Свијет је често заустављен у фотографији. Постоји разлика међу онима на којима није и заробљен. Довољан је један поглед да се уочи магија која једне издваја од других. Кроз оно што нам поручују, у дјелићу секунде осјетићемо и додир ауторове душе. Био професионалац или не, мајстор је свако ко замисао преточи у више од фотографије. Упркос урођеном дару, неминовни су љубав и много залагања. Све то посједује фотограф Душан Вуковић, који ову страст живи непуних 30 година.

vukovic.jpg (44 KB)

Није Требињац, али, како нам одмах каже, осјећај припадности нашем граду носи одавно, још од првог сусрета с почетка осамдесетих година прошлог вијека. Била је то, тврди, љубав на први поглед. Након живота у Зеници и на сјеверу Европе, требале су проћи деценије док се није скрасио под изобиљем херцеговачког сунца. Чини се да је његово фотографско око одавно знало оно што му је живот пружио тек по одласку у пензију.

„У Требињу су се тада одржавали 'Дани БХ фотографије' или, како се онда звало 'Републичка изложба фотографија БиХ'. Учествовао сам са својим радовима испред Фото клуба Зеница, чији сам у то вријеме био члан. У Требињу смо боравили неколико дана и мјесто ме фасцинирало! Осјетио сам да бих овдје могао и, још важније, требао да живим. Међутим, усљед бројних околности, тек сам 2005. поново дошао у Требиње. Тада сам знао шта требам да урадим. Изградио сам кућу и сада уживам под овим величанственим небом“, прича нам господин са фотоапаратом, који је посложивши приоритете, снове коначно ставио у први план, смјестивши их заједно под свој објектив.   

Кроз његову бленду настају фотографије препуне сјена. Доминирају призори измаглице и сутона, вјешто испреплетених са једним израженим детаљем. Иако живи у граду са великим бројем сунчаних дана, одмах се уочава да га привлачи рад по облачном и мрачном времену. Открива нам да се разлог крије у томе што је његова специјалност црно бијела фотографија.

1.jpg (230 KB)

Вучија стаза /Златна медаља PSA, на 3rd International Exhibition of Photography PHOTO PERSPECTIVE 2019, сребрена медаља 3rd International Exhibition of Photography PHOTO EMOTION 2019/

„Када сам у средњој школи почео да се бавим фотографијом, прве које сам радио биле су црно бијеле и та страст је остала. Зато сви моји радови имају тај тамнији тон са више прелаза. Радим и колор, али монохром за мене нема конкуренцију. Надахњује ме тмурно вријеме. Тада добијам неко дифузно свјетло и у таквом амбијенту највише волим да стварам“, каже нам Душан, за кога поглед на свијет кроз окулар није пуки хоби, него потреба да тренутак инспирације овјековјечи.

Првобитне фотографије, прича, правио је уз помоћ малог руског апарата, какви су се некада давно могли купити на киосцима широм бивше Југославије. Послије је опрему мијењао, од њемачке „Практике“, руског „Зенита“ до у новије вријеме полупрофесионалног дигиталног „Никон“ и тренутног „Канон“ апарата. За све то вријеме његовао је свој стил те му фотографије одишу нестварним призорима.

У Требињу није само нашао ужитак у животу, него, како с посебном наклоношћу истиче, и добро друштво и пријатеље у Фото кино клубу, чији је члан већ седам година. Заједно са колегама учествовао је на многим изложбама, не само у региону, већ и у свијету. Фотографије су му више пута награђиване, чак и многим престижним признањима са разних међународних изложби. Без лажне скромности каже да му награде пријају.

2.jpg (59 KB)

Једно предивно јутро 3 /Више првих награда на ФотоБиХ 2018 у више градова, најбоља фотографија на ФотоБиХ у 2018 години, двије међународне награде и бронзана медаља на бијеналу у Оману у 2018./

„Задовољство је кад нешто што сам направио, стручни жири оцијени као умјетничку фотографију, нарочито пошто себе не сматрам дораслим умјетнику. Драго ми је кад се моје фотографије допадну људима од струке, онима са већим искуством и фотографским звањима. С друге стране, награде су важне и за Клуб у цјелини. На тај начин добијамо поене на нивоу Асоцијације за умјетничку фотографију БиХ. Према броју освојених бодова за сада смо трећи у БиХ и то нам је веома значајно“.

Самокритичност сматра врлином и наглашава да је то особина којој дугује што се према животу и раду односи искрено те од себе изнова даје максимум.

„Било је момената да нека фотографија која се мени учинила добра, није прошла ни на једном конкурсу. Увидио сам да нешто не ваља. Онда сам почео гледати очима много бољих фотографа од мене и схватио да тако могу много да научим. Након низа година, у посљедње вријеме примјећујем да оно што се мени свиди, допадне се и стручном жирију, што значи да сам доста научио и добио бољи критериј. Али и даље непрекидно радим, истражујем, учим, надограђујем знања и таленат. Само се тако може нешто постићи. Беспотребни су узлети и поглед с висине, то није моја животна филозофија“, тврди фотограф са годинама искуства и великим бројем колективних, као и једном самосталном изложбом, приређеном у Требињу прошле године.

3.jpg (28 KB)

Свјетлосна оаза /Похвала на International Salon NYPA NEW YORK 2019/

Поносан на награде, ипак скромно о њима говори, иако су његови радови излагани на изложбама највишег ранга Међународне фотографске организације FIAP. У реномираној свјетској конкуренцији, ове године је на Интернационалном салону „NYPA NEW YORK“ добио признање за своје дјело.  

