Недалеко од Основне школе „Свети Василије Острошки и Тврдошки“ у Горици, у скромној радионици коју краси топлина и преданост, Душанка коју сви знају као Дуњу и Љубиша Мишковић, брачни пар пун ентузијазма и љубави, отворио нам је врата свог малог царства. У марту прошле године, кренули су у авантуру производње кора за питу под називом „Дуња“.
Љубиша, Дуња и Дијана су тим који ствара најбоље коре за питу
Улазак у радионицу доноси поглед на велике машине и двије жене које вјешто раде на њима. Ведрих лица и руку које се крећу брзо и синхронизовано, вјероватно и несвјесне својих фасцинантних покрета, показују нам колико је знања, умјећа, способности и усредсређености, а сигурни смо и љубави, неопходно да би се створили савршени листови кора од којих ће се правити најукусније пите у крају.
Љубиша и Дуња, обоје предузимљиви и навикли на рад, уједно свјесни да је за њих дан без обавеза изгубљен, отварају ново поглавље у животу и показују да никада није касно остварити своје снове.
„У једном тренутку Дуња је остала без посла, а мени се примакао одлазак у пензију и схватили смо да је најгоре кад човјек не зна како да започне дан. Размишљали смо, с обзиром да је супруга радила у пекари и да има искуства на овом пољу, зашто не бисмо покушали са производњом кора за питу. Иако су неопходне машине за рад, улагање ипак није велико и тако смо одлучимо да уђемо у овај посао без великих очекивања. Међутим, људи су заиста одушевљени, коре се толико добро продају да ми не можемо да произведемо количину која је у складу са потражњом“, прича нам Љубиша.
Иако су релативно нов произвођач на тржишту, квалитет је, чини се, нашао свој пут до купаца. Љубиша истиче да за процес израде кора није довољан само мајстор, па тако имају и Дијану Марковић, жену која својим знањем и вјештинама помаже Дуњи у радионици из које дневно изађе око 250 паковања кора.
„С обзиром да се праве само од брашна, соли, воде и мало конзерванса, чини се да је врло једноставно направити их, но ипак није. Ови састојци се прво ручно замjесе, а затим се користи миксер. Када се тјесто добро умјеси иде у ламинатор како би се истањило, а са њега се намотава на ваљак и пребацује на главну машину гдје жена одради највећи дио посла ручно. Наиме, иако су коре из ламинатора изашле истањене, она мора да уради финални дио и ту најбоље видимо вјештину њених руку и значај искуства које има“, прича Љубиша.
На његове ријечи се надовезује Дуња која сматра да је за овај посао, поред много вјештине у рукама, неопходно и кључно да будете смирени и потпуно опуштени како би се произвеле коре врхунског квалитета. Но, не крије, труд, усредсређеност и концентрација су оно што такође помаже и доприноси да тијесто буде добро и да коре не пуцају.
„Иако нисам имала искуства када сам почела да радим у пекари, била сам спремна да научим свој посао најбоље што могу. У почетку ми се све чинило тешко и нисам била сигурна да ћу се добро снаћи. Међутим, како је вријеме одмицало схватила сам да ми одлично иде. Тако да, кад сам остала без посла, само се наметнуло чиме ћемо се бавити. Знала сам посао, само су нам фалиле машине“, каже Дуња.
Ипак, поред врсног мајстора, за коре је веома битно да се добро осуше јер тада могу да трају и до мјесец дана. Тај дио посла у мини пекари „Дуња“ повјерен је Дијана Марковић која тврди да су знање и осјећај неопходни како квалитет не би изостао.
„Сваки процес кроз који тијесто прође док дође до финалног производа има нешто посебно, а вјеровали или не, свако годишње доба доноси промјене које утичу на производњу и сушење кора. Уколико је вани превруће, неопходно је да се подеси брзина траке и температура у складу са спољним условима. Истина је да треба доста труда да се научи посао и прилагоди свим околностима, али касније иде лако. У суштини треба имати осјећај, све диктирају временски услови и то какав је замјес. Ако је напољу хладно коре се спорије суше и тада траку морамо подесити на нижу брзину. Ипак, рекла бих да је најважније прилагодити се годишњим добима“, прича Дијана Марковић.
Љубиша нам прича да користе брашно тип 400, најбоље за прављење кора. Своје производе пласирају по већим маркетима, а у шали каже да откако је у пензији трчи на све стране. Ипак, каже, све је лако када човјек зна да то ради за себе и своју породицу. Јер, иако се много ради, исплати се.
„Кад сам склапао уговор са одређеним маркетима, поштом сам слао коре у њихова сједишта како би сами провјерили њихов квалитет. Зато и сам улазак у маркете сматрам неким видом потврде квалитета. Ипак, мислим да је највећа сатисфакција када вам купци кажу да су презадовољни и позову вас само да вам кажу како скоро нису куповали боље коре. Мора да вам буде драго. Тако да, иако имамо потражњу коју некад не можемо да постигнемо, сасвим је сигурно да нећемо повећавати производњу науштрб квалитета“, прича нам Љубиша који се бави набавком, администрацијом, развожењем производа.
„Дуња“ коре за питу нису само производ већ симбол упорности, породичне солидарности и подршке супружника. Захваљујући посвећености Љубише, Дуње и њиховог малог тима, овај мали бизнис је успио да задобије повјерење купаца и осигура своје место на тржишту. Њихова прича доказује да чак и у најтежим тренуцима, снага воље и креативност могу довести до успјеха. Док настављају да стварају најукусније коре за питу, сигурно је да ће њихов труд и посвећеност наставити да освајају срца и трпезе широм краја.
.jpg)