Док би листали прве бројеве нашег листа са почетка педесетих, неупућене би свакако изненадио податак да је на подручју требињског среза тих година радило - више од педесет школа. Просвјећивање становништва „разбацаног“ на широком подручју од Љубомира до Зубца и од Ластве до западних граница Поповог поља захтијевало је и широко разгранату мрежу школских установа. Требињска посљератна просвјета развијала се у готово немогућим условима. Тих година недостајало је свега, само није елана.

Средњошколски центар 1.JPG (249 KB)

Према извјештају среског Народног одбора за 1953. годину, на подручју требињског среза те године било је активно 38 основних школа, уз пет продужних и четири осмогодишње. У градској општини радила је и „пуна“ гимназија, а од 1951. године, са оснивањем фабрике алата у изградњи – и Индустријска школа, која је требала да образује раднички кадар. Разним занатима подучавала је Школа ученика у привреди а женским вјештинама и кућној радиности - Нижа стручна домаћичка школа. При градској осмогодишњој школи отворено је и забавиште за дјецу предшколског узраста.

У пригодном тексту за десетогодишњицу ослобођења града (октобар 1954.) наводи се да је од рата „у изградњу школског простора утрошено до сада око 45 милиона динара, те је изграђено 10 нових основних школа, једна осмољетка и дограђено и адаптирано 15 основних школа и двије осмољетке“.

Нове власти велику пажњу поклањале су народном просвјећивању па је уз ширење мреже школа покретан „и низ аналфабетских течајева, тако да је неписменост у нашем срезу ликвидирана за непуне четири године, јер је описмењено све оно што се у ствари могло описменити“. Такође, „отварањем библиотека, читаоница, домаћинских, здравствено просвјетних и других течајева, затим радом културно просвјетних друштава омогућено је свестраније образовање широких маса“. (ГТ, октобар 1954.)

Када повод није свечарски, као у поменутом тексту - и о постигнутим успјесима у школству и народном просвјећивању говорило се и писало са знатно мање ентузијазма. А писало се углавном о проблемима. Један од њих је недостатак наставног кадра и „недовољна стручна спрема већег броја наших учитеља“. Ни успјехом ученика, као ни схватањима родитеља о важности образовања, нису увијек били задовољни они који су водили бригу о школству. Нарочито нису „возарима“, ученицима који у школу долазе пругом из удаљених дијелова среза - а дуг пут од куће до школе и натраг, осим што „губе огромно вријеме, код њих ствара замореност и тупи им способност и вољу за учењем“. „Један ученик Школе ученика у привреди каже да код куће само преспава, а сво остало вријеме ради или путује, док за учење нема времена“. (Наша комуна, јануар 1953.) Ништа боље услове немају ни они који не возаре већ су смјештени приватно по граду или у баракама у којима привремено станују радници запослени на овдашњим градилиштима. „Тако у Горици има нека соба у којој станује осам ученика, у Полицама барака у којој станује 12 ученика, и у Старом граду исто тако. Сви ови ученици овако смјештени, једу суху храну коју им суботом донесу из села њихови родитељи“. (Наша комуна, јануар 1953.) Родитељи се, притом, слабо интересују за учење дјеце, а на родитељске састанке долазе само родитељи бољих ђака...

Највећи проблем је, ипак, недостатак школског простора, посебно у градској општини.

„Ниједна од шест школских зграда (уколико се ону уопште могу назвати школским) не одговара својој намјени: Осмогодишња школа има 26 одјељења која су раштркана у три зграде са локацијом која не одговара потребама школе и развоју града; Гимназија је смјештена у старој згради која је некада грађена за касарну; Школа ученика у привреди налази се у неугледним просторијама бившег мектеба; Индустријска школа у малој приземној згради, бившој приватној механичкој радионици и баракама; Женска стручна школа налази се такође у згради која не одговара потребама школе - а у свим овим зградама нема довољно простора, нити одговарају хигијенским условима и школским потребама (...) Ово је хитан проблем, јер је и сада стање такво да на око 2000 ученика долази свега 25 учионица а кабинети, радионице и библиотеке скоро и не постоје. Чекати више не смијемо!“ (ГТ, децембар 1953.)

