maja-bekan.JPG (206 KB)

Ослушкујући кроз живот онако како јој инстинкт сугерише, без имало тежње да се некоме додвори, концептуални умјетник Маја Бекан живи умјетност цијелим својим бићем.

Након првих цртежа у основној школи у Требињу, потврде да има талента у гимназији у Београду, студија сликарства на Академији лепих уметности у Новом Саду и Краљевској академији у Хагу, магистарских на Piet Zwart институту у Холандији и Plymouth универзитету у Великој Британији, заслужено се нашла у једном, за њу рекли бисмо, пријеко потребном инспиративном окружењу.

Више од десет година живи и ствара у Холандији, земљи, како каже, у којој се култура и умјетнички израз вреднују. Њени перформанси и други видови визуелне умјетности, апсолутно су прихваћени те је њена умјетничка креација добила значајно мјесто и у другим дијеловима свијета. Излагала је у Норвешкој, Кини, Пољској, Енглеској, Италији, Њемачкој, а ускоро се спрема за нове изазове у америчкој престоници савремене умјетности, Њујорку. Ради као повремени професор на Краљевској академији умјетности „KABK“ у Хагу и умјетнички је директор галерије „Хотел Марија Капел“ у Хорну.

maja-bekan-performans-1.jpg (87 KB)

Без обзира на све референце, њена једноставност разоружава. Могуће, да је то разлог због кога је на свом путу успјела.

Каријеру је градила полако, спонтано. Након завршених магистарских студија, 2008. године са колегама је формирала независну умјетничку групу у Ротердаму (ADA), платформу под називом „P of performance“. Идеја је била да кроз разговоре и посматрања људи на граници економске, социјалне и политичке егзистенције нађу рјешење како да помогну. Послужили су се умјетничким изразом – перформансом.

„Могу слободно рећи да је одатле почела и моја каријера. Перформанс углавном користим као алат, пошто доста радим са људима који су изван умјетности. Најчешће са пензионерима и младима који немају посао. Волим да са њима разговарам и то је почетна фаза, која се развија на дане и мјесеце истраживања, учења и завршава се јавним перформасном, некад филмом. На пољу усавршавања много су ми помогли и различити умјетнички резиденси. Била су то немјерљива искуства“, говори нам Маја и као један од значајнијих издваја трогодишњи боравак у Пољској.

maja-bekan-varsava.jpg (160 KB)

Донио јој је, прича, неслућене помаке у професионалном, али и приватном животу.  

„Боравила сам у Варшави, гдје сам три године радила перформанс који се на крају завршио великом изложбом у Центру за савремену умјетност, ретроспективом мојих десет година рада. То је први пут да сам имала тако велику изложбу, и уопште изложбу перформанса који се не могу лако представити. С друге стране, разговори и све оно из чега на крају настане умјетнички рад напајају ме дивном енергијом. Задовољство ми је да упознајем друге људе и културе, да учим о њима. Пољска ми је и у том сегменту пружила више. Упознала сам камерманку са којом и данас сарађујем. Љепота умјетности и живота је када се ствари десе саме од себе“.

А овој савременој умјетници живот се, изгледа, управо тако и посложио. Плодоносну каријеру пратила је срећа, али не пука, већ она која настане као продукт нечијег безрезервног и искреног залагања. Некадашњи снови у родном Требињу, добили су своје обрисе у Холандији, када је добила прилику да самостално излаже у једном од значајнијих савремених музеја, „Van Abbe” у Ајндховену.

maja-bekan-performans.jpg (36 KB)

„Веома сам се изненадила када су ме позвали да пола године изводим перформансе, невјероватно! Добити одријешене руке да све урадим по својој жељи било ми је незамисливо. У том тренутку сам схватила да имам подршку тамо, а нисам из њихове земље. Знам да је умјетност интернационална и не пита одакле си, али тај тренутак је био сигурност у мој рад. Неко ме препознао и вредновао, желио да чује и види и то је велика ствар! Отворила су ми се многа врата за изложбе и изван Холандије, земље у којој се његује савремена умјетност, а институције је подржавају. Наравно, сви ми, умјетници, увијек морамо да се трудимо да направимо нешто ново и да покушамо да увучемо људе у свој рад, да комуницирамо. Свјесна сам да је умјетност мала ниша у свијету са малом публиком, и да нас најчешће прати одређени, исти круг људи. На моју срећу, имала сам доста подршке од колега умјетника из Ротердама и саме државе. Мој рад је растао иако је све било веома скромно, рађено без новца, али из љубави“.

maja-bekan-kina.jpg (303 KB)

Вјерујући искрено у оно што ради, нарочито у поруку коју на тај начин жели да пренесе, иако је дипломирала сликарство, каријеру је спонтано усмјерила у другом правцу. Уз перформанс ради и филмове, текстове, фотографије... Да све буде интересантније, управо је видео рад био прекретница на њеном професионалном путу.

