Популарне културе младих, угланом везане за различите музичке моде увезене са Запада, кроз већ добрано отшкринута врата некад затвореног система, освајале су све више млађи свијет.
Стизале су и у Требиње. Опскурна иконографија коју су остављале по зидовима и фасадама, неријетко бизаран, узнемирујуће агресиван аутфит којим су одијевале своје загриженије поклонике - све је то углавном изувало из ципела, гађало право у живац збуњене или згрануте суграђане, па и оне толерантније на младалачке несташлуке.
Глас Требиња увијек се интересовао за друштвени живот младих, па су и ови увозни субкултурни феномени из осамдесетих негдје изазивали исту запитаност.
Крути резони старијих нису давали задовољавајући одговор. Просто нису ни могли добацити даље од стереотипа. По њима, млади су данас сиви и анемични. Сити - па стога обијесни. Убијање досаде једина је формула друштвеног живота и окупљања данашњих генерација, док су се оне некадашње могле убијати - само у акцијаштву и од рмбања, а све да би управо за њих изградили један љепши свијет, пристојнији живот...
Друштвено политичке структуре, опет, бавиле би се углавном комуналним аспектом ових појава – натписима унеређеним хаусторима, мостовима, зидовима и фасадама зграда и јавних објекта. Посебно кад би овакви графити освитали тамо гдје им никако није мјесто. Једном је, рецимо, страдала и црква, други пут шарало се и по споменику палим борцима НОР-а у парку.
Глас је трагао за дубљим рукописом и значењима иза тих криптованих порука остављених старијима. Нису их, дакако, ти субкултурни трендови и њихова иконографија интересовали сами по себи, колико питање - зашто се млади за њих хватају. Какво идејно бујање храни такав миље? Шта је то што данас покреће млађе генерације? А у околностима када је од свих ових непознаница једно било сигурно - старе револуционарне пароле више никог не обарају с ногу...
ПРАЗНИЧНИ ДАНИ ЖАЛОСТИ
Није било сумње да су наративи официјелне културе једног времена већ били добрано изанђали и потрошени. Негдје у зраку осјећало се да и одрасли од њих полако дижу руке. У заклињањима – па и оних најревноснијих у партијском правовјерју - звоне отужно и празно, као фразе лишене смисла и некадашњег жара. Ако ни у чему, осјетљивији духови који су у Гласу остављали свједочанство о једном времену, могли су их најприје наслутути у неком узнемирујућем механицизму, безидејности и рутини с којом су тих година светковани.
Они на којима друштво и овај свијет остају, ако већ не налазе себе у старим формама, идеалима и идентификацијама, трагаће даље да испражњени простор попуне нечим другим. Чиме – питање је у којем је сва квака. Идеја о једном друштву, као некад за пробојем из обруча непријатељских офанзива, данас очајнички трага за путевима да преживи - саму себе...
Уводници у нашем листу - а ево неких из 1987. године - на све ово опомињу, онако тек узгред, као на појаве којима се више нико и не чуди.
„Млади су прославили свој празник – 25. мај. У Требињу није било посебних свечаности. Зато, централна прослава била је – покрај телевизора. Ништа чудно. Уз ТВ програм славимо и остале празнике...“
У држави радничке класе празник рада све је више постајао тек обичан нерадни дан. „Дан затворених радњи, када новине можете купити једино на пјаци, а, ако закасните, нема вам друге него да по цигаре одете на рецепцију хотела 'Леотар'. Првомајско мртвило одавно се подразумијева. Зашто би било другачије ове године? Стварно – зашто?“ Па опет...
„Још један неупадљив, рутински Први мај?! Осим застава, никаквог другог сигнала да се ради о радничком празнику. О томе више нема шта да се каже. Тако је годинама.“
Не бива другачије ни за осталих свечарских датума, па тако „двадесет пети и двадесет девети новембар у Требињу изгледају као дани жалости“.
