Ведрана Миљевић рођена је, школовала се и радила у Дубровнику. Градско дијете којем село није непознаница. Истина, није било ни опција коју је у младости разматрала. Понајмање да ће у таквом окружењу живјети и издржавати породицу од производње сира.

Посматрајући ствари кроз призму да је у животу све релативно, одлучила је да се са реалношћу ухвати у коштац. На свом имању у Поповом Пољицу, удаљеном од прве куће два и по километра, купила је краве, подигла шталу и покренула малу фарму. Све своје снаге усмјерила је на производњу  херцеговачке груде, младе и суве.

Како су њени родитељи поријеклом са Хума, а супругови из Поповог Пољица, одлуку да се врате коријенима, данас сматра исправном. У пустом селу, на породичној земљи Миљевића из ничега подигли су кућу. Смирена и весела, прича нам да јој некадашња градска врева са Страдуна, херцегновске риве или испод требињских платана, нимало не фали. Тврди да на осами свог имања проводи угодне дане.

„Кад је почео рат деведесетих година из Дубровника сам избјегла за Требиње. Одавде за Херцег Нови. Једно вријеме живјела сам у Сутомору. Дјеца су расла, а онда је супруг пожелио да се вратимо на имање његовог дједа. Кад је он настрадао, остала сам сама са дјецом. Требало је запети и издржавати породицу“, ријечи су којима нам започиње причати сплет животних околности под којима се нашла, те смогла снаге и храбрости да све започне изнова.

Размишљајући од чега би кренула, препричава да се и сада сјећа тренутка када су се пред њом, прилично јасно појавиле слике из дјетињства. Њене баке и мајке како праве сир.

„У том моменту, тачно сам знала да је то оно што треба да урадим. Купила сам краве. Помало сам учила како се све ради, а ваљда се сваки труд исплати, па је временом кренула и продаја сира. Подигла сам шталу и полако почела да сређујем имање“, осврће се ова способна жена на своје прве кораке у сирарству.

Почела је од пет, а данас има 20 крава, херцеговачко говече буша. За расне краве одлучила се из простог разлога – квалитет млијека им је најбољи.

„Тачно је да буша даје мање млијека количински, али оно што помузем знам да је високог квалитета. Од таквог пуномасног млијека и сир је бољи. Масноћа му даје дубину ароме. Никад не музем све краве одједном. Највише што направим дневно је 10 сирева од 60 литара млијека и то у сезони, од априла до октобра, када ми је и највећа потражња за сиром“.

А у том периоду године, логично, и квалитет сира неупоредиво је бољи у односу на зиму.

„У зависности од годишњег доба зависи и квалитет траве. Све је најбоље од прољећа до јесени, када вегетација буја. Тако и млијеко, па је и сир укуснији јер му мјешавина разних трава из млијека даје неку специфичност. Нарочито што су моје краве сваки дан пуштене и хране се само оним што нађу у природи. Не пуштам их једино кад је невријеме, киша или снијег. Тада им дајем сијено, кукукуруз и јечам, ништа вјештачко“, наглашава ова жена и за неповјеровати је да све ради потпуно сама, као и да је без проблема научила да музе краве.

Чудимо се и да музе рукама, без музилице. А она нам одговара смијехом. Схватамо, специфична је у свему, па и у овоме. Музилицу је продала, ручно јој је лакше и све заврши за трен.

„Сваки дан музем краве ујутру и навече. Устајем како кад. Љети морам раније да се млијеко не поквари због врућине, а зими могу себи приуштити и мало сна. Мада то су закони природе и морају се испоштовати ако нешто хоћете да радите како треба. Нема ту много филозофије. Одлучила сам овим да се бавим и онда се зна како и шта иде по реду“, одговара нам на наше чуђење ова млада жена, која од властитог рада у својој 48. години пристојно и достојанствено живи.

Питамо је како је и гдје научила да прави сир, свјесни да јој оно што је као дјевојчица посматрала није било довољно. Одговара да је понешто читала, некога питала, а онда временом произвела груду по свом укусу, задржавајући добар дио традиционалне рецептуре.

„Сирим слично већини жена овдје, само што за разлику од многих со стављам одмах у млијеко. Не знам другачије да угодим сланоћу. Сољењем у млијеко сам сигурна да ће крајњи производ бити како треба. Што се осталог процеса тиче, нема неке разлике. Помужено млијеко одмах циједим кроз газу у лонац. Ставим сириште, со и чекам да се усири. Кад се стврдне и изгледа као чврсти јогурт онда обликујем груду. Не скупљам је рукама, него батилицом за јаја. Вртим неколико минута док се сир почне одвајати од сурутке. Затим стављам на цједаљку у којој преноћи и окрећем га више пута. Кад сване, сачека ме жељени резултат“.

С обзиром да јој муштерије највише траже суви сир, одмах га ставља на сушење. Примјећујемо да су у дрвеним сушарама, заштићеним мрежом уредно поредане груде, малтене златне боје, какве ријетко виђамо. У питању је добро суви сир, намирница надалеко заступљена и широм свјетских пријестоница.

Вјероватно је у томе тајна зашто се из овог села удаљеног не само од града, него и од магистрале која води кроз Попово поље, Ведранин сир без проблема продаје. Највише у Дубровнику. Не само локалном становништву, него и као саставни дио менија у неколико тамошњих ресторана, гдје се сервира као незамјенљиво предјело или главно јело.

