„Давно, причају, бијаше то тридесет и неке године, град узбудише рефлектори, камере, шарена поворка. 'Барон Циганин' на коњу прође Требињем. Би то прво филмско крштење града. Но оста загонетка шта од његове традиционалности овај филм претвори у своје двије димензије.
Поновни сусрет са 'живом сликом' доживи град 1954. Велико жуто јужно сунце и ознака на карти малог града доведоше режисера Косановића и његову екипу. Снимани су неки кадрови филма 'Кућа на обали'. Грађани бијаху више заинтересовани него узбуђени. Заинтересовани за градов играни филмски живот. Филм, нажалост, разочара и поклонике седме умјетности и грађане овог града. Прве тоталним раскораком са умјетности, друге силним настојањима да касабом град удаве. Станица, снимљена на некој жељезничкој вјетрометини, представљена је као требињска. Све је то требало заборавити и све је заборављено.
У међувремену целулоидна трака је у виду докумената забиљежила ту и тамо понеки догађај у Требињу а разгледнице су увијек остале досљедне себи – поштујући своје прототипове.
1959. године у град дође симпатична екипа Франтишека Чапа. Пало је неколико клапа филма 'Врата остају отворена'. Град је ту остао анониман а Требишњица је своју љепоту раскошно позајмила. И тако дођосмо до дана данашњег. Град данас кратко игра себе у Скригиновом филму 'Велика турнеја'. Весео град је весео оквир за веселу причу 'Велике турнеје'. Како је Скригин видио Требишњицу и њене високе топле, остаје да сачекамо свршетак филма. Град је, кажу творци овог филма, врло симпатичан. Улогу провинцијалца не зна на памет, сунце му је велико и јужно, Требишњица управо филмска.
И град ће, убијеђени смо, још дуго играти лијепог статисту у филмовима остајући ван доживљаја његових твораца, а разгледнице ће, са више техничке среће, понављати поновљено. (...) Кад љето град овај плавим небом заогрне и сунце од ријеке огледало му учини, путниче, сврати, јер шарм његов и љепоту његову објектив још не откри!“ (Џевад Фазлиновић, Глас Требиња, септембар 1961.)
Ово поетски надахнуто огледање једног заљубљеника у филм (а још више у свој град) био би занимљив прилог за неку сентименталну повијест Требиња на филмском платну. Није овај текст хронолошки збир онога што је овдје покретном сликом овјековјечено, колико је сума разочарења због свега што све ово вријеме упорно измицало филмском објективу. Требиње на филму није прогатониста који свједочи о себи, својим љепотама и аутентичностима – колико случајни и анонимни статиста, покаткад љепушкаст али и тад недоживљен, па опет неубједљив баш као и остварења у које би залутао покоји његов кадар...
ЦИЈЕЛО ТРЕБИЊЕ ЈЕ СТАТИРАЛО...
Требиње је, истина, дуго живјело у успоменама на своју прву и праву филмску славу – овдје сниману „Уфину“ екранизацију Штраусове оперете „Барон Циганин“ (Der Zigeunerbaron). Заводљиви сјај једне моћне продукције, њемачког пандана Холивуду између два свјетска рата, морао је те 1935. године очарати житеље мале херцеговачке вароши. И штампа тог времена о томе је оставила занимљива свједочанства.
„Филмски глумац, стар 'Уфе' Адолф Волбрик још се памти у Требињу. (...) И данас ученице и цуре из Требиња помишљају на 'Уфу', на Холивуд – на филм уопште, и питају се хоће ли се четири месеца снимања поновити. Четири месеца када је цело Требиње статирало. Четири месеца када су Требињци добре паре зарадили и брдо Леотар кроз филм прославили. То је главни узрок што Требињци држе до холивудске славе свога града и верују, да ван њега нема просперитета југословенском филму и да је Требиње часно извојевало назив пионир југо-филма“. (Време, 1937.)