„Послао сам пет фотографија од којих је 'Свјетлосна оаза' награђена похвалом у Њујорку, што ми је много значило. Али мени су једнако значајне и награде са изложби које се код нас организују, попут оне какву припреми Универзитетски Фото кино клуб Бањалука. Ту  учествује више стотина излагача са више хиљада фотографија из цијелог свијета и одатле носим златну и сребрну медаљу. Прошле године је моја фотографија, као дио БХ колекције, освојила бронзану медаљу на фотографском бијеналу у Оману, а затим је проглашена и најбољом за 2018. годину на изложби у организацији Асоцијације за умјетничку фотографију БиХ, која је тада одржана у Требињу. Шта да вам кажем, осим да уз сопствене напоре да се усавршавам, много дугујем подршци породице, али и члановима требињског Фото кино клуба. Лијепо сарађујемо и дружимо се, иако сам, мислим, најстарији међу њима. Волим да радим са младима и да дијелимо заједничку позитивну енергију која нас складно повезује“.

4.jpg (32 KB)

Мало магловито /Треће мјесто на Фото БиХ 2019 у Грачаници/

Можда се и због тога Душан фотографији, како прича, најинтензивније посветио од прије седам година, захваљујући колегама из Фото кино клуба Требиње. Од мноштва радова, ипак веома лако издваја онај један, на који је нарочито поносан. Апстрактну фотографију своје супруге.

„Десило се спонтано. Урадио сам три снимка њеног лика у размаку од једне секунде. Обрадио их у фотошопу и настала је једна нестварна црно бијела фотографија. Не види се да је то моја супруга, али ја знам шта за мене значи та слика. Зато је и држим на десктопу телефона. Иначе, чар фотографије за мене је када ухватим неки призор који други не примијећују. Када од амбијента, многима уобичајеног, извучем дјелић нечег задивљујућег и савршеног, онај тренутак магије коју само ја видим. Зато ме фотографија толико интересује, привлачи и инспирише“.

И док упорно тврди да није професионалац, већ да се фотографијом бави из ентузијазма, све нам је јасније зашто кроз призоре које услика проговарају човјек и умјетник у једном. 

„Многи конкурси на које сам слао радове били су тематски везани. Да ли документарна, животна, улична фотографија, портрети, пејзажи... Призоре природе највише волим, а и најзахтјевнији су јер се морају бирати мотиви гдје нема никаквог утицаја људске руке. Исто је и са документарном фотографијом. Без обзира шта је у питању, кад бирам тематику, бирам оно што ми је срцу најдраже!“

5.jpg (55 KB)

Петковица

И управо зато, овај човјек, који је вјеровао у себе, а понајвише радио на себи, путовао и тражио љепоту гдје год да се затекао, ту фасцинацију сада и живи. Увелико се припрема за нову самосталну изложбу фотографија, која би могла бити реализована до краја године. Не сумњамо да ће његове колор и црно бијеле фотографије, низане из срца, надахнути свакога ко себи допусти да у њима пронађе зрно мудрости и узвишености, овјековјечених само једним притиском прста на малом окидачу фотоапарата. 

 

Чар израде фотографија

„Недостаје ми оно вријеме кад сам фотографије израђивао. Имало је то своју драж. Само ишчекивање док се развија филм, стрепња шта ћу добити, шта сам и колико урадио. Филм је имао 36 снимака и били су онда веома скупи, тако да сам прије неко окинем добро морао да размислим хоћу ли или нећу. Сада, уз дигиталне апарате све је лакше. Могу направити снимака колико хоћу, а уз помоћ фотошопа и поправити неправилности. Иначе, рад са дигиталним апаратом за мене је био велики изазов. Сада се много тога ради у фотошопу и са те стране има доста олакшица. Међутим, човјек се мора потрудити да и дорадом фотографију учини величанственом, а да не претјера у свему томе. Фотошоп користим искључиво како бих нагласио извјесне елементе свог рада. Све мора бити умјерено и без претјеривања. Не смије да дјелује вјештачки. Такође, ако фотографија не прође кроз фотошоп жири то одмах види. Дакле, данас је фотошоп неопходан, али само у корисне сврхе. Мада, и сада тврдим да је раније само изузетан фотограф могао направити добру фотографију, јер је било теже и неизвјесније радити“.

 

Награда сама по себи

„Прошле године сам први пут учествовао на Фото данима '8. самиту Екс Ју фотографа' у Лесковцу. На једном мјесту фотографи са свих страна бивше Југославије! Био је то сусрет за памћење, на који сам ишао и ове године. Упознао сам неке старе, добре фотографе, а сваке године ту буде и Томислав Петернек, наш фотографски узор од кога можемо много да научимо. У Лесковцу је, њему у част, установљена и награда 'Томин шешир' за најзаслужнијег фотографа у протеклој години за фотографска дружења. На радост нашег клуба, та награда је прошле године отишла у Требиње, мом колеги Радоју Елезу. Такође, захваљујући Елезу, наш Фото кино клуб је једини са простора бивше Југославије који редовно већ годинама учествује на завршној изложби фотографија, међу свим некадашњим републикама. Ова и слична дружења, опуштање у свијету који ми волимо, мени је награда сама по себи. Стицање знања, размјена искустава са људима веома признатим у свијету фотографије, на човјека остави велики утисак и позива да се сваке сљедеће године поново окупљамо“.

Tišina.jpg (195 KB)

Тишина