milijana.JPG (219 KB)

У селу Бихово наизглед обично домаћинство али, по много чему веома посебно. У хармонији каква се данас ријетко среће, ту, надомак Требиња живи се у духу исконских, традиционалних вриједности. Иза камених зидина и капије за сваког увијек широм отворене дочека вас мирис дома и дјетињства. Џемови и пекмези, колачи и торте, ликери, сиреви... Све то, са својих десет прстију годинама уназад припрема Милијана Бокоњић.

Жена је то широког осмијеха, плавих очију, дубоких, препуних доброте, унутрашње снаге, дјечије искрености. Супруга једног Мирослава, са којим је 24 године у браку и мајка Марка и Марије. Али, прије свега, она је дама и снага која, својом љубављу помјера планине и ненаметљиво окреће точак живота своје породице.

Прича нам да је одрасла у граду. Да је увијек говорила како никада неће живјети на селу. Да је сањала неке другачије снове. Али и најважније, да је данас срећна и остварена свиме што јој је судбина подарила. Поред свог супруга и двоје дјеце. Интересантно, не воли ни сир, а тешко је наћи адекватан придјев који би прецизно и прикладно описао њено умијеће.

„Ваљда се то тако у животу и деси. Од чега бјежиш, стигне те. Не жалим се, само волим да се шалим на свој рачун. До своје шесте године сам живјела на селу, у Кременом Долу, одакле су моји, Даниловићи. Проводила сам много времена са баком и од ње много тога научила. А дијете ко дијете, послије сам вјеровала како ништа од тога не желим да радим. И онда се деси љубав. Доведе ме и врати селу. Најважније ми је да смо здраво, да се волимо и поштујемо, а мени је овако, баш лијепо“, у неколико ријечи саже нам једноставну истину и суштину живота.

Из њеног дома већ 15 година на све стране путују све врсте сирева. Груде сувог, шкрипавца, егзотичног шареног сира са мирођијама, у уљу, у тегли, провара... и каквих све не укуса. Оно што је научила од баке Драге, која се бавила сточарством, допунила је од свекрве Десе, а на крају, усавршила сама. Сваки је нашао пут до нечијег срца и непца. Конзумирају се широм Црне Горе, Дубровника, требињских винарија и ресторана, али и у иностранству.

„Највише ми је тражен шарени сир са паприком, мајчином душицом, пелимом, рузмарином, ориганом, шареним бибером, углавном са медитеранским зачинима. Правим и појединачно, зависно шта муштерија тражи. Шарени сир има специфичан укус и арому. Пикантан је, предивног изгледа и мислим да је зато потражња за њим велика. Такође, много ми траже сир у уљу, као и сир у тегли, који након што се добро сједини и што дуже затворен одстоји, постаје изузетан специјалитет. Новонастали производ је пуномасни сир, који подсјећа на кајмак и може се мазати, јести уз мезу, како ко воли“, објашњава нам, додајући да јој је изазов када од обичне груде ствара нови производ или засебно јело.

sir.JPG (135 KB)

За сваку груду коју направи, користи шест литара млијека и своје домаће сириште. Све ради по старински па и груде суши у сирњаку одавно израђеном. Свако јутро, шарени, свјежи и сир из уља са зачинима из Бихова одвози у требињске ресторане, гдје је одавно незамисливо да се оваква делиција не послужи.

Поред три краве, оваца, свиња, товних пилића, воћњака и великих обрадивих површина, стиже да се посвети и великој љубави из дјетињства. Како нам прича, прављење колача и торти уживање је без конкуренције!

И овдје влада Милијанино правило – све је домаће, на стари начин, са пуно ораха, чоколаде и много љубави, као најосновнијег састојка.

„Држим се старих рецепата, које сам научила од мајке Милојке и баке Љепосаве. Обје су биле ненадмашне у томе. Уз њих сам завољела, а што ми је посебно драго, ту љубав сам пренијела на кћерку. Израђујем торте за све прилике, затим баклаве, чупаву питу, шапе, обланде, троструки ужитак, руске капе, бресквице, бијелу и црну бајадеру, медену питу... као и слане торте, кифлице, погаче, чак и крсне хљебове. Сад ми помаже кћерка, а прије сам све сама радила. Буде дана кад нас двије осванемо радећи за велике славе, када је велики број поруџби, као и за Божић и Васкрс. Направимо по 50 килограма колача и велики број торти. Али то је слатки умор. Радим оно што волим, а задовољство муштерија награда је која нема цијену“.

Попут сирева, ни слатки декоративни залогаји из ове куће нису остали само у Требињу. Одавно путују за Дубровник и Херцег Нови, Бањалуку, Француску и Њемачку. Муштерије су сталне, а добар глас далеко се чује.

