Олимпијски пламен у Требињу (архива Гласа Требиња из 1984.)
Прије 40 година у Сарајеву су од 8. до 19. фебруара 1984. године одржане Зимске олимпијске игре. 1.272 спортиста из 49 земаља такмичило се у шест спортова и десет дисциплина у укупно 39 службених догађаја. Био је то свијет у малом и у Југославији се дисало за тих 12 олимпијских дана. Четири деценије касније међу савременицима ЗОИ – а, иако Југославије одавно нема, Игре се, између осталог, препричавају и као догађај који су красили јединство, слога, спортски и колективни дух једног народа.
Олимпијски пламен стигао је у Дубровник 29. јануара 1984. Сутрадан је био у Требињу. У архиви „Гласа Требиња“ из 1984. године, тог 30. јануара забиљежено је:
„На свом путу по Југославији олимпијски пламен је 30. јануара изузетно свечано и топло дочекан у Требињу. Више од 5.000 Требињаца окупило се на Тргу слободе да поздрави симбол мира, спорта и младости. Тачно у 9 сати и 20 минута источни крак олимпијског пламена закорачио је на Иваници на тло БиХ, а од Дубровчана га је преузео и био први носилац Ибрахим Ико Рамић, дугогодишњи фудбалер и капитен Леотара. На свечано украшену трибину на Тргу слободе, гдје је одржан културно – забавни програм, олимпијски пламен је донио Сулејман Дураковић, кошаркаш и најбољи спортиста Требиња у 1983. години. У име присутних грађана и Општине Требиње добродошлицу пламену пожелио је Драган Мрдић, предсједник СИЗ – а за физичку културу. Послије краћег задржавања, нешто послије 10 сати, олимпијски пламен свечано је испраћен према Црној Гори“.
БИЛА ЈЕ ЧАСТ НОСИТИ БАКЉУ
Част да кроз свој град носи олимпијски пламен, поред многих спортиста, припала је и тада најбољем атлетичару АК Леотар Милану Спаићу Френкију, касније, а и данас тренеру овог клуба. Спортску каријеру започео је као фудбалер, а затим су препознате његове предиспозиције за атлетику те је у бившој Југославији у дисциплини скок у даљ, у категорији старији јуниори био четврти.
Са пуно емоција присјећа се тог дана и уопште, како нам рече, времена по свему другачијег када је владао не само спортски него и дух заједништва и пријатељства. Носити бакљу, истиче, био је посебан тренутак и значио је сваком спортисти јер је сугерисао да је ријеч о најбољима из свог клуба и свог града.
Милан Спаић - Френки и наранџасти "Мизуно": И након четири деценије још чува своју олимпијску тренерку
„Било је заиста величанствено! Шпалир људи са обје стране улице који аплаудирају, бодре, радују се, невјероватна атмосфера! Упоредо су били распоређени чланови фолклора и омладина, бројни грађани. Све је било организовано, знало се гдје који спортиста треба да стоји, преузме бакљу и преда је другоме. Ја сам чекао код „Косића“ и носио бакљу скоро до Фабрике. Трчали смо тих неколико метара. Не могу се тачно сјетити коме сам је предао, али памтим да је бакља ношена до краја Горице док није аутом са делегацијом кренула за Никшић. То је била велика част! Желио сам да допринесем, сви смо жељели. Било је поштовања, другачије много вријеме. Није тада било ни оволико клубова као данас, можда десетак. Давно је било, али памтим да је изгледало као да смо Тита дочекали“, евоцира Френки тренутак историје којем је свједочио са своје 23 године, додајући да се овај догађај дуго у Требињу препричавао.
Сви су, каже, имали исте тренерке, уз које су добили патике, капе и бијеле рукавице. Невјероватно звучи, али Френки је своју и након четири деценије сачувао, тако да данас, уз богату колекцију медаља има малтене и музејски примјерак „Мизуно“ наранџасте олимпијске тренерке из 1984.
„Сви смо били исто обучени у „Мизуно“ тренерку, која је тада била појам. Кад год бисмо је касније обукли сви су знали ко смо, рекли би – ево га, он је носио олимпијски пламен! Тренерка и капа су ми још „живе“, рукавице су се загубиле, а патике износале“, смијући се рече, поносно додајући да је баш ту тренерку својевремено дао кћерки, успјешној атлетичарки Вањи Спаић, која је кренула његовим спортским стопама.
