Iako je odlazak, osvajanje slobode, od romantičarskih početaka bila jedna od bitnih tema evropske dramaturgije, njena uloga se menjala u zavisnosti od društvenog konteksta u kom je ostvarivana. Jedan od njenih oblika, od devedesetih godina, postaje veoma popularan na studijama dramaturgije na ovim prostorima, pa smo tako i u filmovima i na pozorišnim scenama često imali prilike da gledamo (uglavnom mlade muške) likove koji odlaze ili žele da odu na neko srećnije mesto, daleko od ratova i siromaštva. Za ovu liniju dramaturgije bekstva u slobodu mogli bismo da kažemo da je društveno uslovljena.

U pitanju su ljudi koje su društveno-političke okolnosti prisilile da sreću potraže negde drugde. Drugu liniju mogli bismo nazvati put inicijacije, gde junak ne odlazi na put da bi pobegao od okolnosti, nego da bi se u njih uključio. Junak ne menja kontekst, on odrasta, menja sebe.

Drama „Mirovna misija“ Jovane Bojović ne pripada ni jednoj struji, ili pre – pripada i jednoj i drugoj. Glavni junak njenog komada, dvadeset osmogodišnji Veljko, ne živi loše. Oko njega ne besni rat, ima dobar posao, devojku koja ga voli, prijatelje... Ali, Veljko nije srećan. On se stalno svađa s roditeljima (prikazani su kao karikature patrijarhalne, ksenofobične Crne Gore), devojka mu je izgleda dosadila, a najbolji prijatelj stalno mu dosađuje zbog propuštenih (zajedničkih) pijanstava. Veljko tako odlučuje da napusti dom i ode u Avganistan kao pripadnik „mirovnih trupa”. Ali pre nego što ode, pristaje na sve što je činilo da se oseća loše: ženi se devojkom Milom koja ostaje trudna i useljava se na sprat kod roditelja.

Ono što stvara utisak o hibridnom karakteru komada (kada je u pitanju pristup temi odlaska), jeste činjenica da, iako Veljko ne živi loše, imamo osećaj da njegov problem nije samo njegov, da je to, u najmanju ruku, generacijski problem. Ipak, on ga ne rešava odlaskom u neki bolji svet (kao što bi se očekivalo u dramaturgiji bekstva), nego odlaskom u rat. Sukob Veljka i Ratka, Veljkovog tradicionalističkog oca, nije sukob o tome da li je potrebna inicijacija, uključenje u svet odraslih (i otac je imao svoj rat), već šta za koga predstavlja taj svet u koji se treba uključiti – da li je to globalni svet koji ne samo što ima legitimitet već i etičku dužnost da se bori za „slobodu” na globalnom političkom polju, ili prostor patrijarhalne Crne Gore, gde se dužnost svodi na zasnivanje porodice i pronalaženje dobrog posla.

Jovana Bojović, dakle, otvara radikalno nov pristup temi osvajanja slobode, u kojem je manje bitno to što se ovde sloboda osvaja ukidanjem nečije tuđe slobode (okupiranog Avganistana). Mnogo važnije pitanje je gde se nalazi sukob – između Veljka i njegovog oca ili Veljka i društva uopšte. Užas u kom se junak nalazi na srećnom kraju ovog komada, u izboru između dva zla: robovanja patrijarhalnom „površnom i jebenom stabilnom životu” i odlaska u rat (porobljavanja drugih naroda) – on bira oba. To je trenutak kada u ovakvom čitanju postaje vidljivo kako se dve dominantne ideologije (nacionalistička i neoliberalna) u međusobnom sukobu hrane, dopunjuju i na kraju izmiruju ili, recimo, trenutak koji će u rediteljskom čitanju odlučiti da li je ovaj komad laka komedija mentaliteta smeštena u pomalo neobičan kontekst ili priča o savremenoj muškoj Nori koja nema kuda da pobegne.

Milan MARKOVIĆ

*preuzeto iz časopisa Scena, broj 4, 2011.

JOVANA BOJOVIĆ

Mlada dramaturškinja, Jovana Bojović, rođena je 1989. godine u Podgorici. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju, a master akademske studije završila je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Koscenaristkinja je devet epizoda prve istorijske TV drame u Crnoj Gori „Božićni ustanak“, u režiji Željka Sošića.

Dramom „Mirovna misija“ pobijedila je na međunarodnom konkursu Kazališnog epicentra iz Zagreba i pozorišta Company of Angels iz Londona 2011. godine. Drama je objavljena u časopisu za pozorišnu umjetnost „Scena“, 2011. godine.

Dramom „Otvoren kraj“ pobijedila je na konkursu „Skroz nova drama“ Crnogorskog narodnog pozorišta. I ova drama, koja je premijerno izvedena 2017.godine, u režiji Petra Pejakovića, objavljena je u časopisu „Scena“, 2015. godine.

Prema njenoj drami „Slobodno vrijeme ili tamno je svijetlo“, nastaloj adaptacijom komada „Il tempo libero“ Đan Marija Ćerva, nastao je performans u režiji Dijega di Bree, igran u Kraljevskom pozorištu „Zetski dom“ i na festivalu „Quartieri dell’Arte“ u Viterbu.

Komad je takođe igran u Nacionalnoj akademiji umjetnosti u Norveškoj, u režiji Hermana Bernhofta.

Jovana Bojović je objavila i više pozorišnih eseja u časopisu „Scena“, Sterijinog pozorja u Novom Sadu.

Angažovana je kao asistentkinja za filmski i televizijski scenario, na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju.

Nedavno je objavila zbirku pozije „S glavom u torbi“, za koju je dobila prvu nagradu Ratkovićevih večeri poezije.