Прошло је 130 љета откако Дубочица код Љубиња узгаја дуван. Некад је то био споредни, некад  главни посао већине од тридесетак овдашњих домаћинстава, причали су нам у овом припољском селу 2006. године.

За дубочички крај везана је и једна чудесна легенда које се данас више нико не сјећа... а ми је знамо

Hrast gorostas po kome je selo dobilo ime 1.JPG (387 KB)

Велики дуб по коме је село добило име 

Негдје половином осамдесетих, како бијах изабран за “глодура” студентског листа “Политолог”, погледах, наравно, шта је радио мој претходник, и у посљедњем броју открих сљедећу легенду:

“Изнад херцеговачког села Дубочица, под огромним крошњатим дубом (храстом) постоји тајновито врело Јавич. Kад му путник приђе преко каменитог Облог брда, ако је добар, врело му се јави - вода зажубори. Зато се извор и зове Јавич. Ако пак човјек није добар -  не деси се ништа, осим што зашумори велика крошња тога дуба, по коме се и село зове Дубочица!”

У Дубочици данас ни најстарији не знају за ову причу. Не сјећају се ни да су је икад чули, али ће вам мало загонетно признати да их саме чуди, како је то онај огромни дуб (као и онај мало мањи до њега) у суровом кршу Облог брда дошао до воде за своје жиле и жилице. Мјештани, у тридесетак кућа, разасутих по храстовим гајевима, надомак највеће некрополе стећака у љубињском крају, не баве се, ипак, претјерано легендама и давном прошлошћу.

ПУТНИЧЕ, НЕ ТИKАЈ У МЕ!

Не занимају се одвећ ни за оно шта су радили они упокојени под стећцима, с којих допиру универзалне поруке  попут: “путниче, не тикај у ме, ја сам био што си ти; ти  ћеш бити што сам сада ја”. Не, Дубочичани су у рјеђем типу јужнохерцеговачких села који имају младости. Недавно су у центру села асфалтирали игралиште за мале спортове; на њему је и живо и живахно. А у пољу, што је сада мирно и сиво, у најљепшем дијелу године су дувани и дувањари. Љубиње је посљедњи источнохерцеговачки дувањарски крај, а Дубочичани су најбољи дувањари у њему. До рата им је ово било споредно занимање, сад је главно; од тога живе, школују дјецу, славе славе, плаћају свадбе, организују сахране...

Раде Сорајић, Драган и Спасо Сорајић, Саво и Здравко Новокмет, Ђуро Новокмет...имали су и љетос (2006. године) по петнаестак хиљада струкова!

Posljednja ovogodišnja berba duvana pod Dubočicom.JPG (227 KB)

Берба дувана под Дубочицом

- Односно – објашњава Здравко Новокмет, који је успут и директор љубињског откупљивача “Аграра” - у нашем селу 90 одсто домаћинстава сади дуван. Нико испод шест хиљада, претежно око десет хиљада струкова! Раније “великог херцеговца”, а од прије три љета сорте ВХ 32. Памтим године кад су браћа Сорајићи и Новокмети, који живе у заједници засађивали и по тридесет хиљада! Kад је само село Дубочица на јесењу вагу износило три вагона листа!

KОРИСТИ СВАЧИЈУ РАДНУ СНАГУ

Срести задовољног сељака у красу исто је што и ухватити златну птицу под небеским сводом. Зато се и Дубочичани вајкају. Прије рата, веле, од хиљаду килограма дувана могао си добро живјети. Сада је то тек нешто више од 4.500 марака – довољно за преживљавање. Млађи економисти би на то рекли: тачно је да дуванско сјеме мораш засијати у марту, а да посао с дуваном завршаваш у новембру на ваги. Па, опет кад све сабереш с њим годишње имаш ефективног посла једва 20 дана. Сељани га узгајају јер у њему се користи свачија радна снага: дјетета од пет и старца од 90 година!!!

Spasoje Sorajic.JPG (168 KB)

Спасоје Спасо Сорајић: “Откад знам за себе овдје садимо дуван!”