ЖИВЈЕЛО СЕ ЗА ТАЈ ДАН
„Након 40 година није се лако присјетити свих детаља. Олимпијске игре су биле велики догађај и била им је посвећена огромна пажња у цијелој земљи па и у Требињу“, каже Драган Мрдић дугогодишњи спортиста и спортски радник, а те '84. предсједник Самоуправне интересне заједнице (СИЗ) за физичку културу у Требињу, задужен за поздравне ријечи приликом дочека олимпијског пламена на Тргу слободе.
Драган Мрдић
„У самој организацији преузимања и ношења бакље кроз наш град, Требињци су се показали одлични. Био је формиран Олимпијски одбор за олимпијске игре. Предсједник је био Раде Тараило, а ја потпредсједник. Обавеза Одбора је била да се скупи донација за ЗОИ и формиране су три плакете – златна, сребрна и бронзана, у одређеној новчаној вриједности. У ношењу бакље кроз Требиње учествовало је око 20 – 30 спортиста, град је био препун, живјело се за тај тренутак“, започиње Драган са нама причу о догађају који је, иако у Требињу трајао нешто мање од сат времена, остао упамћен од стране свих његових судионика.
Нарочито му се у сјећање урезала несвакидашња атмосфера која је владала у граду, дух заједништва какав се, додаје, данас ријетко може осјетити.
„У тим временима се држава заиста вољела и био је понос да си на неки начин учесник Олимпијаде. Бина је била постављена на Тргу слободе, све је врвило од народа и сви смо дисали за тај дан. Владало је неко јединство и веома је то било прихваћено од свих. То је, на првом мјесту, била огромна част, бити дио тога. Сваки клуб је бирао представнике, најбоље спортисте Требиња. Дух који је тада постојао се угасио, нема тога данас. И сад памтим да ми је срце било пуно тада у Требињу, а затим и на отварању Игара у Сарајеву, на Кошеву! Неописив доживљај и једно и друго!“
У РАД ПУШТЕН СКИ – ЛИФТ
При тадашњој општинској конференцији ССРН Требиње, како пише у „Гласу Требиња“ из 1984. године, формирана је Комисија за дочек пламена, која је и сачинила програм преузимања, дочека у Требињу и испраћаја за Црну Гору. Како је наведено, пламен је од Иванице стигао до тадашњег Ауторада, гдје је био формиран ешалон од спортиста, омладине, носилаца пламена и представника културно – умјетничких друштава. Ешалон се затим кретао преко моста поред некадашње Борчеве робне куће до Његошевог споменика и Трга слободе. Након свечаног програма, пламен је кренуо пут Горице, одакле је аутомобилом наставио до Вилуса гдје су га преузели представници Општине Никшић. На путу ка Никшићу, забиљежено је у нашој архиви, један дио пламена одвојио се и упутио према Зубачким ублима, гдје је у рад пуштен ски – лифт.
Оно што је додатно увеличало пренос бакље кроз Требиње, присјећа се, било је и отварање ски – лифта на Ублима.
„У организацији Олимпијског комитета БиХ високо је био позициониран наш Требињац Саво Чечур, који је заједно са Бранком Микулићем, тада предсједником Организационог одбора Олимпијаде, донирао Требињу ски – лифт, као израз захвалности Требињцима. То је представљало посебан значај за све нас. Ски – лифт је функционисао од 1984. до рата. Била је идеја да се послије рата обнови, али није реализована“, закључује Драган Мрдић своје сјећање на 30. јануар од прије 40 година.
ЕУФОРИЈА И НАКОН ИГАРА
Радоје Елез, сниматељ РТРС –а, информативни центар Требиње, наш дугогодишњи колега, у вријеме одржавања 14. Зимских олимпијских игара био је запослен у Телевизији Сарајево, гдје је радио од 1982. Памти вријеме прије, током и након Олимпијских игара, а самим тим и бројна дешавања која су обиљежила овај историјски тренутак некадашње земље.
Радоје Елез
„Припреме за Олимпијске игре почеле су од момента када је проглашено да ће бити одржане у Сарајеву. На телевизији смо имали низ генералних проба. Грађен је и нови РТВ дом, како би било простора да се смјесте бројне новинарске куће, а било их је из цијелог свијета. Стизали су у Сарајево данима прије отварања, а током Олимпијаде, према акредитацији се знало гдје могу приступити, као и по одјећи. Добили су „Топер“ ски одијела, „Рашица“ џемпере. По бојама или комбинацијама боја тачно се знало ко ком сектору припада. У оквиру телевизије Сарајево био је формиран ЈРТ систем. Ту су долазиле ТВ екипе из свих југословенских република. Имали су утврђене позиције гдје, ко и шта прати и добар дио тога су преузимале многе куће у свијету. Мислим да је тада ту било преко 4.000 новинара“, присјећа се Радоје атмосфере на ТВСА.
