Sinoć je na razgovoru posle predstave „Kokoška“, Nikolaja Koljade, u izvođenju Gradskog pozorišta iz Smederevske Palanke, po rečima voditelja Željka Hubača, došlo do polemičkih tonova. Ali to nisu bili polemički tonovi, nego tek jedna olako izrečena kvalifikacija, bolje reći negacija svega onoga što je trebinjska publika mogla da vidi na sceni. Tu negativnu ocenu je izrekao Dragan Koprivica, inače dobronameran, i u naizgled umerenom tonu. Ipak, ona je bila neodmerena i preterana, uz to, bez obrazloženja. On je u istoj rečenici omalovažio i žiri koji je predstavu „Kokoška“ nagradio prvom nagradom na republičkom takmičenju u Kuli, kao i same dobitnike, ne samo ove, već i čitavog niza drugih nagrada. A da je stigao da prelista jučerašnji bilten, broj 5, mogao je da vidi da su amateri iz Smederevske Palanke dobili na istom 60. Republičkom festivalu amaterskih pozorišta Srbije još pet nagrada, pored Zlatne plakete i osvojenog prvog mesta – nagradu za scenografiju, nagradu za scensku masku, šminku i frizure, nagradu za epizodnu ulogu, nagradu za najbolju glavnu ulogu i nagradu za režiju. Osim ovih nagrada, amateri iz Smederevske Palanke su na drugim festivalima osvojili još tri nagrade. Tako da kada se pobroje sve nagrade, njih devet, skoro svaki segment ove predstave je zapažen i nagrađen – od režije, preko scenografije, do, najvažnijih, glumačkih nagrada – čak četiri od pet glumaca, su nagrađeni.
Svaki od žirija je prepoznao nekog drugog, što je i logično, jer svako igranje predstave je drugačije, na svakoj sceni, pred različitom publikom, u različitim (mada naizgled sličnim) okolnosti. Zato nije u pravu ni mladi reditelj Pavle Jozić kad tvrdi (i veruje) da su glumci igrali sa istom energijom, svaku od do sada odigranih predstava, najpre u svom rodnom mestu, a potom i na festivalima u Kuli, odnosno sinoć u Trebinju. To je prosto nemoguće! Pozorišnici to znaju, baš kao i pobornici Heraklita, kao što se ne može dva puta zagaziti u istu vodu, tako se ne može svaki put isto odigrati jedna predstava. Uverio sam se u to nebrojeno puta, gledajući pojedine predstave kao pretpremijere, premijere, potom neke od repriza, pa na gostovanjima i na festivalima. Svaki put je to drukčija predstava, koja ima istu osnovu, ali se u nijansama razlikuje, u tempu, intenzitetu, tonu, glumačkoj energiji, koja je čas snažnija, čas prigušenija, uvek neko drugi dominira, zavisno od raspoloženja, tog famoznog nadahnuća, od mnogo drugih faktora, koji čine da je pozorište prolazna, trenutna umetnost i zato neponovljiva. Bez obzira na iskustvo, veštinu, znanje, trud, itd. predstava se dogodi ili se ne dogodi, a svaki pozorišni čin ima u sebi mnogo toga nepredvidljivog i neponovljivog, postoji neka magija, ili ne postoji. U tome je i lepota, draž, izazov. Veliki rizik koji može da bude veliki dobitak, uspeh, ali i suprotno od toga – promašaj…
Zato sam osetio potrebu da napišem ovaj mali komentar. Ne u nameri da nekog branim ili napadam, naprotiv, želim da ukažem na nesporazum do koga je došlo, a on je ostavio pomalo gorak ukus u ustima, kako kod amatera iz Smederevske Palanke, tako i kod trebinjske publike, jer posle izgovorenih negativnih, mada paušalnih, ocena sinoćnje predstave, umukao je razgovor ili je išao u pogrešnom smeru. To nije bila polemika, niti je povoda za polemiku bilo, jer svako ima pravo na svoje mišljenje i utiske o onom što je video, ali valja imati u vidu i kontekst, kao i druge okolnosti zbog kojih se nešto dešava ili ne dešava, pa izricati svoje sudove odmereno i argumentovano, što sinoć nije bio slučaj. Tako je sinoćnji okrugli sto bio poprilično ćoškast.
Zoran Đerić
