Било да је у питању црно-бијела или у колору, фотографија нам приказује свијет који се у једном дјелићу секунде зауставио и заувијек остао у њеним оквирима. Свако ко успије једним кликом фотоапарата да ухвати тај одлучујући тренутак је мајстор свог заната јер, поред талента, неопходна је истинска љубав, али и стрпљење како би се на фотографији указала савршена слика. Све то има Павле Ковач који је за десети рођендан добио свој први фотоапарат, свјестан да се од свог новог пријатеља неће одвајати.
Павле Ковач
Иако рођен у Сарајеву, за Требиње га вежу успомјене са зимских и љетњих распуста које је проводио код дједа стварајући незаборавне тренутке у свом срцу и мислима. Своју љубав према најјужнијем граду Српске успио је пренијети и на своју дјецу, рођену у Француској, те и они сваке године долазе у Требиње на одмор, четврта генерација Ковача у Хрупјелима, шали се Павле.
Павлов отац, ликовни критичар и професор историје умјетности, био је врло осјетљив на његову заинтересованост фотографијом па није било тешко убиједити га да је једном десетогодишњаку фото-апарат апсолутно неопходан. Данас је Павле страствени колекционар старих апарата који још увијек раде.
„Како су аналогни апарати замијењени дигиталним, наслиједио сам старе фото-апарате из читаве породице, док сам неке и куповао. Тако је у мом власништву очев Кијев, мој Зенит, купљени Rollei… Очев апарат Кијев који је крајем шездесетих и током седамдесетих кориштен за фотографисање путовања и битнијих породичних скупова и данас беспријекорно функционише и вриједан је дио моје колекције старих апарата“, поносан је Павле.
Очев "Кијев"
Тако, већ више од четири деценије, гдје год да крене, вјерни сапутник нашег саговорника је његов фото-апарат. Ипак, двије особе из његовог блиског окружења су му пренијеле тај, како каже, фотографски вирус.
„У часопису Породица и дијете, раних седамдесетих година, Славко Бутина, мој тетак, припремао је рубрику У огледалу дјечијих очију па је вјероватно зато знао како да заинтересује дијете и на једноставан начин објасни све техничке детаље фото-апарата. И данас чувам његове беспријекорно урађене црно-бијеле фотографије, углавном породичне портрете из седамдесетих година који су направљени источноњемачким апаратом Werra са Zeissovom оптиком, тадашњи сан једног десетогодишњака. Ипак, Љубињац Хамза Бакшић, породични пријатељ и вјероватно највећи од свих наших новинара, сасвим сигурно је најодговорнији за моју фасцинацију фотографијом. Код њега сам, по први пут, видио комплетан фото-лабораториј, растере које је он набављао у то вријеме из Ослобођења, сепиа тонере и, по први пут, присуствовао развијању црно-бијеле фотографије – моје прво вау“, присјећа се Павле својих првих фасцинација и тренутака када се рађала љубав која и данас траје.
ЧАСОПИС PHOTO КАО ВАЖНА РЕФЕРЕНЦА
„Осамдесетих година је било могуће купити часопис PHOTO на сарајевским трафикама. Поред принтаних каталога са изложби фото савеза и каталога самосталних изложби, PHOTO је био важна референца у креирању визуелне културе читаве једне генерације. Још увијек се сјећам среће и узбуђења након куповине сваког броја, неотварања прије доласка кући и мириса одштампаних страница када се коначно отвори. PHOTO се читао од корице до корице, гледао и прегледао наново, безброј пута. Тај, за мене, култни часопис, сваке године организује фото конкурс који је отворен за све. Понекад на овом, како PHOTO тврди, највећем конкурсу на свијету буде између педесет и сто хиљада фотографија, а резултати се објављују сваке године у јануарском броју. Три пута сам слао фотографије на њихов конкурс, у различитим периодима, и сва три пута су фотографије прошле селекцију“.