„Од десет постојећих школа свега их пет има своје просторије, од којих свега двије школе имају државне зграде, док су зграде осталих школа приватно власништво (...) Прописана норма за једног ученика је 1,50 квадратних метара, док је квадратура нашег школског простора свега 0,93 кв. метра. Највише је зло у томе што наша најмасовнија школа осмољетка нема ни пола норме тога простора (0,70 кв.м.) Исти случај је и са Индустриском школом.“ (ГТ, фебруар 1954.)

НАПУШТЕНИ ТЕМЕЉИ КОД ДУБРОВАЧКЕ КАПИЈЕ

И у просвјетној заједници као и на нивоу Народног одбора заговарало се рјешење „да се настави изградња школске зграде на темељима који стоје још од прије рата код Дубровачке капије“, а помоћ у том правцу затражена је и од републичких органа.

„Још 1938. године започети су радови на изградњи нове зграде намјењене гимназији. Темељи су ударени и изграђени зидови просјечне висине од 3 до 4 метра, тако да је још прије 1941. године утрошено неких 500 000 динара. Радови на тој згради – послије ослобођења – нису настављени а потреба у школском простору је огромна“ (ГТ, децембар 1953.)

Школство у Требињу развијало се и реформисало. У септембарском броју нашег листа из 1954. године читамо да тих дана са радом почиње новооснована Нижа музичка школа, која ће „у прво вријеме имати три одсјека: одсјек пјевања и основа музичке теорије, одсјек за виолину и одсјек за клавир“. Индустријска школа проширана је кожарским и текстилним смјером, крајем деценије мајсторски кадар за нашу индустрију почиње да образује Металопрерађивачка, а потом и машински смјер Техничке школе. Грађевинска школа је за оспособљавање зидара, тесара, собосликара и водоинсталатера основана 1955. године, а 1957. са радом је почела и Средња економска школа. „Потреба за отварањем ове школе у Требињу, одавно се осјећа. 301 радник и службеник ради данас у трговинској мрежи на подручју нашег среза. Од тога броја 187 радника и службеника имају само основну школу.“ (ГТ, март 1957.) На почетку са свега једним сталним наставником, без просторија, инвентара и најнужније опреме - убрзо постаје „најмодернија школа у овом крају, по броју ученика највећа средња школа у Требињу“.

Средњошколски центар 2.JPG (268 KB)

Радови на прије рата започетим па напуштеним темељима школске зграде код Дубровачке капије коначно ће почети у октобру 1957. године. У фебруару 1960. читамо да је „први тракт зграде већ изграђен и да се с правом може рећи да је то најљепша грађевина у овом крају“. Ускоро ће Средња економска, са њом и друге стручне школе, а нешто касније и гимназија прећи у нову заједничку зграду средњошколског образовања у Требињу. И данашње су тамо, под једним кровом...

БРОДОМ „ТРЕБИЊЕ“ СТИЖЕ ВРИЈЕДНА ПОШИЉКА

Боље стање није ни са другим установама културе. Градска библиотека, основана крајем 1953. године, „препуштена је сама себи“ и својим проблемима, међу којима су и двије селидбе за годину дана и то „из бољих у горе просторије“. „Данас се она налази на врло незгодном мјесту, у мрачним просторијама које би некако одговарале за складиште материјала, али за библиотеку никако. Књижни фонд библиотеке је прилично сиромашан. Она има свега 2100 књига“. (ГТ, фебруар 1955.)

