„Једноставно је, волим псе! Страствени сам заљубљеник у њемачке овчаре. Узгајам их откад знам за себе. То је пријатељство које треба доживјети и живјети“, прво је што нам је рекао Жељко Шукић, по професији економиста, а према срцу пасионирани љубитељ паса, кинолошки судија и већ 16 година власник Одгајивачнице њемачких овчара „Жељас Роки“ у Требињу.

Рођен је у Стоцу, гдје је живио до рата. Синоними за његове ране дјечије дане су пси, дјед и планина Хргуд. Љубав према њемачким овчарима утемељио је његов први пас, Форд, и до данас остао легенда!

„Било је то почетком седамдесетих година, када сам био десетогодишњак. Имали смо комшије ловце и редовно би мене задужили да водим рачуна о кучићима. Једном приликом поклонили су ми младог пса од педигриране мајке, под условом да га не држим у граду. Однио сам га код дједа на планину да живи слободно и буде чувар стада оваца. Форд је био расни пас, храбар и веома интелигентан, неприкосновени чувар стада. Доживио је дубоку старост, чак 16 година дуг вијек“, с великом љубављу приповиједа Жељко.

Присјећајући се тих година, емотивно дочарава све оно што је обиљежило живот једног пса и његовог, условно речено, власника.

„Сваки слободан тренутак користио сам да идем код дједа на планину. Мој отац возио је ладу, и кад бисмо се примицали, Форд би познао наш аутомобил на километар раздаљине. Трчао би да нас сусретне. Једино би тада напуштао стадо. Био је наш, али и мезимац цијелог села“.

Коначни растанак са овим псом, али и некима које је имао касније, и данас болно проживљава. Једном успостављена веза са животињом тешко се прекида, због чега је, већ крајем осамдесетих година набавио новог пса.

„Кад је Форд заувијек отишао, а ја дипломирао и почео да радим, размишљао сам да купим озбиљног пса. Запутио сам се 1987. године у Руму, у међународно признату и регистровану Одгајивачницу њемачких овчара „Конос“, власника Миша Крунића. Купио сам пса под именом Ас Конос. Какав је само то био пас! По њему ме и данас памте са бројних такмичења, иако сам га, првенствено, купио као кућног љубимца. Његов отац био је први увезени пас из Њемачке у Југославију. Звао се Укс Бергмансхоф и био појам код нас, тада. Тешко се могло купити штене од њега, а ја сам набавио Аса, једног од најбољих Уксових потомака. По свему је био добар. Величанственог темперамента, изузетан у раду, такмичар, чувар. Кренуо сам са њим на изложбе и низали смо побједе. На првом мјесту били смо прави пријатељи и веома везани“, каже нам овај врсни познавалац њемачких овчара.

Колика је преданост овог човјека према ономе што ради, свједочи податак да је својевремно, пеглицом прелазио небројене километре, како би пса представио на некој изложби.

„У то вријеме, прије рата, био је то прави подухват. Још је већи био када сам путовао возом. Али, мени никад није било тешко. Та срећа и адреналин, па ако хоћете и понос због мог пса, били су довољни мотиви да се из Стоца запутим прилично далеко“.

Услиједио је нови растанак. Овај пут рат је учинио своје и Жељко свог Аса није могао да задржи. Срећом, успио је да га удоми у Специјалну полицију у Сарајево. Како нам рече, у руке људи који су знали како да раде с њим.

Пехари из Сплита

Отпочео је живот у Требињу. С првим годинама након рата, потреба за псом је расла. Потрагу је поново започео у Руми.

„Добио сам од Миша Крунића женку под именом Кони Конос. Иако су супруга и дјеца испуњавали мој живот, осјећао сам да ми нешто недостаје. Упоредо, желио сам да дјеца одрастају уз животињу, јер чврсто вјерујем да тако постају бољи људи. Ни тада ми крајња намјера није била да се бавим узгојем паса“.

Али, и Кони, попут Аса, креће по изложбама. Осваја награде. Као пса са озбиљним педигреом, траже је због парења. Број кучића се из године у годину повећава, што изискује више трошкова за њихово одгајање, али и изложбе и такмичења. Након петнаест година интензивног бављења њемачким овчарима, одлучио је да хоби озваничи.

