Требињцу Данилу Ковачу, професору историје у Гимназији Бањалука и вишем асистенту на одсјеку за историју Универзитета у Бањалуци, крајем маја уручена је престижна награда за најбољег просвјетног радника, коју додјељује Асоцијација најбољих наставника бивше Југославије.
На четвртој конференцији, ова Асоцијација прогласила је најбоље наставнике према прецизно утврђеним критеријима, који подразумијевају реализацију образовних пројеката, успјехе на школским такмичењима, писање дидактичких средстава, стручних и научних радова, као и допринос локалној и регионалној заједници.
Овај успјешни, млади професор, иза себе већ има завршена два мастера, у Бањалуци и на британском Институту за образовање Универзитетског колеџа у Лондону, а тренутно је докторант и стипендиста Универзитета „La Sapienza“ у Риму. До сада је више пута боравио на студијским путовањима на Универзитетима у Сорбони, Версају, Бечу и Трсту, а похађао је међународне семинаре и обуке у Берлину, Бухенвалду, Перону, Риму, Паризу и Кану. Екстерни је оцјењивач за историју за Програм међународне матуре.
Са Данилом Ковачем разговарали смо о овој, али и осталим наградама и стипендијама које је до сада добио. О искуствима са престижних европских универзитета, о професорима који су њега обликовали у оно што је постао, о ученицима којима настоји да што боље и што више пренесе од себе, о позиву који обавља пуног срца, али и о његовим будућим жељама.
Упркос свему што је досегао, са нагласком да је све постигао искључиво властитим ангажманом и неуморним радом, је да не припада онима који заборављају своје почетке и професорске узоре, амбицију за радом на себи па потом и са другима. И ма како о појединим сегментима овај професор скромно говорио, евидентно је зашто је баш њему припала награда за најбољег професора у 2022. години.
- Критеријум за одабир најбољих наставника бивше Југославије је базиран на принципима Свјетске награде за наставнике. Бодује се писање научних и стручних радова и дидактичких средстава, излагање на конференцијама, реализација образовних пројеката, успјеси на такмичењима, сарадња са локалном заједницом, као и претходно стечене награде и признања. Чврсто вјерујем да постоје изузетни наставници, који можда не испуњавају ове критеријуме. Међутим, они својим љубављу, трудом и посвећеношћу који су тешко мјерљиви, заслужују признање најбољи наставник. Поносан сам што познајем многе своје колеге са таквим особинама.
Завршили сте Гимназију „Јован Дучић“ у свом родном граду. Колико је на Вас утицало образовање које сте стекли, јесте ли имали професорске узоре и у којој мјери се то одражава на Ваш педагошки рад данас?
- Током школовања у Гимнназији „Јован Дучић“ имао сам више сјајних професора, попут Слободана Правице, Радмиле Митрић, Драгослава Бањка, али и многих других. Посебно бих издвојио професорицу Дивну Спаић, која је својим педагошким приступом ишла испред свог времена. Свој предмет прожимала је садржајима културе, умјетности, историје и музике. Прије него сам стекао властита искуства, користили су ми савјети са њених часова, како се понашати и шта очекивати на пословном интервјуу. Многе од савјета користио сам приликом интервјуа за стипендије. Будући да је због постојања визног система крајем деведесетих година било отежано путовати, професорица нам је кроз своје часове ширила видике прожимајући наставне садржаје искуствима са својих путовања. Властита искуства на сличан начин желим пренијети својим ученицима. Овакав приступ је препознат као један од циљева образовања. Према теорији лондонског професора Мајкла Јанга, један од циљева образовања је смањивање социјалне неједнакости. Другим ријечима, образовни систем би требало да пружи ученицима искуства која у свакодном животу не могу приуштити. Ако млади људи себи не могу приуштити путовање током кога ће упознати различите културе, могу се са њима макар упознати кроз образовни систем.
Опредијелили сте се за студије на Филозофском факултету у Бањалуци, одсјек историја, на којем сте завршили и мастер студије. Ваш мастер рад добио је награду за историјска истраживања Фондације „Слободан С. Беговић“ и награда Вам је уручена на Правном факултету Универзитета у Београду. Тема је била инспирисана националном историјом 20. вијека. Шта је за Вас у том тренутку ова награда значила и да ли се и колико одразила на сав Ваш даљи рад и усавршавање?