Тек ће се од маја 1958. године скрасити у „новим и модерним просторијама“, са „савремено уређеном читаоницом“ у Штросмајеровој улици (данашња Немањина, према Дому младих). Библиотека ће и у наредним деценијама „шетати“ по граду, па нам се много битнијом од ове о локацији чини забиљешка у којој се први пут помиње онај њен и данас најдрагоцјенији дио књижног фонда. Глас у јуну 1960. године пише о важној пошиљци која из Америке у наш град треба да стигне бродом „Требиње“. (Иначе, наш лист је те године са „неизмјерним поносом“ писао о новом, „најмодернијем и најбржем броду југословенске трговачке морнарице“ који ће на прекоокеанској релацији Ријека - Њујорк саобраћати носећи „име нашег вољеног Требиња“.)

Дучићева библиотека Глас Требиња мај 1961..JPG (309 KB)

Глас Требиња, мај 1961.

„У овој години Народна библиотека има пред собом један врло озбиљан и важан задатак, јер ускоро треба да прихвати библиотеку пок. Јована Дучића, нашег пјесника који је у току рата умро у САД. Његова библиотека која се сада налази у САД под старањем извршиоца његовог тестамента, нашег исељеника Михајла Дучића, треба да ускоро буде пренесена у Требиње и предата Народној библиотеци. Ова ће библиотека бити пренесена бродом 'Требиње', када се овај врати из САД са свог првог редовног путовања. Нема ближих података о томе колико и каквих књига садржи библиотека пок. Јована Дучића, али је сигурно да ће бити врло богата, пуна зналачки одабраних и ријетких примјерака свјетске литературе из разних области и на разним језицима.“ (ГТ, јун 1960.)

БРИГА О ИСТОРИЈСКОМ НАСЉЕЂУ

Већ од првих бројева наш лист доноси написе о припремним радњама за формирање Завичајног музеја у Требињу. „Многи грађани су дали корисне предлоге, неки су чак обећали поклонити разне народне ношње а учитељи неких основних школа у нашој комуни прихватили су се посла око проналажења и сакупљања разних предмета који долазе у обзир за овај музеј“. (ГТ, мај 1954.)

Испоставиће се да је сакупљање грађе за музеј мучан и дуготрајан посао, а обезбиједити у Требињу тог времена музеју кров над главом, гдје ће се та грађа излагати, још мучнији – па ће поменуте припремне радње потрајати читав низ година.

Завичајни музеј обавјештење.JPG (409 KB)

Тих година у Гласу често срећемо прилоге културних радника о угроженом историјском насљеђу на подручју среза, који су очито имали за циљ да апелују на надлежне и пробуде савјест заједнице.

У више наврата писало се о потреби обнове „старог моста у Арсланагића Мосту“. Данас један од симбола Требиња, мост је и на првобитној локацији још и у оно вријеме „због своје старине и љепоте (...) стављен под заштиту државе као културно историски споменик“. Сазнајемо да је био и план „да се изврши опоравак, али на тај начин да се мосту да првобитни облик“, међутим, новац за то, упркос захтјевима из среза, већ годинама не стиже. Тај „првобитни облик“ настрадао је у рату, минирањем које је на мосту разорило „једно окно у дужини од 8 метара“, а које је након рата замијењено привременом дрвеном конструкцијом. Крајем октобра 1955. године, како пише Глас Требиња, дотрајала дрвена конструкција, по други пута за двије године, сурвала се у набујалу Требишњицу, овај пут скупа са коњем натоварним житом, који је преко моста пред собом тјерао један стари сељанин из Жељева...

Бедеми Старог града.JPG (472 KB)

Нешто раније, у фебруарском броју из 1955. године Глас биљежи и посјету специјалне комисије „којој је био на челу друг Бешлагић, директор Завода за заштиту историских споменика Босне и Херцеговине“, а која је констатовала „да већем броју споменика пријети велика опасност од пропадања“.

