Љубав према храни, моди, дизајну, природи и науци, те непрестана жеља за новим сазнањима, могли бисмо рећи, био је пут који је Јелену Дабовић, докторанда биомедицинског инжењерства новосадског Факултета техничких наука, повео тамо гдје је данас – у свијет здравих десерта. Њене „Урмашице“, како је назвала свој мали бизнис у Требињу, за кратко вријеме су препознате као јединствени залогаји, обогаћени квалитетним састојцима, а довољно слатки и без грама индустријског шећера.
Јелена Дабовић (фото: Vlah Enterprise)
Основу њених колача чине урме и орашасти плодови. Нугат куглице препуне љешника и какаоа, сникерс са кикирикијем, њој омиљена комбинација пистаћ – малина, као и слана карамела, само су неке од комбинација које преферира. Водећи рачуна о сваком детаљу, током зиме и јесени у понуди је имала цимет ролнице, а са доласком топлих дана на њихово мјесто спрема нове укусе.
„Урме су те које дају слаткоћу, а шећер уопште не користим. Осим шећера, трудим се да у колачима нема индустријски прерађених намирница, а уколико их ипак има, строго водим рачуна о њиховом саставу. Избјегавам шећер, прерађену храну пуну адитива и не волим такве намирнице. Ово су колачићи које могу јести сви, и дјеца и одрасли, чак и дијабетичари јер не изазивају нагле скокове шећера у крви“, појашњава нам Јелена рецептуру, а с обзиром на њено звање и приличан истраживачко – научни рад, јасно нам је да је своју замисао проучила до најситнијег детаља.
МАЛИНА И ПИСТАЋИ – КРАЉИЦА УРМАШИЦА
„Љубав према храни код мене је увијек постојала, само се никада нисам нешто претјерано њоме бавила. У једном тренутку ме заинтересовало предузетништво, бизнис и спознала сам неке нове, занимљиве ствари. Почеле су се отварати разне идеје, међу којима и та да бих могла правити здраве колаче. Мени је то попут дјечије игре у којој ништа не може испасти лоше. Орашасти плодови су укусни и сами по себи, а нарочито када се сједине са другим састојцима. Од почетка ми је била важна презентација, да све буде и оку примамљиво. Тако је настао колач са малином и пистаћима, са предивном комбинацијом боја и одличног укуса. Ту је испливала та моја страст за дизајном. Не сматрам се умјетницом, али да је креативност моја каректеристика јесте, као и покретачка енергија и љубав према осмишљавању нових ствари“.
Како нам је рекла, храна је нешто што ју је одувијек привлачило, од играња са тијестом и спремања колача са баком, до данас када се у том слатком свијету и даље одлично забавља. Бити мама двоје малишана за које јој је важно да се здраво хране био је лајтмотив који ју је покренуо. Са друге стране ту је и њена вјечита тежња ка креативном изразу и, премда је студирала техничке науке, изгледа да је дошло вријеме да затомљену страст коначно негдје испољи.
„Интересовало ме увијек много тога, до те мјере да није постојала само једна ствар на коју бих се фокусирала. Завршила сам гимназију, мање више ми је све добро ишло и када је требало одабрати факултет жељела сам да упишем неки дизајн. Занимала ме мода, међутим код нас тада није било државних школа. На Факултету техничких наука налетјела сам на Графички дизајн и тада ми се отворило нових, скоро 30 смјерова. Привукло ме Биомедицинско инжењерство јер сам вољела природне науке, биологију поготово, и све остало сам занемарила када сам видјела медицинске предмете. Међутим, то је заправо електротехника која је примијењена у медицини. Неко сам ко не одустаје лако и када се нечега прихватим идем до краја. И испоставило се да су ми студије баш легле. Било је тешко али није било неизводљиво. Ако си вриједан, упоран и имаш кликер за то, није немогуће, треба радити. Циљ у току студија ми је био да све испите положим у року, да се што прије вратим кући, како бих слободно вријеме проводила у Требињу“.
