Од дјечака који је обожавао филмове, „Малог“, како су га у почетку звали до данас, ни сам не вјерујући, Марко Ресковић нанизао је четири деценије искуства кинооператера и рада на одржавању требињског Дома културе. За све то вријеме, искрено каже, доживљај биоскопа као друге куће у њему никада није пресахнуо.

marko-reskovic-nova-oprema.jpg (161 KB)

Како нас овај драги човјек и колега упознаје, у свијет дугометражних и краткометражних пројекција, позоришних представа и других културних дешавања, закорачио је са 13 година, 1980. Веома брзо, 1986. примљен је у стални радни однос. Могли бисмо рећи, на неки њему специфичан начин, остварио је жеље, нашавши уточиште у једном ванвременском амбијенту биоскопске сале. Ту је, каже нам, сажета сва магија, којој се безрезервно предаје малтене цијелог живота.

„Одрастао сам у насељу Брегови, волио филмове и стално сам се вртио око Дома културе, не бих ли ушао без карте. Међутим, да би ме пустили, морао сам и понешто да им помогнем. Радо сам прихватио такав редослијед ствари, њима је требало радника, а мени слободних улазака. У почетку сам лијепио плакате, носио столице, помагао све и након кратког времена овдје сам стекао пријатеље. Видјели су да сам спреман да радим и звали су ме кад год је нешто требало. За њих сам био Мали, што је мени тада било као да сам прилично велики“, смије се Марко док се присјећа првих сусрета са запосленима у Дому културе.

Markova slika.jpg (126 KB)

Да се истински саживио не само са њима него и простором у којем је радио, говори податак да је из биоскопске сале ишао у школу, те јој се након наставе јурећи враћао. Са жаром прича да у биоскопу једино није спавао. Толика љубав, након нешто више од године дана рада награђена је и свежњем кључева од требињског Дома културе, у којем се, додаје, одржавало много манифестација, док је биоскоп радио сваки дан.

„Погледао сам сваки филм, уживао сам у томе. Биоскопска сала увијек је била пуна. Још док сам ишао у школу радио сам као кинооператер. Прво сам мотао траку, а тек кад сам то савладао могао сам да сједнем за машину. Знао се редослијед. Са 15 година сам одржавао ред у кину. Нисам имао проблема. Старији су стајали иза мене, била је велика сигурност и знао сам шта год да се деси да имам заштиту. Посјетиоци су брзо схватили да ту радим и све је некако спонтано дошло на своје“.

marko-reskovic.jpg (137 KB)

Иако тада тек дјечак, пружена му је прилика да са колегама из Дома Културе и Радио Требиња, као равноправан члан екипе, отпутује у Книн. Присјећа се доживљаја који му се заувијек урезао у памћење.

„Те 1981. године Радио Требиње и Радио Книн били су збратимљени, а ми смо одавде путовали на дружење. Ишао сам као техничка подршка, а био у друштву Боба Вучура и групе 'Неоси', требињских тамбураша и Рине Бабића, те тадашње поставе Радио Требиња, првих новинара ове куће Смиљане Перовић, Ратке Гркавац, Ђорђа Вучинића, Момира Бркића и Иза Рокоља, тада директора. Радиле су се емисије у Дому омладине у Книну и концерти а забављали су их требињски музичари. Био сам дјечак кога су сви они прихватили и пазили. Као да сам нечије дијете. Имао сам задужење да дежурам током концерата и провјеравам осигураче. Ниједног тренутка се нисам осјећао запостављеним. Те дане и сада памтим као да су јуче били, а добронамјерност тих људи немогуће је заборавити!“

Чим је матурирао засновао је стални радни однос. Имао је и других понуда за посао, али каже нам, никада се није двоумио да ли да радно мјесто замијени. Са својих 18 година посао је имао у малом прсту и, како се нашалисмо, „Мали“ је веома брзо постао главни за све.

У то вријеме, подсјећа, ЦИКО-у су уз Радио Требиње, Глас Требиња и Библиотеку припадали и Дом културе, Дом младих и Спортска дворана. Изузев на послу кинооператера, којем га је научио Суљо Пиводић, радио је на одржавању сва три објекта. Није било посла који није знао, око струје, озвучења, расвјете, пројекције... а највећи вјетар у леђа била му је чињеница да су се човјек и његов рад у то вријеме поштовали и вредновали. Управо зато би се на помен његовог имена знало да ће се посао завршити, због чега су Марку врата свугдје била отворена.

marko-reskovic-stara-oprema.jpg (285 KB)

Његова спретност и знање омогућили су му да буде дио тима ЦИКО-а и на бројним концертним турнејама, које су се током осамдесетих година прошлог вијека одржавале како у Требињу тако и широм бивше Југославије. Нема на коју наш Марко није ишао, било да је продавао карте, осигуравао озвучење, радио на обезбјеђењу, водио рачуна о расвјети, бини и сличним важним елементима за успјешну организацију нечијег наступа. Каже, биле су то незаборавне године, препуне ентузијазма и жеље за стварањем неког бољег амбијента.

