потрошња наших приглавака велика на страним тржиштима и за њих добивамо девизе, то се дошло на ту идеју да наше жене производе ове приглавке како би с једне стране имале економску корист, а с друге стране што би се наше народне рукотворине пласирале у иностранство.“ (Наша комуна, јануар 1953.)

ТУРИСТИЧКО МЈЕСТО

„Сваке суботе се са мјесним становништвом и људима који сиђу на пазар измијешају необично и лако обучени људи са фотографским апаратима, који радознало проматрају све око себе, а нарочито шаролике херцеговачке ношње и старе грађевине у Требињу. Пуна два аутобуса 'Путника' из Дубровника их довезу.“ (ГТ, септембар 1953.)

Turistički dom.JPG (622 KB)

Ако из описаног призора са требињске пијаце изоставимо давно ишчезле „шаролике херцеговачке ношње“, рекли бисмо да се у протеклих седам деценија није много шта промијенило. Као и да су Требињце, у погледу туристичких бенефита, у оно вријеме мучиле неке и данас актуелне дилеме:

„Кад сам се обратио љубазној управитељици хотела 'Леотар', да ми објасни корист од тих гостију, направила је шаљиву гримасу: Ништа, ништа од њих, ми имамо другу врсту гостију. То су они који сами долазе својим аутомобилима, задржавају се по неколико дана овдје и употребљавају Требиње као полазну точку за излете у Дубровник и остала околна мјеста.“ (ГТ, септембар 1953.)

Требиње је у погледу туристичких перспектива, разумије се, највише рачунало на близину мора и сусједних развијених туристичких мјеста, у првом реду Дубровника. Али је рачунало и на своје љепоте и компетитивне предности. Са новим модерним хотелом, изграђеним те 1953. године, град је гостима сада могао да понуди и врло пристојан смјештај. Разлика у цијенама између Дубровника и Требиња – и тада се рачунало - сваком туристи морала је бити примамљива. Требиње опет „није претрпано као Дубровник, мања је врућина, а туристи са властитим аутомобилом даљина од 30 км не значи ништа“.

У Гласу је заједница често покретала питања која се тичу развојних потреба туризма  - говорило се и писало о новим туристичким садржајима, солиднијем угоститељству, уређењу улица, плаже на Требишњици, историјских споменика, садњи зеленила, уљепшавању излога радњи... Туристи су и у оно вријеме вољели локално и аутохтоно, па у Гласу читамо да је отворена и „модерна продавница кућне радиности“ која ће „бити снабдијевена са врло укусним предметима“. (ГТ, септембар 1953.)

За неке упитнике из оног времена и данас град тражи одговоре и никада им, чини се, није био ближи. „Колико је Требиње изгубило у туристичком смислу затрпавањем 'хендека' – крака који је опкољавао и тиме штитио прилаз Старом граду? Стара грешка која се тешко да поправити. (...) Млађе генерације врло мало или скоро ништа не знају о 'хендеку', малим мостовима преко којих се улазило у Стари град, о некадашњем изгледу Старог града и његових зидина. Изградња једне макете, цртежа, као и прикупљање старих слика много би значило за њих и будуће генерације.“ (ГТ, септембар 1955.)

Turizam.JPG (345 KB)

Писало се често и о проблемима и нежељеним појавама. На примјер, да „слаби стручни кадрови, примитивизам и често некултурна услуга прате наше угоститељство“. Посебна мука била је знање страних језика. Ни сам рад у угоститељству, утисак је, није се превише цијенио међу грађанима. „Још увијек неки сматрају да су та радничка занимања мање вриједна – скоро понижавајућа. Овакво схватање појединца је у основи накарадно, а у социјалистичком друштву неодрживо и људски забрањено“. (ГТ, новембар 1953.)

Јавна критика погрешних схватања дио је прилога о отварању угоститељске школе у хотелу „Леотар“, а упућена на адресу оних који ту вијест очито нису примили са нарочитим одушевљењем. А ова школа, која је са радом почела 19. октобра те 1953. године, била је прва и тада једина угоститељска на подручју НР БиХ, са ученицима који су у наш град стизали из цијеле републике.

„Настава је везана са практичном обуком, а ђаци су интернатски смјештени. Интернат и радионица школе смјештени су у хотелу 'Леотар' и та чињеница даје максималне могућности за савремену стручну, а посебно практичну обуку новог угоститељског радничког кадра ради тога што хотел 'Леотар' по свом уређењу и техничкој опреми спада у ред наших најбољих хотела. Оснивач школе је угоститељска комора НР БиХ, а од 82 пријављених ученика има 11 из требињског среза.“ (ГТ, новембар 1953.)