С обзиром да је Павле био члан шаховског клуба Босна, са нестрпљењем је, са својим друговима, очекивао анализе посљедњих мечева између Карпова и Корцноја. Те 1978. године шаховски клуб Босна се налазио у истој згради гдје и Универзитетски фото кино клуб ЦЕДУС у ком је Миломир Ковачевић Страшни, иначе одличан играч шаха, започињао своју фотографску каријеру.
„Како сам се већ неколико година самостално бавио фотографијом, фото курс организован у ЦЕДУС-у 1979. или 1980. године био је изванредна прилика да научим све оно што нисам могао самостално. Ту сам упознао пет година старијег Страшног који нам је објашњавао како функционише фото-апарат и основе црно-бијеле лабораторије. Зачуђујуће је, из данашње перспективе, како смо са релативно скромном фото-опремом, углавном руске фабрикације или јапанске за ријетке срећнике који су имали могућност да је набаве из иностранства, са хемикалијама, филмовима и папирима из Фотокемике Загреб или источноњемачким ОРWО-ом, успијевали извући врхунске фотографије, којих се ни данас не бисмо постидили. Често се каже да техничка ограниченост развија креативност и мислим да је то апсолутно тачно“.
СТРАШНИ КАО УЗОР
Миломир Ковачевић Страшни
„Свако дружење са Страшним доноси неко ново фотографско сазнање, било око опреме, стила, начина фотографисања или интерпретације неке фотографије. Ако узмемо у обзир његов цјелокупни фотографски опус разноликост фото-тематике и свјетску репутацију галерија по којима је излагао, тешко је наћи комплетнијег и награђиванијег фотографа на нашим просторима. Страшни је један од посљедњих фотографа, ако не и посљедњи, који читав радни ток ради на веома високом нивоу професионализма сасвим сам - од фотографисања, преко развијања филма, лабораторије и ретуша, укључујући и качење фотографија у изложбеном простору. Колико год вољели или не његове фотографије, лично мислим да у дисциплини црно-бијели тираж, дакле лабораторија и интерпретација црно-бијеле фотографије приликом развијања, Страшноме нема равнога ни на нашим просторима ни у Европи, а вјероватно нећу претјерати ако кажем да је и у самом свјетском врху. Његова фотографска аутентичност и независност о било каквом материјалном аспекту чине од Страшног не само једног од мојих фотографских узора него и фото узор читаве једне генерације која је одрастала уз његове фотографије“.
Након почетног курса фотографије у ЦЕДУС-у, Павле је наставио сам да учи и усавршава се у лабораторији сарајевске Друге гимназије, а потом, избором студија, и у фото клубу Машинац.
„Колико год сам у Другој гимназији био практично сам и учио на сопственим грешкама, толико је у фото-клубу Машинац постојао клупски дух и размјена искустава и мишљења међу члановима. Морам признати да су састанци у Машинцу, четвртком навече, имали врло значајан утицај на моју самокритичност у фотографији. Искуснији чланови клуба су прегледали све фотографије које би ми млађи донијели, дијелили коментаре, врло често и незгодне или строге и, по данашњим критеријумима, можда чак и неприхватљиве. Предност је била та што смо врло брзо учили и схватали шта пролази, а шта не на конкурсима тадашњег фото савеза. Са друге стране, и самокритичност се развијала тако да нико не би два пута поновио исту грешку. У том периоду сам присуствовао и првим жирирањима фотографија, од стране искуснијих чланова, схватио на који начин се постављају изложбе и видио све пропратне дисциплине које се не виде на самој фотографији, али су дио бављења фотографијом. Могу рећи да сам у том периоду, дакле у другој половини осамдесетих, највише научио о фотографији, како о самој техници у лабораторији тако и о композицији и интерпретацији“, са посебном емоцијом се Павле присјећа својих почетака.