„Предмет интермедијална умјетност на основним студијама у Новом Саду, доста је утицао на мене, у смислу да истражујем и први пут експериментишем. Тако је настао и мој први видео 'Играчка', у трајању од минуте, који је освојио многе награде и цијели свијет. Било је то у вријеме свих оних тешких дешавања на просторима бивше Југославије када, као и већина нас, нисам имала могућност да негдје одем из земље, док је филм отишао свуда. У том тренутку сам схватила то је то оно што видео рад може да уради и пожељела да се том, за мене новом медију, озбиљније посветим. Онда сам отишла на магистарске студије у Ротердам, гдје сам, по мени, стекла један од најзначајнијих видова образовања“, прича нам Маја, иза које је више самосталних и групних изложби широм свијета, као и награда.

За себе каже да нема одређен медиј у којем ради, превасходно се фокусирајући да кроз умјетност изрази оно што жели. Односећи се према таленту и животу искрено и критички, бави се стварима у датом тренутку, онако како осјећа. У својој разиграности, не чуди што припада свијету умјетности и вјерујемо јој када нам каже да је на пољу свог рада пронашла истинско задовољство.

„Умјетност зависи од тога колико можеш да издржиш у њој. Још увијек вјерујем оном осјећају из стомака, који ми говори да то што радим има смисла, иако сам свјесна да бих имала бољу каријеру да сам слушала друге. Али, ја сам тврдоглава. Ишла сам срцем и оним што ја желим, и чврсто вјерујем да је то најбољи начин. Да ли се и коме допада или не, то је друга и нормална ствар. Никад се нисам бавила успјехом као идејом, већ да људи до којих ми је стало и са којима сарађујем мисле да је то добро. Успјех дође или не. Не патим од те идеје умјетника генија, то није моја идеја и не вјерујем да је умјетник неко посебан. Немам проблем да се искључим из момента стварања и будем обична у реалном окружењу. Природно је да сам увијек у умјетности, али због тога не посматрам свијет с висине. Више волим да посматрам и слушам људе шта ми говоре и, у том смислу, перформанси ме испуњавају“, каже ова талентована и необична умјетница, пред којом је веома значајно путовање у Њујорк, гдје ће боравити и стварати годину дана. 

Из малог Требиња стигла је свуда. Попут многих других, потврдила да умјетност не зна за границе. Остала досљедна себи и свом раду кроз који живи апсолутну слободу. А кад је питате сјећа ли се, од бројних перформанса и инсталација специфичних по необичним амбијентима широм свијета, и своје једине изложбе у родном граду, као одговор добијете осмијех и категоризацију „феноменално искуство!“  

„У Требиње долазим кад год могу, породично сам оријентисана и на тај начин везана. Овдје волим да будем тетка, кћерка, сестра, у томе уживам. Моја прва изложба овдје била је предивно, феноменално искуство. Било је то 2007. године и Музеј Херцеговине је први пут постављао видеоинсталације за које су ми требали телевизори. Сјећам се да смо их скупљали по кућама, а посебно те дјеце која су ме „мрзила“ што сам им одузела нешто толико значајно. Било је забавно све то доживјети. С друге стране, и дивно излагати у тако предивном простору. Увијек ме вуче жеља за новом изложбом у Требињу. Надам се да ћу је некада поново реализовати“.

Идеја колективне интиме

„Уживам у моменту кад се ствари десе непредвиђено. Кад радим никад немам сценарио, не радим са професионалним глумцима, већ се бавим ситуацијом у којој се људи нађу. Све се увијек врти око тог централног момента. Кроз разговор сазнам много о њиховим животима. Занимљиво ми је да радим са обичним људима јер имају неискварен однос према умјетности, немају баријера, искрени су и то је изазов. Никад не снимам моменат перформанса, јер је идеја колективне интиме која наступи суштина мог рада. С друге стране желим да се људи осјећају опуштено и отворено, без спутавања камером. Зашто је заправо перформанс занимљив, јер никад не може да се понови. Зависи од тренутка и енергије“.

Разлике постоје да би нас спајале

„Испуњава ме да се бавим темом еманципације, нарочито жена. Већ десет година одлично сарађујем са мамом и двије тетке, са којима сам снимила филм „Златна журка“, а онда смо наставиле да радимо у музејима и галеријама. Оне држе сеансу са публиком, а мене инспирише интима која се ту развија. Све три су у једном моменту остале без посла и било ми је занимљиво да их увучем у неку животну фазу, да се осјећају боље у својим улогама. Љубав нас спаја и дивно ми је радити са њима. У Грацу сам имала прилику од неколико мјесеци да радим са часним сестрама. Феноменално искуство, посебно тренутак када су чак плесале у музеју. Била ми је занимљива та варијанта првих католичких манастира у Аустрији, који су важили за феминистичке јер су се жене у њима образовале. Жељела сам то да истражим. Оно што ме такође одушевило је сазнање како су људи након одређених година и животних искустава опуштенији. Рад на перформансу увијек доведе до различитих мишљења међу учесницима, а то је изазов и моја намјера да покажем да можемо бити заједно без обзира на разлике!“