Посљератне власти дијелиле су увјерење многих пређашњих и потоњих: како је све похвале вриједно у пракси и постигнућима почело - баш од њих. Листајући пожутјеле спортске стране из Гласових првих година стичимо исти утисак - да су и у требињском спорту све свијетле традиције у својом зачецима управо обиљежене именима и напорима посљератних прегалаца. Изузев, можда, једне...

„Традиција је посљератном Требињу донијела малтене само изанђалу ногометну лопту. И пред многим спортским сценама први пут је требало дигнути завјесу (...) Кроз спортско друштво 'Јединство' многе спортске дисциплине добиле су организациону форму и могућност јавне егзистенције.“ (ГТ, октобар 1954.).

sportske strane.jpg (230 KB)

У наставку, аутор текста из 1954. године, пригодно писаног поводом десетогодишњице ослобођења града и деценије развоја требињског спорта, напомиње да су „успјеси футбалског клуба у такмичењу за КУП Маршала Тита били запажени и од шире спортске јавности“, да су „резултати одбојкашке екипе били у првом плану спортских догађаја наше Републике“, а да су „наши боксери побрали славу првих рукавица Херцеговине“. И друге спортске дисциплине добијају „требињску интерпретацију“. Понајвише захваљујући Друштву за тјелесно васпитање „Партизан“ Требиње, наша „омладина демострира кошарку, атлетику, итд.“.  Додуше, још ови спортови „у нашој средини носе карактер пионирског захвата“ и догађају се само повремено, на свечаним спортским приредбама. Али је зато пливање прича посебно вриједна пажње. Године „1949. одјекнуо је први стартни хитац на пливалишту“ на Требишњици, а „од тада су се пливачке приредбе наше Републике одвијале у знаку ривалства требињских и брчанских пливача, у знаку њихове борбе за примат у овом спорту“. У тих пет година наши пливачи често су били близу највишег републичког наслова, а он је заслужено стигао управо те 1954. године: Требињци су постали прваци БиХ у пливању и ватерполу, а „пливање је постало спорт број 1 у нашем граду“.

СВЕ ЈЕ ПОЧЕЛО СА ПРИПРЕМАМА ТИТОГРАДСКОГ ГАРНИЗОНА...

„Од 13. до 15. августа одржано је на Требишњици пливачко и ватерполо првенство БиХ. Учествовали су, поред домаћег 'Леотара' још и 'Сава' (Брчко) и 'Младост' (Сарајево). Убједљиво је побиједио ПК 'Леотар'“. (ГТ, септембар 1954.) Овако је, скромно и без иједног детаља, наш лист грађанство извијестио о првом освојеном наслову првака БиХ, уз извињење што „члан редакције и претсједник клуба није ништа доставио о овоме за наш лист“.

Нешто касније, у тексту поводом петогодишњице Пливачког клуба „Леотар“ сазнајемо више детаља о почецима ватерпола и пливања на Требишњици, првим успјесима, заслужним појединцима. Наиме...

„Прије пет година у Требињу се припремала ватерполо екипа титоградског гарнизона за армиско првенство, под руководством Станишића из Херцег Новог. Сваког дана група младића из Требиња окупљала се око пливалишта и са пуно интересовања пратила припреме гарнизона. Почели су и сами да тренирају и на првој утакмици побиједили са 3:0“. (ГТ, април 1955.)

Пливачки и ватерполо асови расли су - на Требишњици.JPG (576 KB)

Од тада је међу требињском омладином, наставља аутор текста, почело расти интересовање за пливање и ватерполо. „Омиљени и неуморни Томо Копић почео је сакупљати по Требишњици младиће и већ те године наступили су на републичком првенству гдје су освојили четврто мјесто у ватерполу и пливању. Идуће године Копић је почео много раније са припремама тако да су наши ватерполисти и пливачи на IV републичком првенству које се одржало у Требињу, освојили друго мјесто, а јуниорска екипа ватерполо наслов првака“.

Успјеси су без сумње били вјетар у леђа за више домете. Коначно је 1954. године, на 9. републичком шампионату, наслов првака БиХ у ватерполу и пливању стигао у Требиње.

пливање.JPG (790 KB)

„Сви ови успјеси везани су за нама позната имена, у првом реду тренера Копић Тома, капетана Рици, те такмичара браће Поповац, браће Ћатовић, Приморца, Рогановића, Сараџића М, Анђелић Љ, Вукасовића, сестара Бараковић и пливачица Омановић, Савић, Ћеримагић, Кебељић и других.“ 

ТЕРЕН СЛАБ, А ЛОПТА ОКРУГЛА

Ова „изанђала ногометна лопта“ са почетка приче и заиста се ливадама око града почела котрљати деценијама прије рата, а љубав према овом спорту у Требињу је формализована оснивањем клуба - још 1925. године.