АКАДЕМИК НИКОЛА КОВАЧ
Павлов отац је био члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине и доктор наука Никола Ковач - истакнути есејиста, писац, преводилац са француског језика, редовни професор на катедри за француску књижевност Филозофског факултета у Сарајеву. Такође, професор Ковач је био и министар за културу, науку и образовање Владе Републике Босне и Херцеговине, а затим и први амбасадор БиХ у Француској. Овај врхунски писац и ерудита је 1974. године добио Шестоаприлску награду Града Сарајева, а у његовом власништву је и награда издавача „Свјетлост“ за роман године.
Данас, Павле чврсто стоји иза својих ријечи да су самокритичност и љубав према фотографији и естетици основни мотори добре фотографије, била она аматерска или професионална. Тако, фотографије које изабере за изложбу и за конкурсе представљају мање од два посто укупног броја фотографија.
„Ако је у питању аналогна фотографија то су двије фотографије на свака три испуцана филма. Тај процент је још мањи за дигиталне фотографије. Често се поставља питање квалитета, говорећи о аматерској и професионалној фотографији. Ипак, мислим да разлика у квалитети долази од самог фотографа, а не од тога да ли се он тиме бави професионално или аматерски. Како сам виђао релативно лоше професионалне фотографије, тако сам још чешће гледао аматерске урађене на потпуно професионалан начин“, дијели своја запажања Павле Ковач.
За Павла велики значај има чланство у Фото кино клубу Требиње и у АУФ БиХ, бившој фото федерацији јер представљају наставак активности које је прекинуо раних деведесетих. Иако је фотографисао све вријеме, одласком у Француску је престао да учествује у колективним изложбама и конкурсима. Међутим, то се сада промијенило те је почео слати фотографије на конкурсе, сакупљати поене из савеза и излагати на изложбама.
Павле признаје да највише ужива у прављењу црно-бијелих фотографија и то аналогном техником што не чуди с обзиром да је прве фотографске кораке направио на црно-бијелом филму.
"Aaah Paris"
„Вјероватно природно идем према техници коју сам најдуже користио. Имам велико повјерење у црно-бијели филм тако да могу заборавити и апарат и сву фото опрему и концентрисати се искључиво на оно што фотографишем, на кадрирање и на тај одлучујући тренутак, ако и када се деси. Најинтересантније приликом црно-бијелог фотографисања је потрага за игром између свјетла и сјене, црног и бијелог, однос тамних и свијетлих површина и њихов распоред на дводимензионалном простору папира, нијансе сиве боје… Погрешно је мислити да се црно-бијела фотографија добија од колор фотографије која није најуспјешнија. То се може десити у малом броју случајева, али то није принцип који треба усвојити већ треба научити гледати на црно-бијели начин и циљано ићи ка црно-бијелом субјекту. У аналогној фотографији, избор између колора и црно-бијеле фотографије је направљен избором филма. Дигитална фотографија има ту предност да увијек можемо конвертовати фотографију у једном или другом смијеру. Након великог броја конверзија из колора у црно-бијелу фотографију и обрнуто, све више сам убијеђен да би велики број успјешних црно-бијелих фотографија био релативно добар и у колору, али да је само мали број успјешних колор фотографија задовољавајући након конверзије у црно-бијелу фотографију. За мене црно-бијела фотографија представља оно што је есенцијално у неком визуелном импакту, боја додаје још једну димензију која, по мени, није есенцијална, али оку може бити врло угодна“, прича нам Павле који све рјеђе може да занемари практични аспект дигиталне фотографије гдје до сличних резултата долази много брже и једноставније.
Прецизност механике једног фото-апарата, тај јединствени „клик“ окидача и магично указивање црно-бијеле фотографије на папиру, у хемији фото- лабораторије, под црвеним свијетлом фасцинирали су Павла као дијете и још увијек га одушевљавају.