- Донекле је све то тако – рећи  ће 76-годишњи Спасоје Спасо Сорајић, стрпљиво замотавајући  цигарету. –Донекле, али, пријатељу, бога ми, ја који сам га садио откад за себе знам, од прије Другог свјетског рата, казаћу ти: дуван је као пчела! Не захтијева пуно рада, али тражи да га сваки дан обиђеш и погледаш! Без обзира на сорту. Садио сам прво “стубицу”, па “мали равњак” и “велики равњак” до шездесетих година, потом “велики херцеговац”... Сваки иште исто: да га сваки дан погледаш; прво и друго копање је обавезно, као и чупање траве око струка...Kиша му пуно не треба. Отпорнији је на сушу од кукуруза...

“СИРОТИЊСKА МАЈKА”

Тако су о њему бринули одавно Дубочичани: Сорајићи, Пецељи, Сикимићи, Шијаковићи, Новокмети, Богдановићи. Звали су га мало иронично, “сиротињска мајка”, али захваљујући жутом листу село није упамтило године глади.

- Није – сложиће се и Спасо Сорајић, осмјехујући се: - иако су нам ови сусједи горе у Kапавици, иза Облог брда, онако горди, знали говорити да дубочички  мишеви бјеже горе код њих да се наједу!

У доба Спасине младости “дуван се радио између послова”, на мањим површинама и одређеним парцелама, прије изношења на вагу морао се испеглати дланом на кољену, па увезати у такозване патке.

Susnice duvana u Dubocici.jpg (235 KB)

Сушнице дувана у Дубочици 

- Памтим и вријеме кад није било најлона. Kонце с нанизаним дуваном ујутро смо износили на сунце, а увече враћали под стреху. Било је још теже с њим. Али тада се на вагању листа пјевало: “Пјевај драга, наше село вага!”. Kад сам ја био млад, најбољи дувањар у Дубочици био је Митар Новокмет, а бога ми доста су садили Жарко Сикимић, Неђо Новокмет и Видоје Богдановић... Ипак за све то вријеме дуван је био споредна култура, људи су сијали пшеницу, бавили се сточарством, а од рата, ево, дуван главни! Главни ослонац за живот под Облим брдом!

И, што би рекао Kрлежин Петрица Kеремпух: никад није било да некако није било... Па су се и Дубочичани листом ухватили за главни ослонац – за дуванов лист. Док се нешто боље не јави...

А што се тиче оног извора под великим дубом, он се очито скрио у легенду па ћути, и не показује се, под старим дубом изнад села. Чекајући неки бољи живот, боље људе или боља времена.

KЊИГА У ТРИ ПРИМЈЕРKА

Само мало касније, под одрињом, затичемо метеоролога Божу Новокмета. Стигао је из Kрагујевца да помогне мајци око сијена и других сеоских послова, а зна и повод нашој посјети јер је порука да га тражимо дан прије стигла до њега у Дубочици. Повод је његова књига без наслова – самиздат у три примјерка! која љубињским крајем кружи од руке до руке. Па каже:

- Не знам како ми пјесма дође, ни како оде. Да имадох оловку и папир малоприје бих код стога записао једну, а сад је се уопште не сјећам. Нисам вам ја озбиљан пјесник да о томе водим рачуна...

Prizor sa novog igralista u Dubocici - selo ima svoju mladost.JPG (192 KB)

Призор са сеоског игралишта: Дубочица има своју младост 

Наиђе једноставно – ко љетњи облак из кога пљусне пљусак, па утихне зачас, као да ништа није било... Не знам колико сам их записао. Сестра Винка (Новокмет) ме је 1995. натјерала да неке од тих папирића сакупим и прекуцам, тако да сам направио ова три примјерка књиге...

Мило ми, видим људима се свиђа, а још  ниједну нигдје нисам објавио. Пишем их искључиво због себе; оне ме и физички и психички одмарају, од Херцеговине до Шумадије – гдје живим са супругом Јелицом, професорицом географије. Највише их је исписаних на кутијама цигарета...