„Имали смо нашу расвјету за концерте и Избор за мис љета, прољећа, јесени. У Мостару бисмо организовали концерт на препуном Вележовом стадиону, одакле би се свирка настављала у хотелу, опет уз продају карата и за исту ноћ бисмо приредили два концерта! Фешта би трајала до ујутру, а турнеја се потом кретала пут Коњица, Бугојна, Новог Пазара, Приштине и завршног концерта у Требињу. Све у пет – шест дана. Извођачи су били разни - Неда Украден, Мирослав Илић, Весна Змијанац... Водитељ је најчешће био Оливер Млакар. Једне године смо за Избор мис у Котору у зимском базену пуном воде постављали модну писту, што је у то вријеме био спектакл! Три дана раније са колегама сам отишао да све изведемо како треба“, присјећа се ових, али и солистичког концерта Лепе Брене 1984. године када је радио на службеном улазу и никог није смио пустити да уђе без карте, иако је интересовање Требињаца било огромно.    

Владала је, емотивно каже, нека дивна занесеност и радиност међу људима и сви су се трудили да посао обаве на најбољи начин. Такав однос према послу, колегама и свима са којима је радио, Марко је заувијек задржао. Стекао бројна познанства и пријатељства, као и привилегију да захваљујући свом позиву путује, али и, у то вријеме, кад год пожели ужива у седмој умјетности. Поново се враћа првој љубави.

„Кино је имало већу драж. Било је прозор у свијет, излазак! Данас је све доступно, чак и најновији филмови се погледају прије него што стигну у биоскоп, иако угођај никада не може бити исти. Пројекције смо пуштали сваки дан у три термина 16, 18 и 20 часова, није се правила пауза. Љети смо филмове пуштали на отвореном, у Љетном кину у Кастелу, гдје смо имали стари пројектор, који је умјесто лампе имао угљенове и кад су горјели давали су свјетлост машини за пројекцију филма. Имали смо и у Ластви кино салу која је често радила, као и покретни пројектор са којим смо повремено ишли на Хум и Зупце и пуштали филмове за мјештане и војску. И за вријеме рата кино је повремено радило, у току примирја. Дошао бих са фронта на седмицу дана или за викенд и обавезно пуштао филм. Било је у интересу града да се нешто дешава. Посљедњих година, откако је Дом културе – Културни центар Требиње реновиран људи се све више враћају биоскопу, што мене искрено радује“.

Markova slika-2.jpg (130 KB)

Пуних 40 година живота у требињском биоскопу, каже нам, пролетило му је као трен. Када се осврне, вјерујемо да зна да је богат сјећањима, љепотом и културом једног времена, која су од дјечака обликовала изузетног човјека и пријатеља свих које с осмијехом дочека у Културном центру.

„Кино је и данас мој други дом. Заправо и јесте мој дом. У Дому културе и живим неких 15 година и ово је моја кућа. И сада погледам сваки филм и према свему овдје се односим с поштовањем. Волим да се све одради темељно и како треба. Ништа се у том смислу није промијенило. Никада нисам размишљао о напуштању кина. Веже ме нека магија за ово мјесто, сродио сам се с њим. Ако дочекам пензију вјерујем да ће и тада моја љубав бити иста, само се надам да ће ме неки нови клинци препознати и пустити да уђем и уживам у добром филму“, рече нам кроз смијех овај једноставан и за данашње прилике по много чему јединствен човјек. Привилегија нам је имати га за колегу и пријатеља!

Биоскоп је био доживљај

„Кад је у Требиње стигао филм Лепе Брене „Хајде да се волимо“, у једном дану смо пуштали пет пројекција. На сваких сат времена, од 16 до 20 часова, преносио сам траке из кино сале у позоришну гдје је била Кинотека. И тако десет дана, колико се филм приказивао. Свака пројекција је била пуна! Биоскоп је тада био доживљај. У кину је било 320 мјеста, а у позоришту 420 без балкона. Након реновирања, сада је у кину 209, а у позоришној дворани 302 мјеста без балкона, мање него прије и тешко се сва попуне. Онда смо чак уносили и столице да би сви жељни филма могли да гледају. Иначе, у некадашњој Кинотеци, односно позоришној дворани више се не могу пуштати филмови. Остали су пројектори као подсјетник на једно доба. Сада се пројекције могу гледати само у кино сали. Одавно нема ни филмске траке, која је имала своју драж, иако је било доста теже радити и стално мотрити да је машина не сијече и не упропасти филм. Данас све иде у два потеза преко компјутера. Сада је лакше, а тада је било магично“. 

Гдје су нестали колачи?!

„Интересантно, супругу нисам упознао у кину, већ игром случаја на једном испраћају за војску, гдје сам радио озвучење. Али, зато је касније моја Гога долазила стално у кино. Сједила је са мном у пројекцији, гдје смо се једино и могли видјети, пошто сам сваку ноћ радио. Увијек би доносила колаче и потрефило би се да баш тада дођу и наши пријатељи да из кабине гледају филм. Њене посластице и данас се препричавају и не заборављају, толико да се многи почесто нашале како колачи више нису учестали као некада, да их се сад сјећамо више него што их једемо!“

Омиљени 19. ред

„Било је мојих другова и другарица које сам знао пустити у кино без карте. На вратима је увијек стајао Божо Поповац који би се шалио са мном, посебно кад се радило о другарицама. И доста професора је долазило редовно у биоскоп. Претходно би ме звали да им оставим карту за филм и обавезно резервишем 19. ред, који је био привилегија и ту није могао свако да сједне. Они су тада били млади, дошли би са дјевојком или супругом, а у посљедњем реду нема никога иза и нико не може да смета. Ја бих испоштовао професоре у кину, а они мене у школи. Сви су знали да ту радим па ме градиво нису много испитивали. Био је то као неки прећутни, шарматни договор између нас. Знало се ко долази на филмске пројекције, малтене и гдје ко сједи. Коме припада 19. ред лијево сједиште број два и остављало се до задњег момента“.