Тијана Копривица, драмски и аудиовизуелни умјетник из Требиња приредила је почетком марта перформанс „Жена“ у Галерији Културног центра. Надахнута поезијом требињске пјесникиње и писца Олгице Цице, ауторка потписује режију и кореографију, а сам доживљај употпуњен је и уз клавирску пратњу пијанисте Маје Петијевић. Био је то приказ поезије, плеса, музике, ликовног израза, једне другачије енергије, који је уз умјетност са собом носио и хуманитарни карактер. Вече инспирисано снагом жене, онако како је то из властите визуре тумачила млада и талентована Тијана, дипломирани извођач на Институту за уметничку игру – Београд, одсјек Савремена игра.
Перформанс "Жена", Тијана Копривица и Олгица Цице
Како нам је рекла, њена жеља била је да кроз умјетност и оно што највише воли, режију и плес, дочара истовремено снагу и благост женског бића, сву љепоту оне која и када је најтаже, не посустаје због њој највољенијих. Ту црту, кроз свој генетски код поносно носи женским насљеђем, рече нам, преко мајке и баке, којима дугује све што и сама данас јесте.
„Свака прича проткана женском судбином и свиме што она јесте ме веома инспирише па је из мене и проговорила управо оваква тематика. Потекла је највише од моје маме, која је побиједила двије борбе са карциномом. Нас двије смо много тога прошле заједно и успјеле штошта да пребродимо. Та њена снага, да поред свега увијек бдије и пази на све нас, била је моја највећа инспирација. Жељела сам да кроз поезију моје дивне професорице српског језика и разредне из гимназије, Олгице Цице, и неко моје искуство, дочарам све оно што свака од нас може, дакле оно о чему и говори овај перформанс“, емотивно је са нам подијелила Тијана.
Одабравши да се првим самосталним сценским наступом требињској публици обрати проговарајући управо кроз перформанс, оно је чему се надала још за вријеме студија.
„Ово је мој први самостални ауторски перформанс. Урадила сам кореографију, режију и све организовала за веома кратко вријеме, али Олгица и Маја су професионалци, дјеца су добро увјежбана тако да смо се прилично добро снашле. Дивно је било чути поезију, али и све доживјети са естетске стране. Жељела сам амбијент галерије јер је Шекспировски и волим ту близину публике и такву комуникацију. У свему су нам помогли и студенти ликовне академије, дјевојке које су приредиле изложбу ликовних радова, фотографија, графика и скулптура. Посебно ми је значајна велика посјећеност јер је било хуманитарног типа. Мислим да је то Требињу недостајало и срећна сам на указаном повјерењу“, рече нам, додајући да упркос свим приликама које јој је Београд понудио, каријеру ипак прижељкује под требињским небом.
ЖЕНСКА СОЛИДАРНОСТ НЕМА ПРЕПРЕКА
„Олгица Цице је била мој професор српског језика и књижевности у гимназији и разредни старјешина, али увијек на првом мјесту пријатељ свих нас. Осјећала је сваког појединачно па и сада памтим како би ме загрлила, пољубила, утјешила када ми је то било потребно. Када сам завршила средњу школу знале смо често попити кафу и испричати се о свему. Приликом нашег сусрета ове године поклонила ми је своју збирку поезије 'Причај са собом' и чим сам је прочитала одмах ми је синула идеја да бисмо од тога могле нешто заједнички реализовати. Било је предивно радити с њом, лако и једноставно. Она је жена пуна енергије и топлине и сарадња са њом ми много значи. Такође, изузетно је било радити и са пијанисткињом Мајом Петијевић и ово је наша друга сарадња. Прошле године смо наступале заједно на Светосавској академији. Маја је изводила пјесму 'Вила са Кошара' а ја сам плесала. Сада сам ја звала њу. Одлично смо се уклопиле све три и задовољна сам оним што смо показале!“
Могућност да у родном граду ствара оно што жели, воли и зна реализовала је убрзо по повратку са студија, покренувши прво плесни клуб „Insanity“ у коме ради са дјецом од шест до 12 година. Како се плесом бави цијели живот, осјећа се привилеговано на могућности да различитим ритмовима подучава нове нараштаје.
„У Требињу сам од првог разреда основне школе била члан плесног клуба 'Марис', а у међувремену сам учествовала у још неколико плесних група. На факултету сам учила и балет, латино - америчке плесове, како исказати емоцију кроз покрет и много тога. Три године факултета и двије мастер студија са простора РС једино смо завршили мој колега из Бијељине и ја. Саме студије биле су ми прилично занимљиве. Уз неколико теоретских предмета све остало се базирало на часовима балета и плеса. Физички је било веома напорно, знала сам по цијеле дане проводити на факултету, некада чак ту и преспавати, али то волим и није ми било тешко. Уживала сам у свакој секудни тог процеса, као што сад уживам у раду са дјецом“.