Да би задовољила свачије непце, приликом припреме слатких и сланих јела увијек се консултује са муштеријама. Њено се зна, све ће бити укусно, ма шта да неко одабере као главни састојак. Ипак, преферира орахе, а када је ријеч о рођенданским тортама, и што више чоколадних елемената. Оно што код ње задивљује су савршено украшене торте од шлага, уз чоколадне бомбоне и слаткише као фини декор, без фондана и вјештачких примјеса.

„Ја сам традиционалиста и мислим да у томе нема ништа лоше. Вјерујем да се торте савршено могу украсити и на стари начин, а подржавам и све оно што други, модернији раде. Избор је на свакоме, а они који од мене наручују увијек буду задовољни. Мислим да је то одличан комплимент и препорука“.

torta.jpg (357 KB)

Било да колаче прави за свадбе или славе, било да се радо о великим поруџбама различитих врста, ниједан не замрзава. Крене са припремом неколико дана раније како би сваки био свјеж. Највише је одушеви када јој муштерије дају машти на вољу. Тада се, каже, сатима забавља, препуштена игри у којој сваки сегмент неког старинског рецепта пажљиво креира. У тежњи да задржи шарм оног дјетета у себи, из њене кухиње изнова се носе торте са дахом минулих времена и нераскидивих успомена.    

А управо ју је то евоцирање из прошлости, уз родне воћњаке на имању, понукало да шљиве, вишње, брескве, смокве, дрењине и дуње никада не остану једино конзумиране као воће. Ова изузетна жена, сваке године, од сваког плода прави џемове и пекмезе, ликере, ракију, сокове, слатко...   

„Спојила сам угодно с корисним. Све што продајем уклапам у стандард живота, гледам да су цијене реалне, а увијек када ми неко поручује велике количине, и частим.  Не излазим на требињску пијацу, све од куће продајем. Препознати смо већ, па и немам потребе. Трудим се и дајем све од себе, а у исто вријеме гледам да испоштујем и муштерију. Велика је ово и одговорност. Нико од нас нема посао. Супруг, син и ја се водимо на бироу и све што направимо нам је додатни принос. Али не жалимо се. Захвална сам Богу на свему. Имамо свега, а некад је најбоље и бити сам свој газда“, кроз смијех нам говори ова ведра жена, на чијем имању, њеном руком узгојене проналазимо и јапански краставац и биљку Момор дика, намијењену за исхрану дијабетичара.

Када живот поред нас буквално лети и не стижемо ни да се осврнемо, на овом имању све се одвија лагано и мелодично. Милијана, како јој и име каже, с неком милошћу и сталоженошћу све што такне претвара у изобиље. И нема ту неке нарочите филозофије. Све је саткано у једну ријеч, љубав. А када толика љубав покреће, и најтежи рад постаје задовољство, али и нит водиља на путу у коме сваки корак има смисао, вјеру и сврху!  

kolaci.jpg (331 KB)

Рецепти у насљеђе

„Највише ме радује што сам љубав према спремању колача и торти пренијела на кћерку. Марија је сада други разред Угоститељске школе, смјер кувар, а планира да се преквалификује за посластичара. То је одувијек била њена жеља, али кад је уписивала средњу школу, овог смјера тада није било у Требињу. За разлику од мене, она воли да испроба нове рецепте, начине украшавања, неке другачије методе. И иде јој одлично. Већ одавно много тога и сама прави. Добар смо тим и забавно нам је кад заједно радимо. Надопуњујемо једна другу, а што је мени као мајци важно, то су тренуци у којима и причамо о свему, његујемо наш однос и блискост. И супруг и син помажу када треба. Мој Мирослав ме недавно изненадио донијевши ми машину за резање колача. Сам ју је направио, што је за мене непроцјењиво! Био је то гест који ме разњежио и несвакидашње изненађење!“

Писмени састав у Канади као најљепши комплимент

„Из Француске и Њемачке годинама имам сталне муштерије. То су брачни парови који кад год дођу у Требиње обавезно сврате код нас у Бихово. На њихову препоруку, херцеговачки сиреви и колачи нашли су пут и до других људи у овим земљама, као и у Аустрији, гдје ми живи родица, која сваке године, по наруџби, својим пријатељима носи сиреве, ликере, џемове, колаче. Све што правим одавно се одомаћило и у Канади, захваљујући мојој невјести, која је Канађанка. Иако је амбасадор тамо и много је пропутовала, овим нашим крајем се увијек одушеви. Њен муж, а мој рођак и њихов син Растко често код нас долазе. То је дјечак који иде у основну школу, дијете одрасло у Отави, не може да ишчека дан када ће нас поново посјетити. Невјероватно! Најљепши комплимент у срцу носим баш од мог Растка. За школски писмени рад описао је Бихово, наше имање, животиње и своју тетку Милијану, а састав му је награђен и оцијењен као најбољи. Од свих похвала које сам добила, ова је на мене оставила најјачи утисак!“

bokonjic.jpg (414 KB)