ИЋИ ЋЕМО ПРЕКО ВОДЕ

Све..

Баш све је у животу дар од Бога.

И од вајкада је тако ишло и бивало.

Народ би устајао рано а касно лијегао. Преко дана би превртао камен тражећи комад плодне земље а онда јој угађао да му помогне.

Ипак, Мируше и цијело Завође су били „херцеговачки Мисир“, плодна долина Требишњице. Народ је бесједио да је ово мјесто име добило по раном прољетном цвијећу које би мирис свој ширило доље низ ријеку, према Гранчареву, Ластви и Требињу.

Мирисало па остаде Мируше.

Јевто Дедијер у својим писанијима пише да су Мишељићи старином из Херцег Новог. Дошли су, причају, за трговином у Паник. Послије су се селили у Невесиње, а одатле су се вратили у Мируше и славе Ђурђевдан.

Чудна је та историја. Увијек некако круг затвори па га опет отвори.

Зуко Џумхур, ваљда један од најпознатијих Новљана, једном је цитирао ријечи једног требињског бега.

„Нема ти“, вели, „мој синко веће планине од кућнога прага“.

Ту „планину“ прешао је и још поносно корача Здравко Мишељић.

Здравко је родом из Мируша а трговина га је, или како воле да кажу „бизнис“, одвео у Херцег Нови. И тамо је, у Суторини, створио озбиљан посао који расте. Али није то класичан посао и ово није класична прича.

„Стари су мени говорили ако ти је кућно шљеме здраво, ако из огњишта дими и ако се чује дјечија цика и граја... та кућа има сваки напредак. Њихова се ријеч није провјеравала. Е па по томе сам и ја настојао да живим. И увијек волим да одем на мјесто гдје има и огњиште, које је основ сваке породице, и то морамо сви да његујемо. На свему сам захвалан драгом Богу. Даровао ми је моју, како то Бокељи воле да кажу 'подумјенту' или темељ. Моја снага су моја супруга Данка и моје четворо дјеце Ђорђије, Станка, Теодора и Сара. Они су ми највећа подршка у свему и од самог почетка су у фирми“, прича Здравко.

А сада о оној бројнијој породици који су му, како каже, велика и још једна „подумјента“.

„Моје радне колеге су ми и више од тога. Огромна већина од преко 70 запослених су ту од десет до 21 године а то је већ више и од пословног односа. Гријех би био када би изоставио или не дај боже заборавио мог великог пријатеља Николу Kеслера, који је преминуо а имао је велику вјеру у мене. Да није било њега, бојим се да не би било ни овако јаке фирме 'Но Ми', ни свега што је она са собом донијела“, дрхтавим гласом прича Здравко преносећи на тај начин и захвалност и емоцију.

Иако води поријекло из села које је загрлила вода билећке хидроакумулације, каже да се родног дома не сјећа. Осим са неких избледјелих слика.

„Не сјећам се Мируша. Осим само у причама и фотографијама. Али Херцеговина, мој завичај, је чудо. Одлазио сам и путовао далеко, па би понекад помислио да ће све у Билећи, у Суторини овдје стати. Није стало, наравно. Само срце закуца јаче кад овдје дођем. И све је другачије. Ма гдје да одеш... куд год да кренеш, од себе побјећи не можеш. Обиђеш свијета а онда једва чекаш да заспеш под својим 'шљеменом' . Е ту се најљепше спава“, прича нам Здравко и наставља: „Причали су стари да Србину све можеш да узмеш али крсну славу никада. Свети Ђорђе је нама Мишељићима сачувао име, вјеру и душу. Радио сам у Херцег Новом, Kупарима... касније у Херцег Новом поново. Али никада Билећа није из мене изашла. Kажу, ми смо Билећани, мада у срцу и души ми смо Мирушани. И моја дјеца за себе кажу да су Херцеговци, Завођани, Мирушани... Ето то се ваљда генима носи и некако ми је топло око срца“, прича нам овај хумани човјек.

Препуни су медији бројних даривања компаније „Но Ми“ власника Здравка Мишељића.

Помагали су градњу цркава, дјецу у потреби, спортске клубове, даривали за вјерске празнике... свакоме ко је у невољи.

„Ја са поносом могу да кажем да су моји преци, моји дједови, радили на обнови манастира Kосијерево. Пет пута је премијештан а моји су га преци заједно са својим земљацима увијек обнављали. Иако су били више гладни него сити, цијенили су своју вјеру и своје претке и вољели своје потомке. Дали су нам тежак задатак да их пратимо а хоћемо ли успјети то већ не знам. Моја животна дефиниција је - благо свакоме коме Бог омогући задовољство давања. Много је љепше руци која даје него оној која прима. Докле год будемо помагали и Бог ће нам помагати. Моја кћерка ми је једном рекла, када једног дана 'изађемо из кредита', а сви их имају, имаћемо новца да многима помогнемо. Е ту ми је срце пуно.“

Ипак, Здравко Мишељић има једну велику бол у срцу. Бол коју носи више од тридесет година. Његов брат Новак, по коме и фирма носи име, трагично је настрадао почетком рата на овим просторима.

Када о брату крене прича, и суза је увијек прати. И ево тако већ тридесет и двије године.

„Сви бољи иду а сви лошији остају. Мој најбољи брат, моја делија, је отишао у вјечност а ми смо лошији остали. То ми је највећа рана на срцу. Бол никада престати неће. Иако није са нама, ја осјећам да је увијек ту поред мене. У сваком тренутку. Желим да његово име живи кроз ову фирму и цијелу моју компанију. Моја дјеца морају бити добри људи. Добри као мој брат Новак. Не дај Боже да буде другачије“, са сузама говори Здравко.

Овај честити човјек је са кесом у руци отишао од куће. Имао је визију али и обавезу да не окаља претке.

„Морамо да будемо добри људи. Да помажемо. Ја сам, из жеље да помогнем моју Билећу, отворио фирму 'Но Ми' у Билећи која постоји преко 10 година и која тренутно запошљава око двадесетак људи“, говори нам Здравко Мишељић.

И на крају остадосмо у коноби.

Kод огњишта...

Гдје све, у ствари, и почиње.

И гдје пјесма крене. Она топла завичајна...

О Херцеговини и о Мирушама.

„У Мируше преко воде

Не може се, драча боде

Е нека је, нека боде

Ићи ћемо преко воде...“

Преко бројних вода, бура и олуја је ишао Здравко Мишељић.

И свуда траг часних предака чувао и најљепши путоказ генерацијама које долазе остављао.