Како нас упознаје, Одгајивачницу под именом „Жељас Роки“, одобрену од Интернационалне Кинолошке Федерације (FCI), формирао је у Кинолошком савезу Републике Српске.

Њемачким овчарима посветио сам сво слободно вријеме

„Дао сам неколико приједлога за назив одгајивачнице, и на крају је усвојен „Жељас Роки“ (Željas Rocky), Жељо и Ас, по првом псу кога сам купио, те Роки, што у слободном преводу значи „са крша, каменит“. Регистровао сам се 2003. године и од тада је моја одгајивачница међународно призната, под бројем 303“, усхићено говори Жељко, који је годину раније, на приједлог тадашњег генералног секретара Југословенског Кинолошког савеза, стажирао и положио за кинолошког судију за 1. FCI групу у коју спадају сви пастирски пси.

Уско специјализован за њемачког овчара, данас је власник четири пса. Његови Тина, Естер, Фани и Фурбо изузетни су примјерци. Брига о њима је свакодневна. Подразумијева квалитетну исхрану, редовне ветеринарске прегледе, обуку, али и много љубави и стрпљења за сваког појединачно.

„Пси врате сву љубав коју им дате. Кад скоче на вас, зато што су срећни јер вас виде, вама је срце пуно! Оштри сам противник ударања паса приликом обуке и тренинга. Код мене тога нема! Разне су методе које можете употријебити. Већ док је штене, можете увидјети како га треба тренирати и наћи начин да му приступите. Такође, и пас, попут човјека, има фазе одрастања, као беба, у пубертету, потом неко зрело доба. У свим тим периодима он се другачије понаша, а на нама који их подижемо и тренирамо је да дамо све од себе да то препознамо и нашег љубимца усмјеримо у правцу у ком треба да иде, сходно његовим предиспозицијама“.

Уз константан рад и посвећеност, нисмо изненађени што су њемачки овчари које је подигао, поносни власници многих медаља и пехара. Освајали су их на бројним изложбама и такмичењима, како на просторима бивше Југославије, тако и ван наших граница. Сви Жељкови пси, да би уопште учествовали на изложбама, увијек су имали потврду да су педигрирани. За такав документ, изузев добрих гена, уложено је много труда и рада.

„Њемачке овчаре користе полиција и војска свуда широм свијета, јер су веома интелигентни. Да бисте добили потврду да је са псом све како треба, обавезно је полагање испита у раду, што значи да пас има добре налазе: снимке кукова и лактова, уредан ДНА тест и положен испит о раду. Тек тада ће му судија из Друштва њемачких овчара дати керунг, односно њемачку узгојну дозволу. У БиХ је тренутно свега десет паса са њемачким керунгом. Од тог броја, ја сам власник двије женке, Естер Жељас Роки и Тине Валефарм Ленд, која посједује доживотну узгојну дозволу. Дакле, по свим њемачким стандардима оне су положиле захтјеван испит да би уопште добиле овакав документ, од великог значаја за сваког одгајивача њемачких овчара“.

Самим тим, пси из ове требињске одгајивачнице могу да се такмиче на свакој међународној изложби. Чак и на свјетској, каква је била 2017. године у Њемачкој.

„Свако такмичење је прича за себе. Оно што је изнова исто, је моје усхићење. Понекад помислим да толико узбуђење нећу преживјети. Са свих носим лијепе успомене. Незаборавно искуство било је такмичење специјалке њемачких овчара на Првенству Њемачке у Улму, незванично Првенству свијета. Учествовала је моја Ела Жељас Роки у класи дугодлаких женки, узраста од 18 до 24 мјесеца и постигла изванредан резултат. Била је 22 у свијету, међу 30 паса у њеној категорији, од укупно хиљаду паса који су учествовали. Одушевило ме како је све добро организовано, те кад су ми на крају уручили пехар. Био је то предиван гест, изузетан знак пажње и, уз диплому, потврда да је мој пас направио велики успјех“, с пуно емоција се осврће на ово такмичење.

