Промоцијом књиге „Кад дођем у Београд“, аутора Шћепана Алексића вечерас је у Музеју Херцеговине у Требињу свечано обиљежен јубилеј - 70 година од постојања листа „Глас Требиња“, чији је издавач Центар за информисање и образовање.
Директор Центра за информисање и образовање Манојло Ћук, осврћући се на значајан јубилеј јединог требињског штампаног медија „Гласа Требиња“ истакао је да је давног децембра 1952. године из штампе је изашла прва „Наша комуна“ којом се од стране среског одбора Народног фронта намјеравало иницирати и подстакнути „друштвено економски развој“, те истаћи све оно што је позитивно и битно за „широке народне масе.
„У првој „Нашој комуни“, под насловом „Зашто излазимо“ у првом плану је истакнута намјера излазећег гласила да подстакне све важне чиниоце друштвене заједнице - алудирајући на развоју: пољопривреде, индустрије, школства , како основног тако и високог, културног живота среза. Некако у исто вријеме децембра те године, отворен и Музеј Херцеговине, којима вечерас желим честитати идентичан број година постојања и успјешног трајања. До броја 3 излазила је „Наша комуна“, а само пар мјесеци касније у 1953.години изашао је „Глас“ сличног формата и сличног данашњем“, рекао је Ћук.
Он је подсјетио да су све редакције и уредници до данашњег дана нису одступили од три новинарска принципа – тачно - објективно – благовремено.
„Од првог броја до данашњег броја 1147, који је у припреми за штампу, то правило је остало непромјењиво. Сваки број исписивао је житију овог града. „Глас“ је као такав постао истински хроничар Требиња. Ја то често пута истичем да „Глас“ није тражио своје мјесто у животу овог града. Његово мјесто су постављали његови креатори, уредници, новинари, без иједне фус ноте или заграде. Глас је ненаметљив, али стално присутан. Они који хоће да га поистовјети са гласилом власти, наш одговор је да смо пратили све оне људе који су водили и изграђивали наш град, и одатле је настала искривљена слика пристрасности власти не узимајући објективно нашу улогу - улогу сталне присутности.
Да, то је била наша улога и остала све ове године. Никада ни наслов ни поднаслов нису наметани као бомбастични или сензационални.Седамдесет година „Гласа“ обиљежити, а не поменути немјерљив труд и залагање главних и одговорних уредника било би мањкаво и неодговорно са мјеста на коме се данас ја налазим -Војо Кораћ, Чедо Булајић, Стево Чучковић, Брато Павловић, Мишо Тица, Драшко Бубрешко, Миливоје Бекан и Неђо Марић. Међу свим поменутим, и више одговорних и мање одговорних, и важних и мање важних, вечерас морам поменути и истаћи само једно име, а то је име новинара и уредника Неђа Марића који више није међу нама, а радо га се сјећамо и помињемо. Одредницу „Глас“ који ми данас препознајемо и уреднички и садржајно дао је управо oн за 42 године рада у тој редакцији“, истакао је директор Центра за информисање и образовање Манојло Ћук.
Говорећи о актуелној концепцији јединог локалног штампаног медија у Херцеговини, Ћук је нагласио да „Глас“ са три елемента, као три цјелине, садржајно препознајемо.
„Тај први дио прати хронолошки дневно политички догађај. Средишњи дио „Глас“ препознајемо као часопис са елементима истраживачког новинарста, репортаже, путописа и прича, и тај трећи дио гдје имамо нама Требињцима препознатљиву страну писма читалаца и читуљу за коју кажу да је поново важна, пошто је срасла са Гласом. Кроз овај средишњи дио „Гласа“ новинарима је отворен простор за одмјеравање новинарских стилова, а као резултат добијајући засебну форму. Ту смо се на тих неколико страна сретали као новинари сарадници. Ту смо почињали сви, па и ја сам се ту уписао именом и презименом као новинар сарадник те 1983.године.
