Кад човјек има вољу границе не постоје: ОД ХОБИЈА ДО ОЗБИЉНОГ ПОСЛА

Одувијек вриједан и спреман да се ухвати у коштац са сваким изазовом, Требињац Љубиша Милић никада није бјежао од разних послова које је живот стављао пред њега. Тако је без двоумљења прихватио позив да оде у Русију и остао тамо десет година. Ипак, не крије, спаковати кофере и отићи тако далеко од родног мјеста и родитеља није било лако, али му жеља за новим изазовима није дозвољавала да тај посао одбије. Но, кроз осмијех каже, најсрећнији је био кад је одлучио да се врати у своје Требиње. Љубиша несебично евоцира своје успомене из Русије, трудећи се да опише нешто што, рекли бисмо, ријечима није лако описати, а уз то нам представља и свој хоби, израду декоративних лајсни од стиропора, који полако, али сасвим сигурно, прераста у један озбиљан посао.

Љубиша Милић је четрдесетчетверогодишњи машински техничар који је у својим двадесетим годинама радио разне послове помоћног радника на градилишту. Међутим, у једном тренутку, захваљујући својој ангажованости и борбености, почиње да ради као помоћни радник керамичару, а убрзо и сам почиње да се бави постављањем керамике. Доказавши се као вриједан радник, добија позив да ради за једну руску фирму. Како је то за њега био велики изазов, није се двоумио ни једног тренутка. Пакује кофере и одлази са једним колегом у Москву, а у Требиње долази једном годишње наредних десет година.

„Тај девети септембар никада нећу заборавити. Замислите осјећај, долазите из града који има око 35.000 становника и кад слетите на московски аеродром у три ујутру видите толико људи да вам се учини да је цијело Требиње у том тренутку ту. И колега и ја смо били фасцинирани и, у неку руку, шокирани тиме што видимо. Неколико дана смо провели у Москви и након што нам је сређена документација потребна за боравак на територији Руске Федерације одлазимо у Санкт Петерсбург гдје смо распоређени на градилиште на ком су се правиле виле. Слободно вријеме смо користили за упознавање града и не знам да ли бих ријечима успио да опишем те љепоте. Једноставно, мислим да неке ствари ипак морају да се доживе и да нема епитета који би могли у пуном сјају да дочарају савршенство којим Русија зрачи. Но, већи дио дана смо ипак проводили на послу па сам тако радећи у Сочију стекао радно искуство које ће ми у будућности веома значити, а уједно сам, радећи са људима разних националности научио и руски језик“, прича нам Љубиша.

С обзиром да је одувијек изузетно одговоран и прецизан у сваком послу, 2008. године добија позив да дође у Москву, гдје је и сједиште фирме за коју је радио, и тамо остаје до краја 2017. године.

„У то вријеме смо радили адаптацију стана Татјани Навки, олимпијској првакињи у клизању на леду, и изненадило ме је да сам баш ја добио понуду да будем главни за све радове на стану који је био површине око 280 метара квадратних. Ипак, по природи велики борац, био сам сигуран да сам спреман за тако велик и одговоран посао те га прихватам и ту почиње моја прича вође занатских послова која, испоставља се, траје и данас. Било је јако тешко ухватити се у коштац са тако великим пројектом, али мислим да када човјек има вољу и жељу, границе не постоје. Ипак, организација посла у Требињу и Москви се значајно разликује, од материјала који се користе па до радне снаге“, прича нам Љубиша Милић.

ФАСЦИНАЦИЈА РУСИЈОМ НЕ ЈЕЊАВА

„За Санкт Петерсбург кажу да је град из бајке и то је апсолутно тачно. Мом одушевљењу није било краја кад сам видео како се мост подиже у одређеном периоду ноћи како би прошли бродови који вуку разне терете. Петерховски парк у ком се налази око 170 фонтана које раде на природан пад и од којих је већина позлаћена, једнако је фасцинантан. Ипак, Москва је град који не спава и град у ком вам никад не може бити досадно. Но, у Москви је велики проблем гужва у саобраћају па нам је једном требало пет сати да пређемо 26 километара. Зато, велику улогу у транспорту игра московски метро који је један од најљепших на свијету јер су поједине станице као музеји. Ипак, морам да споменем Црвени трг на ком се налази хотел са двије различите фасаде јер, у вријеме кад се правио, архитекте су на истом папиру нацртале двије варијанте фасаде и однели на усаглашавање код Стаљина који је погледао и потписао тај пројекат. Међутим, тек када се све завршило схватају да не знају која варијанта је одобрена, а ниједан није смео да се врати и пита га те је хотел направљен са две различите фасаде и стоји тако и данас“.