Претурање по свезнајућој интернет ризници информација може се докучити понешто и о поменутим посљератним остварењима. За југословенско-аустријско-западноњемачки филм „Кућа на обали“ (1954.) везује се тек неколико углавном опскурних и контроверзних чињеница. И једна која углавном измиче историчарима филма. Истина, била је то прва значајнија копродуција наше са неком иностраном кинематографијом, али се филм у Југославији није прославио. Због наглашене еротизације у љубавним сценама једва је избјегао судбину „бункера“. Све доскора се вјеровало и да је „изгубљен“, да спада у ред оних остварења за које се поуздано зна да су снимљена, али се целулоидној траци у међувремену затурио сваки траг. Та једна готово непозната чињеница је да међу ауторима сценарија стоји и име Меше Селимовића, које ће тек касније крупним словима бити уписано међу наше књижевне бесмртнике. И социјална драма „Врата остају отворена“ (1959.) историји филма постала је занимљива по натрунама субверзивног, алузијама на тада недозвољене форме сексуалности, а у првом реду и најширој публици – по томе што се у филму Франтишека Чапа први пут на великом екрану, тада као седамнаестогодишњакиња, појављује Милена Дравић, која ће се у наредних годинама и деценијама овјенчати славом највеће диве југословенске кинематографије. Да на почецима једне величанствене умјетничке каријере стоје и клапе пале у Требиње – и овдашњој јавности засигурно би остало непознато да на ту чињеницу није подсјетио Фестивал медитеранског и европског филма, који је у својој другој сезони, 2014. године, у Требињу угостио Милену Дравић и наградио је „Златним платаном“.
Прилог о Требињу на филмском платну у септембарском броју Гласа из 1961. године, како се могло и разумјети, није био без повода. У нашем граду је тих дана на снимању боравила екипа филма „Велика турнеја“, о чему у истом броју нашег листа налазимо неколико биљешки.
„Између Новог и Старог моста и у Абазовини снимљено је више кадрова овог филма у коме се говори о двије групе глумаца 'тезгароша' који из Сарајева полазе, наравно пут Јадранског мора. У борби за 'тржиште' долази до низа комичних ситуација, што све има своју кулминацију на приредби у Дубровнику, гдје се путешествије ових двају 'тезгарошких' група и завршава. Глумачку екипу сачињавају Љубиша Јовановић (велики позоришни и познати филмски глумац), Павле Вујисић, Антун Налис, Милан Вујновић, Оливера Марковић, Бранка Веселиновић, Соња Хлебш и други.“ (ГТ, септембар 1961.)
У наредним годинама, готово преконоћи, Требиње ће оживјети успомене на дане предратне филмске славе. Наш крај ће почети да походе велике филмске екипе, снимајући нешто до тад невиђено и грандиозно. Пејсажи око Требиња постаће заводљиве кулисе Дивљег запада, попришта спектакуларних авантура и окршаја популарних јунака вестерн литаратуре. Процват корподукција домаће кинематографије са иностраном филмском индустријом ширио је заразу филмске грознице великим дијелом Југославије. „Открили су обећану земљу филма: пејзаже који могу успешно да замене прескупи Колорадо, удобне хотеле, коњицу и готово бесплатне статисте, (...) драмске прваке који пристају да преузму за мало ситниша епизодне улоге индијанских поглавица, руских мужика или медведа“. Записаће ово у својим литерарним успоменама, осјенченим опорим ресентиманом, Момо Капор - у чијем ће доживљају походи страних синеаста на Југославију тих година бити налик на најезду скакаваца који су коначно овдје нашли земљу да је још нису обрстили...
Какогод, Требиње ће тих година живјети своју вестерн бајку.
ИЗМЕЂУ „ЗЛАТНИХ БРДА“ И „ВЕЛИКЕ ТВРЂАВЕ“
Први записе на ову тему у Гласу Требиња налазимо у новембарском броју из 1963. године. Наш лист пише о великом интересовању који влада за велики копродукцијски пројекат југословенске „Авале“ и њемачке кинематографске куће „CCC Film Berlin“, а за који су „екстеријери а и многи ентеријери ових дана снимани на теренима Требиња“ и то „у новоподигнутим филмским градовима у Поповом пољу и Зупцима“.
„Ово је први филм у Југославији који се снима у истман колору на траци од седамдесет милиметара а исто и први вестерн у чијем снимању је у сваком погледу равноправни партнер наша реномирана филмска кућа. За сада, а вјероватно и коначни назив филма је 'Највећа авантура Олд Шетерханда', по познатом роману 'Винету' од Карла Маја“. (ГТ, новембар 1963.)