„Зашто су нам ови датуми изгубили садржај? Је ли то посљедица кризе? Неповјерења? У шта то не вјерујемо? У себе или у оне горе? Празник није њихов. Није, дакле, прилика за бојкот. (...) Али мислим да празнична чама одговара свим оним који желе да радничка класа служи и ћути. Бирократама не одговарају колективне манифестације, не одговара им било какво класно јединство, јер се тог јединства боје.“
За штафету, опет тријумф бирократског и „сценарио из педесетих година“. Дочекивала се „по старом - парадном протоколу“.
„Шема 'поздравни телегам – хор – фолклор' одавно се потрошила. Несувисла је, трома, исувише позната, монотона. Личи на покушај да се од живота направи реферат. (...) На тај начин, окупити младе, тешка је илузија. Али они су ипак дошли 'Под платане'. Зашто и не би? Бити 'на Штафети' значи не бити у школи, а то је увијек атракција вишег реда. (...) Остаје питање: ко стварно креира штафетни програм, млади или неко у њихово име, на њихова уста? (...) Ако се стално будемо враћали у педесете године, можда ће ученици, кад чују градску музику, замолити професоре да ипак остану на часу.“
Вјерски празници имали су кудикамо свечанији изглед. Ако ичега свечарског и празника достојног уопште има у динамиташким „канонадама“, које су ваљда требало да оживе фолкорну традицију празничног прангијања. И успут – како се тад све чешће са узвичником причало и писало - узнемиравали духове као врло неприкладна звучна кулиса за ионако раштимоване и до пуцања затегнуте међунационалне односе. На страну, говорили би старији, што „славе наопако (...), не знају ни Оченаш, али се у минерске ствари добро разумију“. Овдје је ипак кључно питање зашто што су нам дјеца нервозна - и коме, побогу, за каприц.
Овај пут ћемо ипак о неким безазленијим каприцима. И времену кад су се млади још дијелили само по томе – шта су им интересовања, које форме друштвеног живота и забаве их задовољавају, који су им музички афинитети...
ШАНК ДО ШАНКА
Некадашње шетње корзом, биоскоп и повремене игранке замијенило је доба кафић-забаве. Друштвени живот младих преселио се у Стари град. А тамо, гдје год нађеш згодно мјесто – ту шанк посади, била је парола нове приватне иницијативе, реформама ослобођене да се размаше и, онолико колико је кадра, погура друштвену привреду у кризи и посустајању. Глас ће писати да су резултати ипак били разочаравајући – мале привреде која би стварала неку нову вриједност ни на видику, оно нешто услужне је углавном ситносићарџијско, док су новоотворени кафићи свјетлима мамили на сваком кораку...
„Бројке о томе најбоље говоре. У Требињу тренутно ради чак 55 приватних кафића, точионица, углавном алкохола. Упућенији кажу више и од сусједног Дубровника. У Старом граду су 23 кафића. (...) Огромне паре грађана у задњој години слиле су се у приватно угоститељство. Тако је приватно предузетништво у Требињу кренуло у не баш дугорочну и сјајну кафанску будућност“ (Глас Требиња, јул 1988.)
- Још као ученица основне школе одлучила сам да се прикључим групи младих глумаца, које је тада водио Момо Бркић и ту стекла прва искуства. Послије одређеног рада у групи наступила је пауза, а затим је услиједио позив за рад на овој представи. Позив сам прихватила и резултати свега су вам познати...
Ово ће новинару нашег листа о првим искуствима на аматерским позоришним даскама казати тада средњошколка Наташа Нинковић, а посебним поводом – те 1988. године на 32. Фестивалу драмских аматера Југославије (ФДАЈ) у родном граду награђена је Златном маском „за сугестивно обликовање психолошки слојевитог лика Бепи“ у представи „Сеоско двориште“, коју је за ансамбл требињског аматерског позоришта режирао београдски редитељ Владимир Лазић.
На истом фестивалу понијеће, како ћемо сазнати, и признање најбоље младе глумице.
- Имала сам доста разумијевања од стране осталих аматера, посебно од Смиљане Старовић и Миша Гудеља. (...) Радило се упорно у тешким условима. Без тога не би било добре представе нити ових признања које смо сви добили. Ансамбл је био диван. Успјели смо због дружења, због заједничке жеље да се посао успјешно приведе крају...