Бајрам у Џакарти
„Поред тог техничког аспекта прецизне механике и хемијских процеса, са сваким окидањем биљежите један моменат онога што се заиста десило. Дјелић секунде прије или послије и то више није иста фотографија нити иста прича. Тај одлучујући тренутак је сигурно и један од највећих извора фрустрација у фотографији – како ујединити одговарајући фото-материјал, повољно свјетло, ваше присуство и спремност окидача и не промашити баш тај дјелић секунде у којем се десило то нешто што сте видјели и што је требало забиљежити. Фотографије којих се најбоље сјећам су управо оне које сам видио, а нисам успио забиљежити због неспремности једног од тих елемената и то је истинска фрустрација. Са друге стране, када се сви ти елементи уједине окидањем у одлучујућем тренутку и када се фотографија појави на фото папиру у хемији лабораторија, задовољство и фасцинација су неизмјерљиви“, прича нам Павле разлоге своје вишедеценијске љубави.
Најтежи дио фотографског тока је финални избор фотографија за неки конкурс или изложбу, слагање фотографија у неку причу или цјелину која највише одговара фотографу и ономе чиме се бави, његов портфолио, каталог или књига.
„Ту је врло тешко остати објективан па тако оне фотографије које су настале у, за фотографа, најтежим условима, које су технички биле најкомпликованије или за које је фотограф емотивно везан, нису увијек и оне фотографије које ће бити изабране на конкурсу од стране неутралног жирија или селектора. И што је најгоре, тај избор фотографија се мијења у времену, у зависности од многобројних фактора, како код фотографа тако и код селектора“.
Истина је да овом талентованом фотографу највише лежи црно-бијела фотографија, али не бјежи ни од рада у колору што најбоље доказују књига и изложба Боје Азије. Иако за себе скромно каже да се аматерски бави фотографијом, награде ипак говоре другачије. Тако је Павле поносни носилац многобројних награда и признања које кажу да је, ипак, много више од аматера.
Фотографија (лијево): "За срећу мало треба" - друга награда изабрана од Sabine Weiss 2014. године; фотографија (десно горе): "На станици"; фотографија (десно доље): "На мосту" - прва награда за путовање изабрана од стране Olympusa 2008. године
„У Индонезији сам издао књигу колор фотографија под називом Боје Азије која је 2007. године два пута награђена на годишњем конгресу штампарија у Сингапуру. Књига је настала у потпуности мојим радом - од дигитализације филмова, преко избора фотографија до финалног дизајна и та награда ми заиста много значи. Штампарија и едитор су урадили само оно што ја нисам могао – одштампали књигу у дигиталној техници и увезали странице у књигу. Ово је данас, са дигиталном фотографијом и безбројним могућностима дигиталне штампе, постало релативно једноставно. Међутим, овдје говоримо о 2006. години и првој дигиталној преси у Џакарти, када се ни у Француској о томе још није говорило“.
Иако Павле скромно говори о признањима, као најзначајнију награду издваја ону коју је добио на 56. данима босанскохерцеговачке фотографије у Бања Луци, као члан Фото кино клуба Требиње и Асоцијације за умјетничку фотографију БиХ – најуспјешнија фотографија на изложбама Фото БиХ 2023. године, према избору седам селектора АУФБиХ-а. То је, појашњава нам, признање фото селектора који су дошли до највиших фотографских звања у асоцијацији за аматерску фотографију па му тај избор од стране аматерских стручњака, без икакве економске конотације, још једном потврђује да је на добром путу.
„Прву самосталну изложбу сам имао у Музеју књижевности и позоришних умјетности Босне и Херцеговине, 2006. године, када сам изложио 60 колор фотографија из серије Боје Азије које су објављене и у истоименој књизи. Те фотографије су у Сарајеву наишле на врло добар одзив и био сам веома узбуђен због присуства пријатеља, као и мноштва непознатих људи који су, на неки начин, имагинарно и накратко пропутовали тим, за наше европско око, неуобичајеним азијским предјелима“.