Још сазнајемо да су поред Требиња неки кадрови филма снимани и на слаповима Крке код Шибеника, а неке сцене треба да буду тек снимљене у Улцињу, да је режисер филма Аргентинац талијанског поријекла Хуго Фригонезе, те да насловну улогу „интерпретира одлични Лекс Баркер, познати 'Тарзан' у многим филмовима, који у улози Олд Шетерханда постаје исто тако популаран и познат филмској публици у серији филмова рађених по романим Карла Маја“. Даље, да ће се млада Израелка Далија Леви појавити у главној женској улози мелескиње Паломе, а Француз Пјер Брис у улози апашког поглавице Винетуа, да београдски глумац Никола Поповић игра старог шерифа, те да ће се на шпици појавити још нека наша имена - Војкана Павловића, Бисерке Вуковић, Зорице Гајдаш...
Такође читамо и да се за требињске вестерн градове, саграђене за потребе овог филма - Fort Grand у Поповом пољу и Golden Hills на Зупцима, већ сада распитају многи интересанти из иностранства како би у овим објектима снимали филмове сличног жанра.
„Костимирани: глумци, епизодисти, статисти, каскадери са својим коњима (четири стотине коња), кафана-карташница, бријачница и уопште цијели амбијент враћа нас двјеста година уназад у далеку дивљину старих још не испитаних предјела Америке са свим њеним особеностима суровим, мркима а храбрим лицима, у гудуре гдје на сваком кораку вреба опасност“. (ГТ, новембар 1963.)
ЈОВАНЧИН ПУТ ОКО СВИЈЕТА ВОДИО ПРЕКО ЗУБАЦА
Само пола године касније, Глас пише о новим филмским клапама на Зупцима. Кулисе градића са Дивљег запада окупирала је филмска екипа Соје Јовановић за снимање комедије „Пут око света“, по истоименом дјелу Бранислава Нушића, са Миодрагом Чкаљом Петровићем у главној улози. Док је филмски путник око свијета Јованча Мицић из Јагодине за успомену читаоцима Гласа поклонио својеручно потисану фотографију, глумац Раде Марковић и редитељ Соја Јовановић подијелили су и понешто од утисака са снимања.
„Од осам секвенци најдужа је ова снимљена у Требињу. Онај 'Golden Hills' је стварно јединствен град. Потпуно смо се били саживјели са амбијентом а са сваком завршеном етапом као да нам је нешто драго одлазило у неповрат...“, казала је Гласовом новинару прва редитељка нашег филма и позоришта (ГТ, јун 1964.)
„Каубојско насеље са Дивљег запада“ није и једини разлог због чега би се овдје могло снимати, јер је „јужна Херцеговина тако богата разноликим пејсажима“, који су у прољеће нарочито лијепи – поручиће Раде Марковић, подсјетивши да је ово узастопце већ трећи филм који снима у овим крајевима. Бољи познаваоци историје филма у Херцеговини знаће да само годину раније Марковић играо главну улогу у филму „Радопоље“ Столета Јанковића, који је сниман у Љубињу. Херцеговачка варошица као сценографија и њени тадашњи житељи као статисти први пут су овјековјечени на великом филмском платну, а „њихов“ филм награђен је у Пули Сребреном ареном.
СА ОБЈЕ СТРАНЕ ГВОЗДЕНЕ ЗАВЈЕСЕ
Због непотпуне архиве из овог периода Гласа Требиња тешко би било реконструисати поуздану и одрживу хронологију збивања на требињским филмским кулисама 60-тих година.
Да је, рецимо, у тој 1964. било још снимања сазнаћемо тек наредне године и сасвим случајно - у рубрици која је доносила духовите и заједљиве коментаре о требињској свакодневници. Овога пута на мети је била тврдња да „са старинама нема лабаво“ и да се оне у Требињу чувају као споменици културе и неповредива општенародна имовина. „Прошле године италијански режисер Цурлини снимао у Старом граду филм 'Солдатуше' и ишарао ратним паролама, као за инат, зидове најстаријих објеката. Човјек завршио снимање и отишао а нама оставио пароле и то написане масном бојом – на старинама. Као да је знао да код нас – има лабаво“.
Поменута ратна драма („Le soldatesse“) - о групи проститутки које путују кроз планине како би служиле у борделима за италијанске војнике у Албанији – још једном ће спојити Требиње и Милену Дравић, која се нашла у глумачкој екипи ове међународне копродукције.