У октобру 2017. године Љубиша одлучује да је десет година боравка у Русији довољно и да је вријеме да се врати у родни град и започне једно ново поглавље свог живота. Свјестан свог искуства и знања које је стекао, сигуран је, посла ће за њега увијек бити. Одмах по повратку је почео да ради у локалној грађевинској фирми „Херц градња“, али је уједно размишљао и о додатној дјелатности. Не желећи да му допунски посао буде нешто што већ постоји у Требињу, дуго је размишљао шта је потребно нашем граду. И, када се најмање надао родила се идеја те одлучује да почне да производи декоративне фасадне лајсне од стиропора.

Фасадни вијенци

„Прије свега сам приступио истраживању машина и материјала који су ми потребни како би производња почела. Срећом, данас је све доступно на интернету и лако сам могао да дођем до информација које су ми биле неопходне. Убрзо сам нашао и човјека који се бави производњом ЦНЦ машина и ступио у контакт са њим. Био сам апсолутно сигуран да сам напокон пронашао нешто што ме занима и што би могло да ми буде одмор након напорног радног дана, а што би уједно и допунило кућни буџет. Тако, одлучим да одем по ту машину и да ми човјек уједно покаже како се ради на њој и у програму који користи. То су за мене опет биле двије непознанице, али нисам одустао. Свјестан да се свака упорност мора исплатити, убрзо сам савладао рад на овој машини као и цртање у програму који машина користи и тако крећу први узорци. Убрзо добијам и озбиљну понуду за посао коју прихватам, запошљавам радника и крећемо у производњу. Почињемо са реализацијом озбиљног посла не знајући ни наш капацитет ни издржљивост машине, али са великом вољом, жељом и радошћу те посао успјешно реализујемо. Тако почињу да се нижу послови један за другим, а испоруку наших производа смо проширили и на регион па је овај хоби, који ме је опуштао и пружао ми огромно задовољство док сам у радионици, прерастао у један посао, а фирма симболично носи назив СтироМил. Највише смо се базирали на производњу декоративних лајсни како за екстеријер тако и за ентеријер, затим фасадних панела, имитације дрвених греда и летвица, декоративних камина и стубова, новогодишњих декорација“.

Дрвене греде и рам за телевизор из Љубишине радионице

Љубиша нам прича да у производњи користе ЕПС 200 (30 kg/m³), најтврђи стиропор који постоји на нашем тржишту и који у комбинацији са кварцним пијеском даје производ отпоран на УВ зраке и кишу. Ипак, истиче, веома је значајна и правилна уградња производа.

ПОДРШКА НАЈМИЛИЈИХ ЈЕ НАЈБИТНИЈА

Љубиша посебно истиче подршку коју му пружају супруга и ћеркица и сигуран је да ништа не би било могуће да њих двије не стоје уз њега и дају му вјетар у леђа. Можда у неком тренутку и оне трпе због његове посвећености послу, али кроз осмијех каже, често му се придруже у радионици како би што више времена провели скупа. Управо захваљујући подршци супруге и кћерке може да размишља о куповини веће и савременије ЦНЦ машине и проширењу посла изван граница БиХ.

Но, Љубиша не крија да није све ишло лагано и да је требало много вјежбе и доста баченог материјала прије него се први производ пласира на тржиште. Полако, али сигурно, из дана у дан је све боље и прецизније радио и схватао начин функционисања ове машине као и програм Corel Draw који ова машина користи. Сада, признаје, можда не познаје савршено овај програм, али зна све што му је потребно и веома је поносан што је све сам научио. Самоук и упоран, од апсолутног почетника постао је веома искусан у раду и цијењен од својих клијената. Каже, чини му се да нико у Требињу нема овај тип ЦНЦ машине, те је уједно и једини који се у нашем граду бави производњом декоративних фасадних лајсни.

Декоративни камин од стиропора

Да је у животу могуће постићи све што пожелите само уколико сте довољно посвећени свом циљу потврђује и Љубиша Милић који је свој посао започео од нуле, не знајући ништа ни о машини ни о програмима. Ипак, како одустајање није било опција, успјех је био сигуран. Јер, чиме год да се бавите, уколико укључите љубав, рад и труд - морате успјети.