- Почаствован сам овом престижном наградом, обзиром да жири чине најугледнији српски историчари. Жири у саставу академик Љубодраг Димић, проф. др Зоран Мирковић, др Војислав Павловић, господин Зоран Хамовић и проф. др Борис Беговић, једногласно су донијели одлуку о додјели. Награђен је мој мастер рад „Дипломатски односи између Италије и Независне Државе Хрватске (1941-1943)“. Основу грађе за овај рад представљају италијански извори. На докторским студијама у Риму сам наставио да се бавим овом темом. Поред италијанских, користим њемачке, као и француске изворе, вјерујући да ће они допринијети освјетљавању теме из једног новог угла. Нарочито је важно како су стране дипломате, те представници војних власти посматрали геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској.
СТУДИЈЕ ЗА НЕЗАБОРАВ
Имате изузетно богату биографију, што је за једног младог човјека веома, не само репрезентативно, него и инспиративно, колико у смислу знања и образовања, толико и са становишта сусрета са другим културама, нацијама, што, претпостављамо, Вама као историчару чини посебан сегмент и у истраживачком смислу. Каква искуства носите са свих семинара и градова и земаља која сте имали прилику да посјетите и у њима боравите?
- Захвалан сам на прилици да студирам на лондонском Институту за образовање, који је већ осму годину заредом најбоље рангирана високошколска установа на свијету из области настава и образовање. Предавачи су изузетно посвећени свом раду. Студенти имају могућност великог броја индивидуалних консултација са сваким од професора, који су врхунски стручњаци у својој области. Поред самих студија, успио сам пропутовати цијелим острвом, обићи сјајне музеје и склопити дивна пријатељства. О финансијама нисам морао размишљати јер Чивнинг стипендија покрива све трошкове школовања и живота у Уједињеном Краљевству и настоји стипендистима омогућити богат социјални живот
Такође ћу дуго памтити посвећеност професорице са Сорбоне, која је била мој супервизор током боравка на овом универзитету. Будући да сам био једини њен студент са скромним знањем француског језика, све своје семинаре и предавања одржавала је симултано на француском и енглеском језику. Што је још важније, несебично ми је ставила на располагање своје бројне академске контакте.
Студирати историју у Риму, самом срцу не само европске, већ и свјетске историје и културе је изузетно задовољство. Докторске студије на једном од највећих европских универзитета, основаног давне 1301. године за мене представља посебну част.
Износ гранта Представништва Републике Српске у Бечу је тешко поредити са овим великим грантовима које сам добијао. Ипак, ово искуство је за мене било посебно јер је у питању мој први грант. Осим тога, вођен одређеним предрасудама нисам очекивао ни одговор, а камоли љубазност и позитиван исход мог једноставног упита путем мејла. Док је Представништво покрило дио школарине Зимске школе Универзитета у Бечу, мој бивши ученик Никола Прерад ми је понудио гостопримство у свом студентском смјештају, будући да је студирао у овом граду. Боравак у Бечу доживио сам као велико неформално признање за свој педагошки рад, будући да ми је више бечких студената, а мојих бивших ученика посветило своје слободно вријеме настојећи да што боље упознам аустријску метрополу.
Након тако богатог искуства, како бисте оцијенили наш образовни систем у односу на европски? Да ли можете говорити о недостацима и предностима и једних и других, те како радити на побољшању самог процеса наставе код нас, како мотивисати прво основце и средњошколце, а потом студенте да још више раде на себи, да истражују, дакле, да не остану само на оном основном нивоу знања?
- Образовни систем у већини западноевропских земаља припрема ученике као и студенте да се прецизно изразе писменим путем. Оцјењивање је екстерно, што значи да њихове радове не оцјењују професори који им предају, већ се шаљу другим оцјењивачима под шифром. Замишљено је да се на тај начин избјегне субјективност, као и фаворизовање појединих ученика. Постоји велики број изборних предмета, па се ученици поступно усмјеравају ка својим интересовањима. Осим тога, за разлику од наших планова и програма, многе западноевропске школе имају интердисциплинарни приступ темама – што значи да се иста наставна тема сагледава детаљно и вишеслојно, из различитих углова, те кроз призму више наставних предмета. Такав приступ има своје предности и мане.
Наши ученици имају шире опште образовање након завршене гимназије, те добру подлогу за већину студијских програма. Са друге стране, детаљно и вишеслојно обрађивање мањег броја тема, као што је то случај у британском школству, омогућава да академско знање не буде циљ само за себе, већ и подлога за остале образовне циљеве – морално и грађанско образовање ученика, критичко размишљање.