Ипак, нису пехари и дипломе оно што му је најбитније. Много су важнији, потенцира, танана веза између човјека и пса, подршка породице и пријатеља и на крају спознаја да вас с годинама не напушта жеља за подизањем новог легла.

„На помен пасмине њемачки овчар, било чији да је пас, прво што у мени проради је жеља да видим какав је. Обузме ме страшно нестрпљење! Без обзира на све обавезе око паса, ово чиме се бавим ме испуњава. Најтежи су растанци, тренуци када знаш да свом псу не можеш помоћи. Сво слободно вријеме посветио сам њемачким овчарима. Супруга ме упознала још онда док сам имао Аса. Знала је и тада да моју страст ништа не може промијенити!“

Узгој њемачких овчара стар више од једног вијека

Пас Ас Kонос и Жељко Шукић, Столац, Радимља 1988.година, Жељ- ков први пас са озбиљним педигреом

Коњички капетан Макс вон Штефанић (Max von Stephaintz) напустио је 1890. године војску и 1899. основао Друштво „Verein fur Deutsche Schaferhunde“, скраћено SV. Од тада до данас прошло је 119 година од планског узгоја њемачког овчара. Како би се спријечиле злоупотребе ове пасмине, капетан Штефанић учврстио је расу и поставио стандарде, који су прихваћени у Франкфурту и нису се мијењали до 1957. године, када се прецизирају одредбе, већ познате одгајивачима. Деведесетих година прошлог вијека, у SV – ју се подиже правилник о узгоју на виши ниво. Прво се тражи обавезан снимак кукова паса, касније се уводи и обавезан снимак лактова, ДНА тест крви да би пас положио SV керунг, односно узгојну дозволу. Потребно је да има положен и IPO 1 испит у раду. Стандарде, прописане у Њемачкој, за ову врсту паса, морају поштовати сви одгајивачи широм свијета.

Из Требиња си дошао све да побиједиш?

Посебна успомена и највећи Жељков успјех у каријери, датирају из 2015. године са Првенства њемачких овчара Србије, у Моровићу. Тада је у пуном сјају заблистала његова Тина Валефарм Ленд, освојивши прво мјесто у оштрој конкуренцији.

„У Моровићу је конкуренција њемачких овчара увијек јака. Пас мора бити грађен у стандарду, скоро савршен, а свако одступање кажњава се у пласману на такмичењу. Недостаци, само једног зуба, тестиса, подгриз или предгриз, плашљивост, неуравнотеженост су дисквалификационе мане. Ишао сам са пријатељима из Требиња у Моровић и горили смо од жеље да такмичење почне. Тина је већ при прегледу, који претходи сваком наступу, добила изванредне оцјене. Прозвали су је прву, што значи да су је већ запазили. Њено појављивање, ход, трчање, уздигнута глава, достојанствено држање одушевило је судије, али и публику. Кад су објавили да је побиједила, био сам изван себе од радости! Приликом уручења пехара пришао ми је новинар Јован Павличек, заинтересован одакле долазим. На мој одговор да сам из Требиња, питао је: „Ти си из Требиња дошао овдје да их све побиједиш?“ Снимио је десетоминутни разговор са мном и пустио у својој емисији Мој љубимац – Тина и ја. Вриједна и непоновљива успомена!“

Дружења и подршка које се памте

Тина Валефарм Ленд

„Ово је скуп хоби, посао, назовите како хоћете. Све мора бити под конац. Њемачки овчар је касач по покрету, не галопира, глава мора да му је подигнута и сва његова љепота види се у покрету. Дакле, тражи пуно рада. Да бисте учествовали на специјалкама њемачких овчара, сваки пас преко 18 мјесеци мора да има снимке кукова и лактова за SV, који се раде у Хрватској, одакле их шаљу у Њемачку на очитавање. Моја два пса имају налаз од потомака из четири генерације и то се зна на међународном нивоу. Такође, сам не могу отићи на такмичења. Увијек идем са пријатељима, Требињцима који имају своје одгајивачнице. То је још једна лијепа страна овога чиме се бавим. Дивна пријатељства и дружења“.