На почецима Гласове спортске хронике, „најстаријег Требињца“ затичемо у првенству мостарског подсавеза како се супериорно „поиграва“ са својим лигашким ривалима. Организационо, управо крајем те 1952. године, прераста у засебан клуб са властитом управом – из фудбалске секције Спортског друштва „Леотар“ (након епизоде са називом „Јединство“, друштву је враћено предратно име). На истој сједници спортског друштва сазнајамо да су активне биле три секције: фудбалска, пливачка и боксерска - у којима је наступало преко 200 чланова, али и да рад прати низ техничких потешкоћа „као што су неуређено и слабо игралиште, недостатак стручног тренера и врло оскудна материјална средства“.

фк леотар и стадион.JPG (587 KB)

Од септембра 1953. године фудбалери „Леотара“ заиграли су републичку лигу БиХ. (Нешто касније, од 1955/56. реформом републичких, наступаће у друголигашкој зонској лиги за БиХ и Црну Гору). Пласман у виши такмичарски ранг додатно је заоштрио проблем скромних финансија, чак на дневни ред кандидовао и питање евентуалног отказивања наступа. Надлежнима је упућен и „апел за довршење новог стадиона /у Полицама/, гдје би се прешло на одигравање утакмица, а што би знатно допринијело и побољшању финансијског стања у клубу, јер се сада игра на потпуно отвореном игралишту, гдје није могуће потпуно обезбиједити наплату улазница“. (ГТ, септембар 1953.)

Код наших фудбалера још је „лопта округла“, каже Гласов аутор о промјенљивом успјеху клуба у републичкој лиги средином тих 50-тих, али нам се од резултата чини занимљивијим понека цртица из живота фудбала док је овај спорт под Леотаром још био млад, док је још растао и освајао младост и ледине око Требиња.

Стадион у Полицама у наше вријеме, како најављују одговорни, ускоро би требало да добије хибридну траву и рефлекторе, док на старом игралишту тадашњег „премијерлигаша“ једва да је и било услова да се прописно организује утакмица и одржи некакав ред. „Али може се доста учинити да се отклоне гужве од аут линије (корнера) до гола. Десетину метара жице неколико колаца поставило би ограду која би и још како спријечила жељу свакога да се налази непосредно уз голмана а и многих играча за вријеме игре. (...) Аут судије би требале да имају бар какве било барјачиће, јер махање џепном марамицом не само да иде на штету ауторитета и судије и утакмице, већ отежава суђење главном судији.“ (ГТ, април 1954.)

Иако још није био довршен, нови стадион у Полицама свечано је отворен у част прве посјете маршала Тита, у октобру 1954. године. За историју ће остати забиљежено да је прва, за ову прилику организована, утакмица на новом стадиону била између „Леотара“ и „Вележа“. Гости из Мостара нису много марили што је домаћима ово био посебно свечан тренутак – убједиљиво су славили 0:3.

ПАРТИЗАН И ХАЈДУК - ЈЕДАН ИЗ МОСТАЋА, ДРУГИ ИЗ ЗАСАДА

Вјероватно само старији суграђани памте да се у Требињу некада играла и градска фудбалска лига. Иницијативе да се формирањем такмичења у више дисциплина на нивоу градске општине или среза спорт омасови међу школском и радничком омладином – прво су нашле одијека међу љубитељима фудбала.

ГФЛ.JPG (575 KB)

Квартови града и школе формирале се своје клубове („Полет“ из градског центра, „Јуриш“ из Полица, „Хајдук“ из Засада, „Партизан“ из Мостаћа, „ГОШК“ из Горице, „Раднички“ из Крша, „Металац“ из Индустријске школе...), који за градски шампионат почињу да се надмећу од 1954. године (у нашем листу подсјећају да је лига постојала и 1951.). У Гласу читамо да је око стотину омладинаца спортски активно у фудбалској лиги града, те да је лига побудила и велико интересовање публике - на утакмицама просјечно присуствује од 500 до 600 људи. Ентузијазам је био на врхунцу да га омести нису могле ни објективне потешкоће. Једна од њих је, рецимо, била да се до реквизита и опреме са муком долазило. Било је и нечег дирљивог у тој требињској љубави према фудбалу и борби за достојанство градског такмичења. „Као примјери добрих омладинаца и добрих спортиста су активи Полица и Засада, који су покренули акције прикупљања старог жељеза и прибављања камена за Управу путева, а од средстава добивених набавили комплетну спрему за своје фудбалере“. (ГТ, април 1955.)