Није нам познато да ли су боље истраживачке среће били њемачки заљубљеници у национални вестерн, који су, има од тада пет година, стизали и до Требиња у потрази за изгубљеним филмским свијетом јунака Карла Маја. Били су и нашој редакцији и у музеју, обилазили локације снимања, трагали за живим свједочанствима, нудили новац за откуп старих фотографија или преживјелих реквизита са снимања. На подручју Требиња, према њиховим сазнањима, од 1963. па до 1968. године снимана су четири филма о Винетуу, али и сцене из многи других филмова – западноњемачке а касније и кинематографије Источне Њемачке, бар половине њих који су настајали у ово вријеме.
На требињским филмским кулисама засигурно је тих година било живо. Зубачким пољем, како налазимо у једној цртици у Гласу, горе-доље непрестано јуре камиони, а ако не иду у Прокос и Пржине по пијесак – онда превозе филмске раднике. У јануарском броју из 1965. читамо да се међу „бројним филмским екипама које су у току протекле сезоне снимале у нашем граду“ нашла и она „познатог западноњемачког филмског режисера Роберта Сиодмака, која је у Требињу радила на реализацији једног дијела сценарија 'Благо Астека', рађеног по истоименом роману Карла Маја“. О филму нема више ниједан детаљ, а о снимању у Требињу тек толико да ће њемачки редитељ, како каже, из града понијети најљепше импресије, те да му се посебно свиђа наша „Градска кафана“. Новинара је у првом реду интересовало да од познатог госта из свијета филма сазна више о иконама седме умјетности Ави Гарднер и Берту Ланкастеру, који су код њега дебитовали на филму, од чега је остала анегдота - како је Ава, тада само стидљива и сиромашна дјевојчица, након успјеле пробе одмах тражила аконтацију да купи пристојне ципеле: на снимање је дошла у папучама.
Забиљежићемо овдје још један, нешто другачији новинарски сусрет са иностраним филмаџијама – онај о којем је остао запис у јунском броју нашег листа те исте 1965. године, а десио се у хотелу „Леотар“ са члановима екипе „ДЕФА-филма“ из Њемачке Демократске Републике. Уз техничку подршку „Босна-филма“ кинематографска кућа из Источне Њемачке у Требињу је снимала екстеријере за вестерн остварење „Синови велике медвједице“.
„Што се тиче Требиња, тврдим да је то једна од најљепших филмских позорница. То је прави филмски атеље гдје се могу снимати филмови широког круга жанрова. Посебно хоћу да кажем да смо импресионирани присношћу ваших људи. Чини нам се да нам је овдје свако спреман помоћи“, биљежи Глас ријечи директора филма Хајнца Фрелиха.
Наш новинар тада није могао знати да ће филм „Синови велике медвједице“ – у историји филма упамћен као први источноњемачки вестерн - само у биоскопима те земље погледати десетак милиона људи. Нити да ће овим филмом бити рођена највећа звијезда вестерн филмова „made in DDR“, најпознатији тамошњи „филмски Индијанац“ свих времена, рођени Лесковчанин - Гојко Митић.
Винету и Карл Мај су исувише западњачке приче да би биле прикладан образац за идеолошки тонирани „црвени вестерн“, који тада са друге стране Гвоздене завјесе - због изузетне популарности овог жанра међу младима - настаје као изнуђени пропагандни одговор. За разлику од западњачких продукција – вестерн са истока (или „истерн“) акцентује и идеализује праведну борбу угњетаваног индијанског народа против „бледоликог“ завојевача, који је овдје симбол империјализма и колонијализма Запада. У тој борби домороце, попут каквих потоњих револуционара и бораца за слободу, предводе храбре, правичне и просвијећене поглавице. Оне ће прославити Гојка Митића.
У средини и међу људима са којима барем по тековинама револуције дијеле исту страну тада подијељеног свијета – однос између новинара и госта подразумијевао је више међусобне наклоности и разумијевања. Без обзира што су Требињци вјероватно тада знали само за филмске јунаке „правог“ вестерна. На јединој фотографији која прати текст у Гласу Требиња представници „ДЕФА-филма“ стоје достојанствено са вијенцем, украшеним петокраком и лентама са именом њихове куће...
„...Иако странци у вашој лијепој земљи, осјећали смо се обавезним одати захвалност херојским синовима требињског краја за жртве које су принијели на олтар домовине“, поручио је друг Фрелих након констатације новинара да „наша редакција сматра полагање вијенца на Споменик палим борцима за Дан Побједе, од стране њихове екипе, догађајем, односно гестом, који може послужити за примјер достојан пажње и захвалности...“
