MАЛA ШКОЛA, ВЕЛИКОГ СРЦА

Са Кубаша се спуштао облак на Блаце, приградску мјесну заједницу у општини Берковићи. Спремала се она позната, досадна, прољећна киша што тихо натапа камен, земљу и тишину. И док се небо мрштило над херцеговачким кршем, у једној, готово оронулој кући, поред пута, Берковићи Столац, свакодневица је текла — тиха, скромна, а опет величанствена. Свакодневица једне мале школе, али школе великог срца.

На уласку у учионицу чули смо тишину коју је једино кварио звук креде по табли.

У подручном одјељењу Основне школе „Његош“ из Берковића, у једној просторији преграђеној завјесом, уче и расту ђаци од првог до петог разреда. У истој учионици, у исто вријеме, „звони“ више знања, теку различити часови, а двије учитељице — Слађана Окука и Данијела Ђерић — мирно, сталожено и предано „воде свој брод кроз море ђачких питања“.

На једној страни завјесе: малишани који тек упознају слова, приче и сабирање, који уче бројеве, пјесме и граматику. На другој: разломци, троцифрени бројеви, изрази и животна озбиљност која полако закуцава на школска врата.

На једној табли анализа пјесме „Женидба врапца Подунавца“ а на другој разломци.

У нас су биле упрте очи једанаест мудрих д‌јечијих глава.

Они су као ријетки цвијет у овом крашком тлу – скромни, али истрајни, тиши од вјетра, јачи од зиме.

Блаце су далеко од буке свијета, али довољно близу да се чује смијех д‌јеце која још знају да се играју. И у том смијеху лежи снага – снага мјеста које одбија да нестане.

И док све то траје, изненада — као по команди сви усташе. Нема звона. Као по договору, уиграно...Знали смо, почиње велики одмор.

Двориште, игралиште са головима понегд‌је зарасло у траву, а највише у успомене, оживи.
Из торби се извлаче ужине. По ивицама игралишта, д‌јеца сједе, причају, смију се. Један д‌јечак, бистрих очију, опрезно пита:

— „Учитељице, можемо ли добити лопту?“
Ускоро — граја. Трка. Игра. Смијех.
Њихова вика над‌јачава и кишу, и облаке, и камен.

Учитељица Данијела Ђерић, док гледа ту веселу поворку, тихо изговара:

„Овдје д‌јеца још нису заборавила да се играју. Наша д‌јеца су скромна, лијепо васпитана и добронамјерна. Ово је ипак подручно од‌јељење, сеоска школа, мјесто до којег још није стигао талас зависности од телефона и друштвених мрежа. Д‌јеца су послушна, пуна поштовања — како према нама, тако и међусобно. Родитељи редовно долазе, сарађују с нама, а нека д‌јеца до школе путују и по неколико километара, уз пратњу родитеља.Услови рада су тешки. Зими се гријемо на дрва, о ватри брине чистачица. Након земљотреса који нам је оштетио зграду, речено је да ће доћи до обнове. Надамо се да ће то ускоро бити и остварено“, каже нам учитељица Данијела.

На другом крају учионице, учитељица Слађана Окука додаје:

„Имамо једанаест ђака. Два комбинована од‌јељења. Наставу држимо колегиница Данијела и ја. Дјеца долазе из околних села, један д‌јечак чак из Поплата код Стоца. Идуће године их очекујемо још. Радимо у скромним условима, али д‌јеца су дивна — сеоска дјеца, чиста и добра. У њима има будућности. Нажалост, много д‌јеце школовање наставља у Требињу, прерано одлазећи из дома. И родитељима је тешко, и дјеци. Већ деветнаест година сам овд‌је. И нема љепшег осјећаја него када ме бивши ђаци, сада већ одрасли људи, с осмијехом поздраве и сјете се школских дана.
Ово је школа у којој расте једанаест мудрих глава. Школа која заслужује пажњу, помоћ, љубав. А ми дајемо све од себе.“

А шта кажу ђаци?

„Живим у Стоцу. Сваког дана устајем у 6 ујутро, па комбијем идем до школе. Враћам се око 2. Волим да идем у школу, да учим, да се играм са другарима. Имам све петице, понекад неку четворку. Најтежи ми је енглески, најбољи друг ми је Гојко, сви волимо фудбал. Ето“, кратко скромно рече нам ученик Сергеј Карић. Он је пети разред и сваког дана долази из села Поплат код Стоца у школу у Блаце.

„Није ми тешко. Овд‌је је супер“, додаје Сергеј и отрча за лоптом.

А један плавушан, лагано отвара свој сендвич и почиње да једе. Рекох му, онако као што то д‌јеца чине: „Друже, дај мало!“

Окренуо се и насмијао се. И почео да ломи сендвич који му је мајка направила.

Доброта која се тешко више налази.

Од‌једном нам дотрча и једна д‌јевојчица, која игра фудбал као и њени другари.

У ствари брани.

„Ја сам Наташа Кулушић, и идем у 5. разред. У септембру прелазим у шести разред и другу школу. Исто на Берковићима. Идем у школу заједно са сестром Миљаном. Учимо, помажемо родитељима, али и играмо. Сви кажу да је личим на тату а Миљана на маму а ја... ја највише волим да правим палачинке и да браним на голу — ја сам голман. Одличан сам ученик али се бојим контролног сутра из Познавања природе. Биће ваљда добро“, насмија се и отрча за лоптом.

Остављамо их — учитељице и њихове ђаке.
Помало тужни што се овакве слике ријетко виђају. А много више поносни.

Па се запитамо:

Хоће ли бити јаке кише, коју облак са Кубаша донесе па да им поквари и учење и игру са јесени?
Хоће ли им бити хладно кад са Трусине наиђе први снијег?
Хоће ли пећ издржати зиму?
Кад ће обнова школе?

Много питања. А можда — ускоро — стигне и понеки одговор.

И још нешто.
Признајемо, онако, помало лоповски, завирили смо у учитељски дневник.

А тамо — скоро све петице.
Минимум изостанака.
Родитељи редовно долазе на информације.
Д‌јеца пристојна, уредна, поштована.

Дневник за примјер.
Дневник једне мале школе, великог срца.