ДРУШТВО ЗА ТЈЕЛЕСНО ВАСПИТАЊЕ

За посљератне власти фискултура је била важан аспект свестраног развоја новог социјалистичког човјека, а оснивање и омасовљење друштава која су се бавила спортом и физичким васпитањем – важан политички циљ. У том погледу највише је наде полагано у Друштво за тјелесно васпитање (ДТВ) „Партизан“, које је у Требињу основано 1952. године, реорганизацијом ранијег гимнастичког друштва. Своје вјештине требињски фискултурци у разним категоријама и спортским дисциплинама (од балета, атлетике и гимнастике - до спортова са лоптом) показивали би углавном на локалним такмичењима или свечаним спортским приредбама, међу којима је најважнији био „слет“ поводом Дана младости, 25. маја. „У циљу јачања рада на физичком васпитању народа формиране су и чете 'Партизана' у Хуму, Равном, Љубомиру, Џивару, Грабу и Ластви“, међутим, осим нешто на Љубомиру, „послије оснивачких скупштина рада је било врло мало“.

ДТВ.JPG (545 KB)

Већ наредне године по оснивању, услиједио је и неочекиван успјех на савезним „Партизанским играма“, које су за ту 1953. годину одржане у Скопљу. „Међу дипломама свакако је највриједнија омладинске пливачке екипе за освојено друго мјесто“, а „члан ове екипе Саво Кукурић сакупио је највише бодова, освојио прво мјесто и стекао назив омладинског првака државе у пливању за 1953. годину“. А већ наредне 1954. године у Требиње је стигла и застава републичког првенства „Партизана“ БиХ за прво мјесто у вишебоју...

ЗАКОТРЉАЛЕ СЕ И ДРУГЕ ЛОПТЕ

И почеци данас у граду веома популарне игре под обручима везани су за секцију „Партизана“. Мада прва вијест из кошарке коју објављује наш лист није била оптимистична. Таман кад су прве побједе требињске омладине у сусретима са екипама овдашњег гарнизона обећавале успон новог спорта... „Прекинуо са сав рад са кошаркашком секцијом. У ДТВ 'Партизан' веле да им војска не да кошеве а другови из војске супротстављају се томе говорећи да им не дају кошарку тренирати на властитим кошевима у гимнастичкој сали (...) Судбина одбојке ни мало није свијетлија“. (ГТ, мај 1953.)

И кошарка је ускоро добила градску лигу.JPG (473 KB)

У мају 1955. године ипак је покренуто првенство среза у одбојци, са дванаест екипа, углавном са подручја градске општине. Омасовљење у овом спорту пратила је и нада да ће се по окончању лиге формирати и најбоља требињска „репрезентација“, која би се регистровала у републички савез и наступала у првенству. У Гласу читамо да је у мају исте године основан и „иницијативни одбор за мали рукомет у Требињу“. „У прво вријеме организоваће се редовни тренинзи двију омладинских екипа (већином средњошколаца), чији ће се први јавни наступ пропагандног карактера одржати 22. маја приликом слета 'Партизана'“. (ГТ, мај 1955.) Иницијатори су били увјерени „да ће ова врло брза и интересантна игра убрзо стећи велике симпатије и у овом крају“. „Ако је један човјек, један крај или чак једна нација по свом темпераменту и физичким карактеристикама склона усвајању, гајењу овог или оног спорта, који онда постаје масовни, опћенародни, онда можемо мирне душе рећи да је мали рукомет по својим специфичностима динамике нашао изванредног носиоца у високим, еластичним и борбеним омладинцима овог кршевитог краја“.

О почецима кошарке у нашем граду занимљиво свједочанство у мајском броју Гласа Требиња из 1955. оставио је кошаркашки стручњак, тада савезни капитен Мија Стефановић. Тих дана наш град био је домаћин курса за тренере и инструкторе фудбала, кошарке и одбојке...

„ДЈЕЧАЦИ ИЗ ТРЕБИЊА ИМАЈУ ПУНО СМИСЛА ЗА КОШАРКУ“

Несвакидашњи гости, униформисани у плавим тренеркама, пише Стефановић, побудули су радозналост мјештана, посебно најмлађих, који су се у све већем броју окупљали око сале „Партизана“ да „начичкани око прозора посматрају шта се унутра ради и просто гутају очима сваки покрет, сваки шут на кош“. Касније су добили прилику и да се сами опробају у овој игри. Основама кошарке, примјењујући на курсу стечена знања, подучавали су их тренери на школовању - и сами изненађени „каквом брзином су дјечаци из Требиња усвајали елементе ове нове игре“.

почеци кошарке.JPG (500 KB)

„Додавање је брзо научено, одмах затим дрибл, па кораци, а већ послије свега два тренинга малишани су и то сасвим правилно почели да убацују лопту у кош. То је стварно био успјех који се није очекивао, али који је показао да дјечаци из Требиња имају пуно смисла и талента за кошарку“, пише Стефановић. (ГТ, мај 1955.)

Свој прилог за наш лист закључује тврдњом да ће НР БиХ, ако се овом спорту посвети пажња какву заслужује, у Требињу „добити још један јак кошаркашки центар“. Стефановић је ипак био велики зналац игре под обручима...