Година 2025. изгледа да припада Тијани. Осим остварене жеље да ствара у родном граду и прилике да се бави позориштем, чланови њеног плесног клуба „Insanity“ су на недавном Међународном плесном такмичењу у Херцег Новом освојили шест награда – три прве, двије друге и једну трећу.
О томе да је љубав према позиву пресудна, говори и чињеница да је међу колегама са класе прва дипломирала, иако је на упису била једина која није завршила Средњу балетску школу. Такође, једина је и која је у првој години студија положила главни испит – савремену игру.
Да су студије биле изразито захтијевне говори и податак да је од њене класе дипломски испит одбранило тек њих петоро, пола од укупно примљених. Свјесна да је таленат важан, али не и пресудан без константног рада и улагања у себе, не престаје да шири круг интересовања па увелико размишља да перформанс „Жена“ постави и на позоришну сцену, још једну њену велику љубав.
"The Cleaner", сарадња са Марином Абрамовић
„Много волим позориште и, заправо, увијек сам хтјела да се бавим режијом и кореографијом, тако да ми је 'Жена' била искорак са те стране. Током студија често сам гледала многе представе, а имала сам прилику и част да сарађујем са колегама у Народном позоришту Београд, Вуковом позоришту, у Мадленијануму. Радила сам музику и сарађивала на тексту за позориште Одеон и комад 'Луцифер'. Када ми је неколицина људи из Требиња предложила да читав концепт проширимо и да би могло да се постави на позоришну сцену, одмах сам прихватила ту могућност. Већ о томе помно размишљам и надам се да ће до реализације доћи“.
Нимало не сумњамо, знајући да је Тијана до сада радила са многим домаћим и свјетским ауторима. Поред сарадње са Народним позориштем Београд, радила је и у Студентском Културном центру и на Институту на коме је студирала, учествовала на Битеф театру, Фестивалу Велење, а годину дана волонтирала и као перформер у Музеју Савремене уметности те двије године као плесач на Пинк „Media group“.
РАД МЕ ПОКРЕЋЕ
„Све моје колеге са класе дошли су из Средње балетске школе и помагали су ми у почетку у вези балета. Имала сам добро предзнање након година бављења плесом, а брзо и учим па сам се лако снашла. Марљиво сам радила јер сам жељела да све завршим у року. Упоредо сам почела да радим у Народном позоришту и Музеју савремених уметности у Београду. На самом факултету највише сам вољела изазовне ситуације, а посебно ми је значио рад са глумцима и искуство како се користи глас, затим глума и музика. Радила сам са колегама преформансе и на факултету, највише у СКЦ- у у Београду и били су то сусрети и са доста страних излагача, захваљујући којима сам стекла пуно знања и искуства“.
Похађала је радионице у области перформанса, савремене игре, хип – хопа, латино - америчке плесове, ликовне, музичке и радионице фотографије те имала прилику да ради и у студију концептуалног умјетника и перформера свјетске репутације, Марине Абрамовић.
„Док сам студирала, били смо позвани да се пријавимо за радионице Марине Абрамовић. У Београду се одржавала аудиција за умјетнике из Србије за њену изложбу у Београду 2019. године. Прошла сам аудицију и учествовала у изложби која је трајала четири мјесеца. Мени као извођачу било је то значајно искуство“.
Ипак, њена највећа жеља била је да се врати кући и упркос свим чарима и могућностима београдске умјетничке сцене, себе гради баш на требињској.
"Болеро", Установа културе Вук, Београд
„Сматрам да је овдје моје мјесто. Размишљајући како да уклопим таленат и створим посао почела сам са плесном школом, а онда је из Културног центра дошла прилика за перформанс 'Жена'. Имам већ идеју за дјечију плесну представу, бајку за коју припремам сценарио и текст. Обожавала сам у Београду гледати луткарске представе, а посебно колику би радост изазвале код дјеце. Велика ми је жеља да то реализујем. Мислим да у Требињу има простора и мјеста за умјетност. Знам свакако да има преталентоване дјеце и младих жељних да покажу своја знања!“
Уз све то, Тијана и шије, плете, ручно израђује макраме, његујући, рече нам, њој посебан дар који је наслиједила од маме и баке. Присјећајући се свих костима за плес сашивених бакиним рукама, ту љубав и оне највредније успомене не заборавља да утка и у сваки комад свог ручног рада. Успомене које живот значе, а захваљујући којима је имала слободу да у потпуности изрази сву снагу властите аутентичности, интерпретирајући нам је кроз елегантност и естетику покрета и музике, неизоставног дијела њеног бића. Наслућујемо да ћемо у изведбама ове младе ауторке тек имати прилику да уживамо!