Био је то свијет у коме се апсолутно пронашла. Осим рада са студентима, истраживачког и научног дјеловања, имала је прилику да сва знања са основних, мастер и докторских студија примијени и у пракси.
„Када сам завршила основне студије остала сам да радим као асистент и истраживач па сам природно настављала мастер и докторске. У исто вријеме сам предавала студентима, бавила се истраживачким радом и била сам на добром путу уз изузетну екипу професора, великих стручњака, сјајних колега, бавили смо се хуманом науком. Између осталог, радили смо истраживачке пројекте са миоелектричном шаком – протезом која имитира људску руку и када је требало да напустим тај посао, није ми било лако. Међутим, у том тренутку је превагнула породица. Знала сам кад се вратим у Требиње да ћу бити спријечена да наставим научни рад, али сам сигурна да ћу се томе једног дана вратити. То је било нешто у чему сам уживала, толико да сам знала по цијеле дане проводити у истраживачким процесима. Наука је сама по себи мултидисциплинарна и нуди безброј истраживачких могућности. Али, сада сам овдје, опет уживам у ономе што радим и то ми је засада довољно“.
КУЛИНАРСТВО ЈЕ УМИЈЕЋЕ
„Припремање колача, хране уопште, нешто је што се подразумијева да свака жена зна. Сјећам се како сам у почетку мислила да након што сам превалила велики академски пут сада треба да кажем да се бавим израдом колача. Имала сам кризу ега кога сам прогутала и који ме, очигледно, није спријечио. Али, у почетку је било тешко прећи преко тога. Сада када обучавам талентовану дјевојку која се школује за кулинарског техничара схватила сам колико сам ствари, заправо, научила, колико је у кулинарству све прилично комплексно, да иза таквог умијећа стоје године, чак и десетине година свакодневне праксе, загорјелих и пресланих јела, неуспјелих торти. То су послови који се женама приписују да их знају по природи и, нажалост, код нас се потцјењују. Имала сам предрасуде и то је проклетство подразумијеваног знања“.
Тај хумани дио, не само рада, него и личног приступа људима и окружењу уопште, пренијела је и у нови посао. Стварајући рецепте, преко којих, првенствено својој дјеци, а потом и другима, жели омогућити квалитетнији начин исхране, ова млада жена ствара и једну посве нову димензију односа према храни, али и према здрављу.
„Знала сам да ћу бити мама која ће пазити шта моја дјеца једу. Наравно, нисам неко ко у томе претјерује, али водим рачуна. Шећер није здрав и данас када то знамо, не требамо бити тврдоглави да не размотримо ту чињеницу. И сама се свакодневно трудим да минимално шећера уносим и гледам да намирнице које купујем имају што мање адитива и нездравих састојака. Наравно, нисам нутрициониста ни љекар и не осјећам се позваном да причам о здравој исхрани са те стране, али због себе и дјеце, супруг и ја о томе доста водимо рачуна. Много година сам провела у истраживачком раду, прочитала стотине научних радова, неколико их и написала, тако да и храни приступам прилично аналитички па и када су у питању тумачења декларација. Кроз своје колаче волим подићи свијест о томе, на првом мјесту да индустријски шећер не спада у храну, да неповољно утиче на сваки молекул организма. Припадам онима који обожавају слатко, али радећи на себи, схватила сам да дјеци требам бити примјер. Из свега тога је некако и проистекла ова идеја. Јер слатко је посластица, част, а 'Урмашице' су слаткиш који је превасходно храна!“
И БЕЗ МАРКЕТИНГА НАША КУХИЊА ЈЕ ПОСЕБНА
„Током студија сам имала прилику провести један семестар у Тренту, у Италији на студенсткој размјени. Прелијепо искуство, истински сам се заљубила у Италију и ту схватила зашто сви толико воле ову земљу. Пред крај свог рада на ФТН –у у Новом Саду пословно сам била и у Паризу, који је заиста феноменалан. На моје велико изненађење, једино што ми се у Италији и Француској није допало била је храна. С обзиром на чињеницу да храна за мене представља посебно интересовање, очекивала сам да ћу бити одушевљена укусима њихових кухиња. Иако су сва јела била презентована на изузетном нивоу, намирнице нису имале очекивани интензитет укуса. Јела имају привлачну боју и изглед, али без аутентичног укуса, осим сирева у Француској и пице и пасте у Италији. Очигледно је да они владају савршеним маркетингом који умије да презентује производе на најбољи могући начин. Ипак, у погледу воћа, поврћа и меса, безукусни су. Чини се да су више производ масовне производње и не могу се поредити са домаћим намирницама са наших села, препуних природног укуса“.