Ми наставници у националним програмима балканских земаља неријетко сматрамо да смо испунили своје циљеве ако ученици усвоје одређен број информација. Међутим, то је само први слој. Тек вишеслојно знање има потенцијал да образује метод на који млади људи размишљају и формирају ставове. Такво знање утиче на начин на који ученици перципирају себе, свијет који их окружује, те сваку информацију коју добијају на улици, у школи, породици, медијима. Ако говоримо о сегментима нашег образовања које треба унаприједити у том контексту, на првом мјесту стоји развој критичког мишљења.
Универзитетска и постдипломска настава функционишу на сличним принципима. Умјесто пуког меморисања и репродуковања чињеница, студенти увјежбавају писање стручних и научних радова. Од студената се захтијева да се спреме за свако предавање, тако што ће претходно прочитати радове који се на тим предавањима анализирају. Овакав систем рада може бити продуктиван једино ако су њихови професори и сами аутори радова објављених у престижним свјетским публикацијама. Мислим да су ово само неки од принципа по којима можемо унаприједити наше школство.
НАСТАВНИК МОРА БИТИ УЗОР И МОТИВАЦИЈА УЧЕНИЦИМА
Међународни сте оцјењивач за историју и већ десет година радите у Програму међународне матуре Гимназије Бањалука. То је уједно и једина средња школа у Републици Српској која нуди међународни програм. Које су основне карактеристике тог програма?
- Приступ је сасвим другачији него у нашем националном програму. Будући да ученици имају свега шест предмета, сваком од њих посвећен је велики број часова. Финалну оцјену не дајемо ми, њихови професори, већ екстерни оцјењивачи широм свијета који добијају ученичке радове под шифром. Ради се у малим групама, па просјечну групу из историје у мојој школи чини свега четири ученика. По завршетку школовања ученици добијају свјетски признату диплому која им отвара пут за школовање у иностранству, као и престижне стипендије. Настава се одвија на енглеском језику.
Када је у питању настава историје, и она се знатно разликује од нашег националног програма. Једно од испитних питања је анализа и упоређивање историјских извора у смислу процјене њихове објективности и вјеродостојности. Поред тога, ученици пишу историјске есеје увјежбавајући прецизно писмено изражавање. Есеј је прилика да ученици покажу историјско знање, свијест о постојању различитих перспектива, као и изражавање властитог става заснованог искључиво на историјским аргументима.
На овај начин ученици развијају критичко размишљање, вјештину која је неопходна у савременом свјету. На примјерима из прошлости млади људи стичу и медијску и политичку писменост. Другим ријечима, политичке дилеме, избори и могућности свјетских лидера, али и обичних грађана, представљају драгоцјен материјал за политичко описмењавање ученика. Са друге стране, начин на који су исти догађаји из прошлости представљени у различитим медијима пружа основу за медијско описмењавање.
Такође, потребно је нагласити да ови ученици не добију ширину историјског знања која је предвиђена нашим националним плановима и програмима. Док се програм међународне матуре базира на темељитој и деталњој анализи мањег броја историјских догађаја, ученици у нашем националном програму пређу основе готово цијеле европске историје од антике до савременог доба. Будући да ученици широм свијета добијају иста испитна питања, у исто вријеме, зависно од временских зона, овај Међународни програм онемогућава темељиту обраду националне историје, што представља озбиљан недостатак.
Добитник сте бројних стипендија и грантова, британске, француске, руске Владе, Америчке академије у Риму, Универзитета у Риму, Представништва Републике Српске у Бечу. Имате ли савјет за младе људе жељне знања и рада на себи, како да крену Вашим путем и реализују своје снове?
- Иза великог броја добијених стипендија стоји много већи број одбијеница. Готово ниједан грант нисам добио из првог покушаја. Младе људе који желе да крену овим путем савјетовао бих да одбијенице не доживљавају лично. Веома често о успјеху апликације не одлучује само Ваша биографија, већ и квалитет осталих кандидата који се баш у том тренутку пријаве за исту позицију. Осим тога важно је и како ћете се снаћи на различитим интервујима, будући да питања могу бити једним дијелом и провокативна. Ове вјештине се најбоље могу стећи кроз лична искуства, а неуспјех је њихов незаобилазан дио.
Уз све Ваше дипломе, знања и домете, јесте ли задовољни послом којим се бавите, односно, видите ли себе, можда, на неком Универзитету као професора или имате неке друге амбиције?
- Желио бих наставити да радим у просвјети. Сматрам да бих било који други посао радио мање успјешно, будући да ме рад у учионици у потпуности испуњава. Поред тога желим се и даље бавити науком. Сматрам да добар наставник мора стално радити на свом неформалном и формалном образовању. Вјерујем да се то нарочито односи на гимназијске професоре, будући да њихово образовање треба бити узор и мотивација ученицима који већ имају висок ниво знања у различитим областима.