КРАТКЕ ПРИЧЕ ИЗ ИНДОНЕЗИЈЕ
„Индонезија је велики архипелаг па и унутар Индонезије, на различитим острвима, постоје значајне разлике у начину живота, религији и менталитету локалне популације. Када из Европе дођете у Азију, доживите велики културолошки шок јер, многе ствари које су нама неке референце тамо имају потпуно различиту вриједност и они их доживљавају на потпуно различит начин. Није лако схватити све те разлике и уклопити се у локални начин живота и навике. Људи су, у принципу, отворени према странцима и моје снимање уличних портрета у свакодневним ситуацијама није, углавном, никоме претјерано сметало. Мијешање различитих култура и религија и нама непознати обичаји и традиције су оно што ме је највише фасцинирало у Индонезији. Изложба Кратке приче из Индонезије доноси само осам прича које сам изабрао као најкарактеристичније за тај архипелаг – од борби пијетлова на Балију до годишњег скупа возача Веспе на Јави. Све те приче су необичне нама Европљанима, а Индонежани које срећете у тим ситуацијама са великом љубазношћу покушавају да помогну при фотографисању и да представе то што ће бити на фотографијама на најбољи начин. Највећи број фотографија које сам представио у кратким причама су портрети у ситуацијама, дакле људи у свом окружењу, на улици, тамо гдје раде или док се забављају. Моје познавање стотињак индонежанских ријечи је увелико помогло при фотографисању и спријечило неприродне, позиране и припремљене портрете. У тој визуелној интеракцији са људима, упркос неразумијевању и честом махању рукама, често смо прије или послије фотографисања заједно сједили и испијали врео чај у некој од прљавих и влажних уличица у Џакарти. Дакле, неке везе између људи се стварају упркос свим различитостима и упкос дјелимичном неразумијевању. Не могу рећи да се сјећам њихових компликованих имена, али за сваки портрет се изванредно добро сјећам мјеста и ситуације у којој је настао, мада су фоторафије снимљене прије двадесетак година“.
Истински заљубљеник у фотографију, иако је желио да студира Индустријски дизајн на Академији ликовних умјетности који је, за њега, био идеалан спој технике и умјетности, одустаје од свог сна и уписује Машинство. Тако су, каже, машинство и аматерско бављење фотографијом постали нека алтернатива индустријском дизајну и компромис између технике и умјетности. Данас, Павле дизајнира нафтне платформе, а фотографијом, каже кроз осмијех, покушава задовољити потребу за артистичким изразом.
ПОРОДИЦА КАО НАЈВЕЋИ ОСЛОНАЦ
„Када смо 2002. године дошли у Индонезију, син је имао мало више од три мјесеца, а кћерка пет година. Сва путовања кроз Азију смо прошли са дјецом што није нимало једноставно и захтијева врхунску организацију. На ту већ компликовану логистику треба додати да сам, због свјетла, морао бити на одређеној локацији у одређено вријеме. Са малом дјецом, без огромне помоћи супруге, такво породично фото-путовање би било немогуће. Њој сам највише захвалан на вишегодишњој подршци и стрпљењу при безбројним и дугим чекањима док ишчекујем тај одлучујући тренутак. У Азији је свјетлост најбоља рано ујутро и касно поподне тако да је преко дана, ипак, остајало довољно времена за класични породични одмор.“
Неизвјесна економска ситуација у земљи и ратна збивања у регији утицали су да, након завршених студија машинства у Сарајеву, упише постдипломску специјализацију из области нафтног инжењеринга у Паризу. То му је, прича, омогућило да релативно лако нађе посао у нафтној индустрији и учествује на пројектима који су се одвијали свуда осим у Француској. Тако је Павле, током тридесетак година боравка у Француској, практично половину времена провео ван Француске – годину дана у Холандији, након тога пет година у Индонезији, потом три године у Анголи, годину дана у Јемену, годину дана у Катару и три године у Данској. Између тих мисија везаних за различите нафтне пројекте, каже, увијек се враћао у Француску, у Париз, гдје је и сједиште предузећа у којем ради. И више, изричит је, не планира одласке изван Француске, oсим у Требиње макар два пута годишње, каже кроз осмијех.