Као неко ко много воли природу и тај контакт са тишином у којој, ко зна да ослушкује, много тога може и да чује, јасно је да Јелену на првом мјесту одређује чињеница да се бави оним што воли. Та непроцјењива прилика да у осмишљавању рецепата и комплетне презентације може бити своја и уживати у сваком дану, чинећи притом добро и себи и другима.
„Примарно ми је било да радим оно што волим и што знам. У све сам ушла срцем, са искреном и чистом намјером. И кад сам радила на факултету осјећала сам се испуњено јер сам знала да ако је макар и један студент отишао богатији за знање, да радим нешто што доприноси свијету. Тако је и сада. Поред израде колача, бавим се и свим осталим, од набавке до испоруке, цијелим заокруженим процесом који настојим организовати да уживам у сваком његовом сегменту. Када сам крајем октобра прошле године почела, кренула сам баш малим корацима. Циљ ми ниједног тренутка није био да одмах реализујем нешто велико, већ да идем полако, корак по корак па како буде. Задовољна сам јер је тржиште фино резоновало, идеја је наишла на одличан пријем. Нисам неко ко тражи спољашњу валидацију, али морам да признам да су ме дирнули лијепи комплименти од људи, нарочито од инзулин зависних пацијената“.
Највећи корак, да се усуди и крене, успјешно је савладала. А водећи се инстинктом, тим непогрешивим зовом душе, јасно нам је да је пред њом већ и нова прилика – радионица и могућност проширења тима. Зато с правом можемо рећи да Јелена припада оним ријеткима, који се, упркос неизвјесности, усуде на искорак, остајући досљедни себи. У властитом тражењу нађу нас и оне давне дјечије жеље па као пасионирани љубитељ дизајна, сада има прилику да покаже и сву аутентичност креативне стране своје личности.
„Када те лудост понесе – тако зовем ово чиме се бавим јер, буквално сам једног дана направила колаче и кренула да их продајем, чисто инстинктивно. Правила сам их често за нас кући. Избјегавајући шећер а да бих дошла до савршене текстуре кренула сам да измишљам своје рецепте. Људи су се заинтересовали. Нисам се освртала ни слушала шта други говоре, нисам ни тражила одобрење, просто инспирише ме то и уграбила сам тај моменат. Наручила амбалажу да све буде како треба – од укуса до презентације која је некоме први утисак. Објавила сам на инстаграму и завртило се. Сада планирам да пређем на виши ниво. Покренула сам радионицу, имам дјевојку која са мном ради, надам се да ће ускоро и да ме потпуно замијени на том пољу припреме, како бих имала више времена да се бавим креирањем неких нових укуса и осталих важних детаља самог пословања. Да имам више времена опет за онај истраживачки, мени прилично инспиративни и креативни дио рада“.
Мишљења да је природа све намјестила да буде тачно онако како треба, у свом новом занимању и својеврсном хобију из дјетињства, Јелена Дабовић, рекли бисмо, савршено се пронашла. Помиривши у себи научника и љубитеља посластица, а узевши од обоје оно најбоље, одабрала је да у амбијенту који јој прија знања претаче у складне, те више него укусне и здраве залогајчиће. Њена темељност, преданост и искреност, љубав и занос према ономе што ради, недвосмислено сугеришу да једино када бирамо срцем, бирамо најбољи пут. А када нам крајње одредиште није циљ, већ све успутно засебан доживљај, онда је тај пут бескрајно инспиративан и непроцјењив!