Та друга признања које је добио требињски ансамбл, да и то овдје забиљежимо, припала су управо поменутим колегама са сцене - позоришном ветерану Мирославу Мишу Гудељу диплома, а Смиљани Старовић похвалница.
На питање шта даље и колико је награда подстрек за неке нове глумачке изазове, изостао је одређенији одговор. Жеље има, али се у требињском позоришту још не зна шта ће се радити, да ће све зависити и од неких других околности...
Неке животне коцкице су се очито посложиле. Остало је историја...
Тешко да су кафићи друштвени живот младих учинили ишта смисленијим и садржајнијим. Засигурно не онима који су жељели више и другачије, који су били ту само зато што нису имали гдје друго, којима је више била принуда него задовољство то што цијелу ноћ морају да „висе“ за неким шанком док их дим уједа за очи. Такав би се бар утисак стекао кад би млади у Гласу писали о уобичајном начину забаве својих вршњака...
„Поред толико мјеста у граду и ван њега мислимо се гдје изаћи – кад је свугдје досадно, а не чинимо ни најмањи напор да било чиме заталасамо већ прилично устајалу колотечину. Никаквих окупљања, концерата, позоришта. Кафићи нам очигледно нису пуно помогли у убијању досаде. Помогли су једино да се сврстамо у једну од група. И док будемо чували зидове 'Бејрута', преостаје нам само да и даље кројимо 'тегет фаце' и пјевамо: 'Куд год кренем жалост и туга, фаца иста а улица дуга'...
У овом тексту Гласову младу новинарку (Светлана Трифковић) ипак је више интересовала страна приче и резони вршњака који су изабрали маргину, којима није стало до „нивоа“ и који на кафиће и сав так шминкерај око „амбалаже“ гледају са презиром. Да зађе међу „отпаднике“ који су „свима трн у оку“ и за којима се по чаршији вуку свакојаке гласине. У градски парк...
ПАРКАШИ
„Паркаш, клошар, дрогер... Бити у парку или излазити из њега, а да не зараде неки од ових епитета могу само пензионери и маме и тате што за ручице воде своју дјецу. Благо њима! У супротном, у парк није упутно ићи. Да ли је ђаво баш тако црн, као што кажу?“ (ГТ, мај 1987.)
Испоставиће се да баш и није. Барем према свједочењима љубитеља „паркуше“, који тамо, на клупама међу дрвећем, под окриљем мрака свако вече налазе себи прикладно друштво и забаву. Један од њих, са надимком Пива, већ је ветеран...
„- Почели смо још док није било кафића. Друштво, гитаре, пјесма. Био је само бар у 'Леотару' и у Центру су се одржавале игранке. Нас петнаестак је долазило овамо, било је више дјевојака. Кафићи су се отварали, један за другим, али парк је остао једино право уточиште. (...) У парку су сад нове генерације, дијеле се на рокере, панкере, хеви-металце. Живе свој живот и фурају свој фазон. Ми никад нисмо писали никакве натписе. И ми смо били дјеца, али никоме ништа нисмо радили. Нисмо смјели ни касетофон донијети. Дође милиција и разлаз. Саставимо клупе, свирамо, причамо вицеве, сјећамо се неких лијепих тренутака. То је живот. Нигдје нисам провео љепше вријеме. (...) Сада, кад и уђем у кафић осјећам се као странац у граду у којем сам рођен. Кад видим оне фаце... Наштеле се испред Ирфа и Баја. Цијелу ноћ стоји тамо и гледа у руљу – какав је ко? Исто к'о на умјетничком клизању кад се оцјењује: фајв-фајв, фајв-сикс, фајв-севен... Оцјене за умјетнички и технички дојам... И сад су они тамо већи и бољи, ја сам паркаш и клошар. (...)
Холе овдје проводи слободно вријеме већ четири године и родитељи знају гдје га могу наћи...