Када сам дошао на те странице затекао сам Шћепана Алексића и исчитавао његове текстове више ради стила писања него садржаја да би као млад новинар са дипломом наставника српског језика научио понешто о вјештини писања репортаже, путописа, приче и свих различитих стилова. Ево послије 40 година, а на обиљежавање ове седамдесетогодишњице излажења „Гласа“ свјетлост дана, у још једној форми, угледаће Шћепанови новинарски текстови објављени за ових 40 година у „Гласу“. Желио сам да та азбучна слова, нанизана као бисери у низу бројева „Гласа Требиња“, за четири деценије срочимо на једно мјесто, у један наслов „Кад дођем у Београд“. Свако ко пожели да уђе на час у наш херцеговачки крај и у живот нашег Херцеговца то ће наћи у исписаним сликама међу ове двије корице књиге „Кад дођем у Београд“, закључио је Ћук и најавио још једну књигу за сљедећу годишњицу „Гласа“, још једног мајстора репортаже, нашег дугогодишњег сарадника, Жарка Јањића из Љубиња.
„Сагласност да саберемо и издвојимо његове текстове, репортаже и приче у једну књигу, већ смо добили. Искрено се надам да ће „Глас“ и у будућим годинама и деценијама правити простор свим младим ствараоцима, а и наша је жеља да у наредном периоду кроз редизајн прилагодимо „Глас“ времену коме тренутно припада“, рекао је директор Центра за информисање и образовање Манојло Ћук.
Лист „Глас Требиња“ данас излази једном мјесечно, у 2000 примјерака, на близу 60 страница.
У ери медијске глобализације и кризи штампе на свјетском нивоу, за достојанство професије и читаоца више - бори се и редакција „Гласа Требиња“, коју данас чине новинари Весна Дука, Раде Савић, Маја Бегенишић и Јована Салата, фотограф Предраг Муцовић и технички уредник Петар Крстовић.
Немјерљив допринос „Гласу“ дају и његови актуелни сарадници попут Жарка Јањића, Шћепана Алексића, Момира Бркића, Чедомила Муцовића, Драгомира Драгана Граховца, Мирослава Средановића, Радослава Милошевића, Милована Росића, Горана Комара, Бојана Анђелића...
Аутор књиге "Kад дођем у Београд" Шћепан Алексић рекао је да је било тешко изабрати 50 текстова који се налазе у књизи, а сви су објављени у Гласу Требиња у посљедњих шест година. Kњига почиње ауторовим запажањем да је Херцеговина створена за причу и причање.
" У том истом периоду под истим наднасловом 'Писмо из Херцеговине' објавио сам око 100 прича. Ја сам се трудио да то буде нешто што се мени чинило најбољим. Међутим читалачка публика можда ће рећи да сам изоставио неке које су биле боље. Све зависи од читалаца и шта се коме свиђа“, рекао је Алексић.
Различити су мотиви и теме, али све је у складу са наднасловом у Гласу Требиња "Све је Херцеговина", а наднаслов је "Писмо из Херцеговине".
"Ја се тим писмом, који непрекидно тече седам година на једној страници обраћам не само Херцеговцима који су у свијету већ и Херцеговцима који су овдје у Требињу. Kад дођем у Београд, онда се осјећам по београдски. Треба прочитати ову причу па ће се видјети због чега је овај наслов. Београд је увијек био Београд за нас Херцеговце, а на који начин и како видиће читаоци", јасан је Алексић.
За јубилеј Гласа Требиња Шћепан Алексић је дао до знања да не зна да постоји неки локални или регионални лист у БиХ који непрекидно излази 70 година.
" С тиме у вези Глас Требиња је јединствен лист и честитам му јублеј од 70 година непрекидног излажења и желим му да доживи и 100 година и обиљежи тај јубилеј", казао је Алексић.
Професор Ратомир Ћук из Љубиња је изнио своје запажање о Алексићу, са који се дружи од "Турског друма".
"Он пише лагано, мелодичним херцеговачким језиком. Његове приче су читљиве и прихватамо их лако и не намеће поуку, а поуку има свака његова прича. Прошао сам са њим Љубиње, Требиње,...Ја њега читам, читам све док ме не заболе ребра од смијеха" поручио је Ћук.
Фрагменте из књиге „Кад дођем у Београд“ читали су Биљана Медар и Симо Радић.
Свечаности и коктелу присуствовао је и градоначелник Требиња Мирко Ћурић, директори јавних установа и бројни представници јавног и друштвеног живота Требиња и Херцеговине и медији.