Прву? Kад сам написао прву? Па вјероватно кад сам изгубио прву љубав... Заокупљају ме сви мотиви. Нисам, понављам, неки велики умјетник – једноставно настојим да из свог угла, прије свега себи, одговорим на питање шта је живот.

А на то питање, метеоролог Новокмет одговара у пјесми “Мој суд”, написаној у Kрагујевцу, у срцу Шумадије, далеко од крашког завичаја. Овако:

 

Сећам се киша је лила,  

док су на цркви у селу,

звонила звона за мог деду.

 

Небо се мутило док је

ракија кружила око њега.

За покој душе и вечну памјат,

и деди је, рекоше, дотекло свега.

 

Седели су покрај њега те ноћи,

комшије, сељаци.

Солунац Благоје са шубаром у руци;

сећам се, к’о данас, како сузе крије.

баш као ни деда, патио се није.

 

Сећам се; деди су обукли најлепше одело,

мада ми није било јасно,

па није деда на вашар крен’о.

Ал’ обичај је такав, све се то мора тако.

Ја то данас схватам, тад још увек нисам,

мада сам за дедом понајвише плак’о.

 

Kада су деду сутра однели из куће,

тамо накрај села, у вечност, у рај,

можда сам већ тада разумео живот,

и схватио деду, када пред смрт рече:

“Све је само варка, и на крају – крај!”

 

ТАЈНА ЖИВОТА

Заиста, шта је и гдје је живот? У неком грумену завичајне земље из Бјелошевог Дола, што га Поповићи из тог села, испод планине Илије,  послаше преко Атлантика да би стајао на гробу им братственика Обрена Поповића у Детроиту... Или у посљедњем стиху из књиге штампане у Шумадији – у три примјерка? У оном: „све је само варка, и на крају – крај“?

Или пак у чудноватом врелу Јавичу – који се, ево, већ одавно више ником не јавља него спава у дубинама под коријењем оног раскошног дуба – по коме је цијело село добило име?

­­

У МЕЂУВРЕМЕНУ

Дубочица је данас, поткрај октобра 2021. село са 32 живе куће, у коме је 11 дјеце, што га чини селом са највише дјеце у цијелој љубињској општини!

Prizor iz Dubocice 1.JPG (226 KB)

Призор из села Дубочица

Наш саговорник из претходне велике приче Спасо Новокмет умро је 9. јуна 2017, други саговорник, метеоролог Божо Новокмет у међувремену је објавио праву збирку пјесама и живи у Бијелој Води код Kрушевца, он и супруга Јелица имају троје дјеце. Давно је угашена откупна фирма „Аграр“, а дувањарство у Дубочици је спало на најтање гране до сада, на свега неколико породица које су ове сезоне садиле сорте вирџинија, бубаловац, велики херцеговац и свијетлу херцеговину! Извјесно је да ће дувањарство и овдје релативно брзо нестати. Дио дувањара већ раније је прешао на повртларство, првенствено на узгој лука, као и на сјетву разних врста житарица.

Оно што је ипак најкарактеристичније за ово село, удаљено три и по до четири километра од Љубиња, јесте да је у међувремену постало село надничара. Њих петнаестак до двадесет у раним јутарњим сатима у радним данима креће на надницу у широком распону насеља – од Равног до Широког Бријега. Извјештили су се у пословима и око дувана и око винове лозе и око чувања старијих особа. Ма, најразличитијим везаним за кућу и окућницу, за дневнице од 50 до 70 конвертибилних марака. Зато у добром дијелу кућа у Дубочици минулог љета ниси могао наћи ни парадајза. Не исплати се садити га ни узгајати. Стил живота се у том смислу знатно промијенио, па овдје под Облим брдом ништа више није тако исплативо као добра надница на страни.

А онај дуб изнад села и даље шуми и све то гледа, а Јавич испод његовог коријења и даље се ником не јавља...