ДУЊА МОЖЕ БИТИ БРЕНД

Миљан Иванишевић из Величана нема дилему и његова коначна одлука је обновити своје сеоско домаћинство, те засадити воћњак дуње. Можда ће његов примјер, начин размишљања и његова визија, да покрене још младих људи да обнове своју старину...

Свака наша прича из требињског села, било које подручје да посматрамо, личи као јаје јајету онда када желимо да га опишемо у тренутном затеченом стању и реалној перспективи да му се продужи живот. Велике миграције за шездесет и више година учиниле су своје. Хладило се огњиште по огњиште и редом затварале капије. Рекли би стари људи: лапило је село по село. Било би ово фигуративно - али, нажалост, и у стварности је тако да данас често затекнемо сеоске путеве и читаве куће зарасле у шкробутину, купину и ораховину. Природа је немилосрдна и враћа све у првобитно стање. Наш новинарски циљ је био и остао: забиљежити и пренијети сваку идеју и позитиван примјер да се може требињском селу продужити живот колико толико. Ријетки су то примјери, али постоје...

Један од тих ријетких је и Миљан Иванишевић из Величана, који по сваку цијену жели да обнови породичну кућу и да дједово имање спаси од пустоши.

Миљана, стрица Зорана и мајку Косу затекао сам на имању испод породичне куће у садњи воћњака дуње. На раније припремљеном земљишту затекао сам ову породицу која је и претходних година чинила све у својим могућностима да се имање колико толико одржава.

СЕЛО КАО ПРИВИЛЕГИЈА

На моју констатацију и питање Миљану да је он један од ријетких да се посвећује породичном имању и шта је то што би мотивисало младе људе да се врате и обнове своју дједовину, он нам је рекао:

"Само су два фактора која су пресудна да пут повратка крене у другом смјеру. Под један, то су услови у коме се налази породична кућа и имање, те под два - колико је ко од нас, што смо рођени у граду, у прилици да за себе ствара бољу слику о предностима живота у здравом простору, са претпоставком да имаш одређене приходе. Назире се један опште-друштвени тренд кроз разне медијске канале, не само код нас већ и у државама у окружењу, да је живот на селу привилегија за ријетке. Живот на селу је много интересантнији него у великим урбаним срединама. Чињеница је да се и туризам постепено измијешта из хотела и великих центара. Туристи хоће да уђу у живот сеоске породице, а како изнаћи бољу занимацију госту но га одвести у воћњак и јесењу бербу или још боље да тај гост, рецимо, присуствује печењу ракије дуње.

Сви моји аргументи да ће село опстати за многе нису убједљиви. Ја волим свој крај и то можда неко гледа као моју субјективну причу.“

„Ево вам још неколико важних чињеница“, наставља Миљан, „село постаје здрав простор за све оне који воде рачуна о свом здрављу. Морате знати да се једна трећина од укупних друштвених националних стратегија, у будућности, односи на здравље нације, мислећи на било коју заједницу или државу. Ја ово стално причам и хоћу да будем што убједљивији са младим људима са којим се дружим. Свијест о путу повратка у здраве просторе, стварање слике о нечем што је изазов за младе људе, мијења се постепено. Али тај процес траје...“

ВЕЛИЧАНИ ИМАЈУ СВЕ УСЛОВЕ

Све оно што сам сазнао од овог младог човјека, Миљан је, вјерујем, препричавао више пута, јер је за све имао спремне аргументе и податке. На раније поменута два битна фактора, Миљан је под број један поставио услове за рад да би се неко одлучио за повратак и улагање. Како је овај проблем поставио на прво мјесто, Миљан је наставио поново са сличним аргументима и додао:

„Вјерујем да не постоје два иста разлога, нити двије сличне приче шта би нас мотивисало. На моју велику срећу нашу породичну кућу у Величанима је саградио отац осамдесетих година. Тај важан проблем за многе, за мене не постоји. Слушао сам приче од својих другова да њихови родитељи нису ништа улагали у сеоску кућу више од 50 година. Градили су по градовима. Тим младим из моје генерације није лако на тако запуштаним имањима прокрчити купину и драчу у запуштеним двориштима, па чак и у кућама. Ја у мојој породичној кући, још само да ријешим купатило, имам исте услове као и у Требињу.

У оном првом важном фактору као значајан услов, мимо стамбеног рјешења, свакако спадају и пут, добар интернет, техничка вода за залијевање те безбједна струја. У Величанима то имамо све. Све мимо овога са неким измишљањима било би извољевање“, закључио је Миљан.

Миљана сам затекао на једној спремној парцели за садњу нешто мало мање од 100 стабала дуње, а само стотињак метара даље припремна је друга парцела за прољетно орање. На питање шта је то што га је опредијелило за дуњу и да ли већ има мало дугорочнију визију и план за узгој овог ријетког воћа, рекао нам је:

„Дуња као мој коначни избор и није баш случајна одлука. Неколико врло важних чињеница ме опредијелило за индустријску прераду и производњу ракије дуње, које према истраживањима нема уопште на тржишту у значајним вишковима. Умјесто да се ја морам бавити прилагодљивости и могућности узгоја ове воћарске културе, то је већ урадио наш суграђанин, веома успјешан, Данило Шкеро, који је потврдио квалитетом своје ракије да не треба мени правити било какав експеримент. Наша Херцеговина са сунцем и питомином може да роди најбољу дуњу, доказао је Данило.

Можете само замислити да је прије пар година на веома значајном и препознатљивом сајму у Панчеву 'Ракија и ракијаши', од 1470 ракија из 10 земаља добио једино злато за ракију дуњевачу. Та ракија је отворила врата свим оним Херцеговцима који желе да се баве узгојем и производњом дуње. Што је Вукоје у винарству, то је Шкеро у воћној ракији. Пошто већ имам нешто и ранијих сазнања и искуства у узгоју воћа и производњи воћних ракија, некако ми је дуња била најближа и најдража. Правилном садњом и узгојем дуња и није пуно захтјевна воћка у односу, рецимо, на јабуку или крушку. У пола мање хемије, па скоро и никако, ја могу да произведем квалитетну дуњу. По препорукама пријатеља из Србије одлучио сам се за лесковачку сорту ради родности, отпорности и болести и солидне количине шећера коју ова дуња даје.“

САДИЋУ СВАКЕ ГОДИНЕ ПО ЈЕДНУ ПАРЦЕЛУ

„А што се тиче даљих планова“, наставља Миљан, „мој план је да у овој години идем са садњом у прољеће и јесен 200 стабала. За прву годину то ми је значајна инвестиција а припремаћу земљу за садњу и наредне године, можда и више од ове године. Велика је наша срећа што имамо све гаранције од руководства Удружења за воду 'Пиштет-Величани', да ће бити стабилно водоснабдијевање техничком водом, што ми је за садњу младе дуње најзначанија подршка. Знам да се и Аграрни фонд града Требиња укључивао у подршку свим младим људима који желе да се баве било каквом пољопривредном производњом. Отићу и на њихова врата да сазнам шта би то била њихова подршка. Можда у припреми земљишта или помоћ у набавци система за наводњавање или нешто слично... Одустати нећу и да останем сам, али вјерујем да ћу имати подршку од заједнице“, закључио је Миљан овај наш разговор са пуно оптимизма и жеље за успјехом. Уз толико вјере у себе овај млади домаћин је показао и безграничну љубав за свој крај нежелећи ни са једном ријечи да слути нестанку и гашењу свог села. Миљану смо на крају овог разговора пожељели успјех...