„Ријетко људи дођу овдје да купе. Углавном сиреве носим. Највише продам у Дубровнику и то на велико, по 50 комада. Поједини власници ресторана редовни су купци. Иако зими имам мање сира, немам потребу да идем ни на нашу пијацу. Развила сам посао довољно добро, а са искуством повећала и производњу. У односу на почетке, данас ми је много лакше. Успјела сам да станем на ноге и одржим породицу на окупу. То ми је најбитније“.

А битно је рећи да госпођа Ведрана уз све умијеће око груда, припрема и ситни сир за питу од преостале сурутке. Истиче, да не воли тек тако да је баца, а како млијеко соли, сурутка је преслана да се пије те је не може ни поклонити. Тако је научила како се и посљедња кап од млијека може најбоље искористити.

„Преосталу сурутку кувам до кључања. Кад проври, склоним шерпу са ватре. Мјешавину која се скупи на врху покупим и то је ситни сир за питу. Једноставно се прави, а веома је укусан и погодан за разна јела у тијесту. Може се и овако јести, ко воли“.

Млијеко музе сваки дан, а све количине највише намијени за груде. С обзиром да производе углавном продаје на велико, сир цијени 12КМ по килограму. Уколико неко тражи сирац, груда кошта шест конвертибилних марака. Задовољно каже да нема проблема са пласманом и да све што направи оде у праве руке.

Важним издваја да је сачувала здрав поглед на живот и вољу за радом, због чега је посао око сира толико завољела да без ове преокупације више не би могла. Занима нас да ли јој је нешто потребно како би себи олакшала живот на селу, посао око имања и производње сира. У складу са свим њеним размишљањима, ни овај одговор се много не разликује.

Заразила сам се овим послом. Испуњава ме и увукао ми се под кожу. Родитељи су ме често знали питати шта радим овдје, што не дођем код њих у град? Насмијала бих се сваки пут и рекла да је мени овако и овдје све потаман. Не сједим безпослена, а кад потиснуту љубав према селу и животињама једном вратите, тешко да можете назад. Пронашла сам се и ништа ми не треба. Вуче ме жеља да нешто створим, како себи, тако и дјеци“, с осмијехом на младоликом лицу пред петом деценијом живота, позитивно говори ова, по свему, несвакидашња жена.

Свој мир пронашла је у тишини природе. Друштво јој праве четири шарпланинца и мачка. Тренутно има и телади, па је окупирана бригом о свима њима. Нема намјеру да проширује број грла, као ни да повећава производњу сира. Оно што је створила за 11 година, колико живи сеоским начином живота, за сада јој је, каже, сасвим довољно. Ослонац има и у својој дјеци, који помогну кад могу.

„Не желим да их оптерећујем. Они имају своје животе. А што да их вежем овдје? Млади су, нека живе по свом. Посао сам развила и задовољна сам. Кад сам почињала, у почетку сам сваки дан путовала из Требиња до села и враћала се. Овдје бих све завршила, па журила кући, дјеци. Требало је времена да се снађем. Било ми је тешко преломити да се за стално преселим овдје, а дјецу оставим у граду. Али другог избора нисам имала. Трудила сам се да им олакшам колико сам могла. Како тад, тако и сад. Мени је важно да су живи и здрави, да се волимо и подржавамо! Имам све и задовољна сам“.

Јединствен суви сир

Ведранин суви сир карактеристичан је по тамно жутој боји. Због тога препознатљив и специфичан. Свијет обилује хиљадама врста сирева. Без обзира на боје, облике, ароме или величине, сваки се припрема од истог, основног материјала – млијека. Овај херцеговачки „златни“ прави се истовјетно, али га необичним, свакако чине текстура и јединствена боја. Представља прави фини домаћи сир од домаћег млијека из нашег краја, а нарендан невјероватно наликује италијанском пармезану.

„Овакву боју суви сир добије процесом сушења. Могуће да су код мене постигнути такви услови с обзиром на крај у којем живим. Прилично је вјетровито, а сушаре сам смјестила у сјеновито мјесто. Дакле, вјетар непрекидно пири, због чега се сир осуши како треба, а пошто је заклоњен и није изложен сунцу, не испуца. Због тога добије овако лијепу боју и, што је најважније, укус овог поднебља“, објашњава нам жена, којој једном савладана вјештина прераде млијека данас омогућава да сиру обезбиједи форму са којом може трајати данима или годинама.

Стотину просутих литара млијека до прве груде

„Док сам била мала, кад год бисмо отишли на село гледала сам мајку и баку како музу и праве сир. Доназад девет година никад га прије нисам правила. Сјећам се својих почетака. И сада се смијем. Знала сам да се помужено млијеко мора проциједити да би се засирило. Али нисам знала да усирено млијеко морам да скупим и обликујем за сир. Умјесто тога све сам сипала кроз цједаљуку. И онда оде све, и сурутка и сир! Мислим да сам пролила стотину литара млијека док нисам направила прву груду“.

Само с љубављу настаје савршен производ

„Херцеговачки сир свака жена прави слично. Финесе су оно због чега су другачији од једне до друге. Наравно и године искуства, али по мени, савршен сир је онај који је направљен с љубављу. Морате вољети животиње, па макар то биле и краве, да бисте се овом послу препустили са задовољством. Пола живота провела сам у граду, а данас ме ево на селу сирим сир. И пресрећна сам. Да ми је неко давно рекао да ћу овако живјети мислила бих да је луд. А суштина је да пронађете срећу у свему што вас окружује. Само тако можете ићи напријед и успјети у ономе чега се дохватите!“