Ништа мање ужурбано и живо није било ни у остатку града, који је, како нам каже, буквално живио 24 сата.
„Радило се нон стоп, и не само ми у радију и телевизији, него и све градске службе, чак и продавнице текстилне робе, гвожђаре, да не причам о угоститељским објектима. Све је било отворено и град је живио данноћ. У свакој установи је неко дежурао па и ако није имао шта да ради, био је ту. За вријеме Олимпијских игара, у Сарајеву је боравио глумац Кирк Даглас. Препричавало се како је на Башчаршији купио ћевапе које су му наплатили око 200 долара. Одмах је та ћевабџиница била затворена. Тада је саграђен хотел „Holiday Inn“ који је и почео да ради за Олимпијаду. Вучко као чувена маскота био је дуго главни сарајевски сувенир“.
Упечатљив моменат и прва асоцијација на ЗОИ, поред ишчекивања снијега, и данас му је осјећај заједништва међу људима.
„Сви су знали шта треба да раде, владала је невјероватна сложност. И много прије Игара биле су радне акције, припремале су се стазе на Бјелашници, Јахорини, Игману и сви су се одазивали. Отварање је било 8. фебруара, а дан прије није било снијега и то је био велики проблем. Сјећам се да се стално о томе причало, шта ако не падне снијег? У ноћи између 7. на 8. фебруар почео је да пада и није престајао до отварања. Невјероватан снијег фактички је спасио Олимпијаду, али направио и други проблем – како се сад с њим изборити? Међутим, тада је била војска ЈНА која је са становништвом скочила да се све среди. Сви су чистили ни од кога позвани. Живјело се за то, посебна је то атмосфера стварно била!“
ШТА АКО НЕ ЗАЛЕПРШАЈУ ПАХУЉЕ?
Вишедеценијски новинар ондашње Југославије, а годинама уназад сарадник „Гласа Требиња“ из Љубиња, Жарко Јањић, поред многих догађаја које је испратио, памти и Олимпијске игре у Сарајеву, гдје је у то вријеме и радио. Импресије из увијек плодног Жарковог пера гласе овако:
Као у дирљивој „Богојављенској ноћи“ – гдје малишан крај болесне мајке гледа кроз прозор и чека кад ће се небеса отворити да замоли Свевишњег да му спаси мајку, тако смо и ми, сви одреда у Сарајеву, у фебруару 1984. мотрили молећиво заинаћено небо, чезнући да нам пошаље снијег и спаси част, а оно опет ништа... данима ништа, премда је олимпијски сат широм глобуса откуцавао и Игре ускоро требало да почну... Али на чему кад главни адут недостаје!? Но, небо ко небо, само ћути и чека...Солидан дио женине ми родбине, на нашу срећу прилично их је, према ранијем договору, спрема се на пут из Словеније у Сарајево, а Требевић чађав, сив, туробан... Пуница ће за све њих и нас бити кувар, чуваће нам и кћерку, можемо куд хоћемо: само куд ћемо и ми и гости не падне ли снијег?!
Стрепња и нада се смјењују; шта стварно ако не залепршају пахуљице. Видиш то на лицима свих људи које срећеш и у главним и у споредним улицама, некаква нејасна одговорност, нејасана кривња, а опет присутна на сваком кораку. Можда има и злобних, али они су у маси непримијетни. За разлику од сујетне и нестрпљиве штампе, рецимо у Словенији и Хрватској, гдје се већ питају: ко то Босни даде, ријетко и спомињући Херцеговину. А онда, као заинат тој злоби и свеколикој накупљеној скепси у нама самим, једне ноћи долетјеше облаци, залепршаше пахуљице... и крупне и густе: као из вреће да меће, што би рекли на Чемерну... Или као да су све заједно утекле из пјесама Драгана Кулиџана „Сипајте, сипајте“ и „Прича о Јануару и Меди Медедају“ ... а нико као тај Мостарац није умио тако лијепо да пјева о зимским радостима. Пахуље, пахуљице или снежинке беле - како кликтаху први туристи из Марибора и Љубљане, приспјели на велику сарајевску жељезничку станицу, свјесни да су стигли на право мјесто у прави час. Град никад није био свјетлији и љубазнији као тих дана...Ето, по тој колективној бризи и гледању у небо, по оном заједничком чекању и надању да се, ипак, нешто може лијепо десити, макар и кад оптимизам мало посрне – и по том лијепом, што се на крају десило као у холивудским филмовима с хепиендом, највише памтим 14. ЗОИ.