„Бранковића кула у Полицама нема крова, градски бедем испод Ћатовића табије напукао је у дужини од шест метара; у врло критичном стању налазе се и Арсланагића мост, кућа Форкапића у Старом граду, зидине Петрова манастира и манастир у Завали који обилује веома ријетким фрескама“. (ГТ, фебруар 1955.)

Налазимо и занимљиву биљешку на тему уређења споменика који је Јован Дучић у славу ослободилаца из Великог рата подигао на Тргу слободе. Аутор апелује да је, уз забрану продаје уља на њему „да би се избјегло даљње умазивање споменика“, потребно обновити и раније натписе („Усташе су отукле све натписе с њега (...) тако да је постао и остао до данас безимени споменик“). Проблем је што нико не зна шта је - уз посвету и Дучићеве стихове - на споменику још писало. 

„Чак ни преглед општинске архиве није помогао али је ипак немогуће да ни један Требињац то не зна. Можда неки посједују какву фотографију са које се то може видјети, а није немогуће да има негдје и записано. Молимо Требињце који се сјећају натписа да их пошаљу на нашу редакцију.“ (ГТ, Мај 1953.)

„АСУАНСКИ ПРОБЛЕМ“ ТРЕБИШЊИЦЕ

Културно-историјско насљеђе нашег краја тек у наредним годинама постаће предмет озбиљније пажње. Базен Требишњице биће мјесто удружених и по обиму невиђених напора на истраживању, документовању и спасавању културног блага. Напора које није покретао неки преконоћи освијештени однос према прошлости колико су они уствари били изнуђени - потребама будућности. На Требишњици треба да почне градња хидросистема брана, акумулација и тунела. У инжињеријском подухвату вијека нашег човјека-градитеља велики дио базена Требишњице биће потопљен. Времена и воље да се мисли о баштини градитеља из неких давно минулих вијекова није било напретек. „Асуански проблем у малом“ стога је захтијевао брзу мобилизацију и одлучан одговор шире културне заједнице.

„Када говоримо о долини Требишњице нехотице се присјећамо великих узора као што су долина Нила, Тигриса и Еуфрата. Знамо да су се поред ових ријека развијале прве велике цивилизације, условљене управо њиховом благовременом моћи. Долина Требишњице је права минијатура према споменутим колосима, па се разумије само по себи да овдје нећемо тражити ни фараонске пирамиде ни бабилонске зигурате, али оно што ћемо овдје наћи има ипак првокласну културну вриједност за наше народе. Гледано са аспекта националне историје, долина Требишице пружа нам културни материјал неоспорне вриједности. То можемо тврдити већ данас без устручавања, будући да први походи на терен наговјештавају добре резултате“. (ГТ, август 1956.)

А o тим првим походима и резултатима, које у овом ауторском прилогу помиње археолог Ђуро Баслер, наш лист је писао два мјесеца раније. Базен Требишњице и околина свједоче о траговима живота присутним још од Каменог доба.

„Тако су у пећини у Црвеним стијенама код Косијерева, овогодишња ископавања, које је вршио музеј /Земаљски музеј у Сарајеву, прим. аут./ донијела на свијетло мноштво оруђа од камена, коштаних предмета и остатке посуда из најстаријег каменог доба. Налази посуда са лијепим орнаментима претстављају до сада јединствене примјерке код нас.“ ( ГТ, јун 1956.)

Ту су, такође, и остаци градина од сухозида и гробних гомила из времена древних Илира, правих зграда са малтером и цријепом из доба високе римске кулуре, средњовјековних градова, цркава и манастира са некрополама... 

„Тако су остаци римских зграда констатовани на средини и на јужном и сјеверном крају поља у Мирушама, и код Петровог манастира код Требиња. Рушевине читавог комплекса зграда налазе се у Панику код кућа Вујновића на њивама које народ зове Поткућнице. Територија рушевине је тако велика да морамо претпоставити да је то било веће насеље (...) Музеј сматра испитивање овог насеља у Панику једним од главних задатака у својим даљим радовима...“