- (...) Причају да у парку кружи дрога, а ко дрогу може узимати и ко је може набавити? Зна се, мамини и татини синови, који имају лове. Од 'паркаша' сигурно нико. Кад би и хтјели, одакле нам паре за то? (...) Има нас разних. Радника, студената, пропалих студената, али сви смо исти. (...) Моја кутија цигара је и твоја. Уопште није важно ко си, чији си, гдје ти родитељи раде, како се зовеш... важно је само да ниси покварен у души. И парк је подијељен на групице, по музици, али нико ником не смета. (...) Једино шминкера нема. Неће никад ни ући у парк ни један, јер немају пред ким показати она своја одијела. Ја се не сјећам кад је овдје била нека 'гужва'. Прије ћеш сваку непријатност доживјети у кафићу и испред њега...“
ТРИ ШЕСТИЦЕ И ПРВИ СЕКРЕТАР СКОЈА
У страном и непознатом човјек увијек прво „види“ нешто пријетеће и непријатељско. Тако је од графита са шестицама и орлом (у којем многи „препознаше“ баш оног албанског) направљен цио „случај“, којим ће се позабавити и органи унутрашњих послова. И Глас је био свједок ове посве неуобичајне истраге...
„У нашој митологији, оној свакодневној, ти симболи изазивају стереотипна реаговања, зато су се млади, који су своје знакове оставили на фасадама, морали баш потрудити да чувару реда Миленку Бошковићу, који је ријешио случај 'три шестице', а касније и другима у ОСУП-у објасне шта су тиме жељели да постигну“. (ГТ, април 1987.)
Наравно, оно што је упућенијима и прије истраге било познато, симболи на зидним цртежима немају никакве везе са иконографијом албанске иреденте нити су их по зидовима шкрабале „некакве лајбах-тројке, које фашизам третирају на свој начин“. Иако поријеклом древни, ови у требињској изведби ипак су „савременог дизајна“ чија су „значења везана за одређену врсту музике“.
„Бранислав Правица и Драган Кукурић говоре о групи хеви-металаца којој и сами припадају. Наравно, није ријеч о никаквим формалним групама, него једноставно о младима који се окупљају око нечега. У овом случају, окупила их је хеви-метал музика. Уз то иду и други амблеми: кожне јакне, наушнице, каиши са оковом од емајлираних бодљи, чизме, и низ других симбола снаге, или махом оних који се могу видјети у стриповима или на омотима ЛП плоча. Такав имиџ, према изјавама поменутих хеви-металаца, 'фура' од 150 до 200 младих у Требињу, што, наравно, ни данас, послије дуге приче о 'фасадним фрескама' није спорно. Али, хеви-металци постављају и нека друга, објективна питања. Кажу (мисле на младе уопште) да су запостављени, да тешко хватају прикључке с друштвом, да немају прилике да се искажу онако како би жељели...“
И већ смо на прагу поенте - зашто се о свему уопште мастила хартија. Епилог ове приче био је такође несвакидашњи. Умјесто очекиваних санкција – десио се договор. Изгредници „који су преузели одговорност за поменуте шестице на малтеру“ дали су ријеч да више неће „на овај начин припремати град за туристичку сезону“. С друге стране, добили су обећање да ће им милиција пружити заштиту уколико им неки „други момци јаких мишића који не подносе хеви-метал“ и којима они „у кожним јакнама иду на нерве“ буду правили гужве и минирали забаве. Закључак би отприлике гласио да је договор кључна ријеч, да о њој треба да поразмисле и у школи и у омладинској организацији. Свугдје гдје се још мисли да се и живот младих може бирократизовати у неке старе шеме и пожељне обрасце. А јунаци ове приче засигурно нису и једини у својој генерацији који би „хтјели нешто више и – нешто друго, нешто што одговара њиховом поимању свијета“.
„Старе формуле не обарају их с ногу. Не пристају на традиционалну режију омладинског живота и рада. Још један детаљ. На питање секретара ОСУП-а Вељка Крунића: 'Ко је био први секретар СКОЈ-а?' у повеликој групи нико није знао одговор. И у том детаљу прилике су да се у памет призову неки стари закључци око свега оног што шанће у вези између образовања и васпитања.“
.jpg)