У редакцији „Свијета“ су ми рекли: испрати у неколико реченица и каквом сликом завршницу у брзом клизању код Зетре, остало вријеме проведи са гостима и родбином...Тако сам практично могао гледати бројне приредбе од скијашких скокова на Игману, преко мушког слалома и велеслалома на Бјелашници, женског слалома на Јахорини, боба и санкања на Требевићу до умјетничког клизања и хокеја у Зетри, без обавезе да пишем.
Највише сам волио хокеј. Још од 70. година када сам био у Москви у делегацији сарајевских „Малих новина“ – и када нам је домаћин био новинар „Правде“ Анатолиј Тоља Исајев, спортски новинар који је пратио само утакмице онда изванредне совјетске хокејашке репрезентације. Био сам једном код њега и кући када ми је показао албуме са фотографијама, бројне штапове са потписима најбољих хокејаша свијета и цијели низ пакова с којима се игра хокеј. – Пак зовемо шајба, а хокеј је у нас спорт за одабране момке – рекао ми је том приликом, поклонивши ми један пак и неколико књига из своје библиотеке. Тоља није дошао на 14. ЗОИ у Сарајеву, никад се послије нисмо видјели. Пак и многе књиге које ми је поклонио, а нашле су се у мојој библиотеци у стану, у ратним годинама, у Сарајеву, заувијек су нестале... Једна је ипак, посве случајно остала код куће, у херцеговачком завичају – и та је једина преживјела, књига Леонида Собољева „Морска душа“.
Редакцијски колега из „Свијета“, Енвер Диздар, син пјесника Мака Диздара, дао ми је двије улазнице за свечано отварање Игара, рекавши да ће он то радије гледати у ТВ преносу, него дрхтати на оснијеженом стадиону Кошево... Ненадано сам тако почастио и супругу, спектаклом који се никад не заборавља, а углавном се, након дужег протока времена, памти по раскоши боја, костима и музике. Био сам и на затварању, кад се пјевала пјесма Душка Трифуновића „Довиђења у Калгарију“... Нико ни слутио није да ће неки од тих што су је слушали, непуну деценију послије, до Калгарија стизати у потрази за послом и новим домом...
Душка ћу у поратним годинама сретати по војвођанској равници, у Новом Саду, Суботици, Црвенки, гдје је велики трг назван његовим именом... Једном баш ту, у Дому културе, на Булка фестивалу, у омањем друштву неко помену Зимску олимпијаду, на што се Душко окрену к мени, намигнувши враголански: „А сјећаш ли се ти „свијетовац“ (по „Свијету“ у ком сам некад радио) како смо оно ми чекали снијег у фебруару? Ови људи то не разумију... А није ни важно“.
Из прве руке сазнајемо да се олимпијски дух у Сарајеву осјећао и извјесно вријеме након затварања Зимских олимпијских игара.
„Остала је маса људи, туриста, полако се то осипало. Једина разлика била је чињеница да нема такмичења. Након неколико дана полако су и поједине службе и продавнице смањивале обим рада, а угоститељски објекти су дуго радили по „олимпијском режиму“ и град је извјестан период био пунији. Остао је град да живи можда и више од мјесец дана у тој еуфорији“, рече нам Радоје, осврнувши се и на пјесму Забрањеног пушења „Волимо Јурека више од бурека“, која му је, уз много штошта остала једном од трајних успомена на вријеме 14. ЗОИ у Сарајеву.
И четири деценије касније памти се, првобитно транспарент, а затим стихови написани за словеначког скијаша Јура Франка и једину југословенску медаљу те године. По нашим саговорницима примјећујемо да није ишчезло ни сјећање на колективни дух. Свијест која се попут олимпијске бакље заразно преносила са једних на друге остала је и до данас упамћена. Међу Требињцима пламтила је у оном почасном трчању градским улицама са бакљом у бијелим рукавицама, учинивши једно мало мјесто достојним великог олимпијског спектакла!
