Ствари се увијек боље и јасније виде када се од њих удаљимо. И временска дистанца мијења перспективу ако је то вријеме било испуњено радом и посвећеношћу, учењем и новим искуствима, жељом да се видици прошире и интернационализују.
А Марко Радић није од оних који стоје у мјесту. Рекли бисмо да је за њега туризам више од професионалне обавезе. То је нешто што мора да се воли, стално изграђује, искуствено живи и осјећа.
Некадашњи директор Туристичке организације града Требиња већ је шесту годину руководилац сектора за промоцију у Туристичкој организацији Републике Српске.
У својству експерта за туризам био је ангажован на изради неколико пројеката и стратешких развојних документа. Као говорник учествовао је на многим конференцијама и стручним скуповима у земљи и иностранству. У међувремену је почео стечено знање и искуство да нуди и примјењује кроз консалтинг, промоцију, писање блога и радионице преко своје странице MR Tourism Consulting (www.markoradic.ba).
То је већ довољно разлога да се запитамо - како му данас Требиње изгледа и какви туристички изазови и прилике стоје пред градом који, увјерени смо, никад неће престати да буде његов иако је посљедњих година породичним животом и радним обавезама везан за Бањалуку...
- У којој мјери се туризам код нас „дешава“, а у којој мјери - ипак активно креира? Посебно ако се ово питање сагледа у свјетлу размишљања која често дијелиш са публиком - да туризам није нешто чиме треба да се бави само туристичка привреда, већ мора бити брига, штавише дио културе и начин живота цијеле заједнице.
- Мислим да је незахвално рећи да се туризам код нас само „дешава“, јер иза сваког резултата стоје људи који раде, улажу, покушавају, ризикују и дају све од себе. Наравно да има ствари које гура инерција, међутим, туризам је толико широка привредна грана да у његовом ланцу учествује много више људи него што на први поглед видимо. Погледајте само један туристички дан. Ту су тржни центри, маркети, бензинске пумпе, такси службе, рент-а-кар, сувенирнице, улични продавци, произвођачи домаћих производа, водичи, винарије, ресторани, хотели, приватни смјештај... И свако у том ланцу проналази своју нишу. Зато је туризам много шири од угоститељства и хотелијерства. Он генерише читав низ других економских активности и кроз њега различити људи остварују бенефите.
Још важније, сви ти људи су истовремено и промотори дестинације. Туриста ће много информација добити управо од таксисте, рецепционера, конобара, трговца, продавца на пијаци или човјека којег је успут питао за правац. Сваки од њих може оставити добар или лош утисак. У том смислу, сви су дио туристичког производа.
Да, можемо рећи да се дио туризма „дешава“ захваљујући географском положају. Ако сте на лијепом мјесту, близу великих центара и великих туристичких дестинација, то вам свакако даје предност. То се дијелом односи и на Требиње. Али не можемо занемарити оно што је урађено посљедње двије деценије. У Требињу се много радило управо у правцу развоја туризма, од приватних инвестиција до јавне инфраструктуре, промоције и стварања нових садржаја. Зато бих прије рекао да данас имамо комбинацију природних и географских предности, али и озбиљног рада људи који су препознали туризам као развојну шансу.
- И кад на страну оставимо годинама растуће бројке којима се мјери туристички промет, не можемо се отети утиску да се Требиње у добром дијелу региона држи и доживљава као пожељна дестинација за путовање и боравак. И да је у погледу туристичког маркетинга посљедњих година заиста урађен велики посао. Друго је питање како тако креирану слику о дестинацији у перспективи оправдати и дугорочно одржати. Јесмо ли ту на правом путу?
- Требиње је, рекао бих, урадило једну важну ствар, а то је да смо успјели сви заједно направити град који код људи буди симпатије. Људи се релативно лако емотивно вежу за Требиње. А град који је пун љубави то зна вратити. Мислим да је сада најважније да не заборавимо како и када је та прича почела и због чега људи воле Требиње.
Требиње може одолијевати масовности, али није имуно на њу. И то није нужно проблем. Проблем настаје онда када масовност почне мијењати идентитет града. За мене је врло једноставан критеријум, јер, док год развој туризма не смета људима који живе у Требињу и док год могу нормално живјети свој свакодневни живот, на добром смо путу. Оног тренутка када грађанима почну сметати гужве, изградња, цијене, недостатак паркинга, недостатак зеленила или било шта друго што им нарушава квалитет живота, тада се мора упалити аларм. И туризам тада мора имати став.
Ако је прекомјерна градња, туризам мора дићи глас. Ако нестају зелене површине, туризам мора реаговати. Ако се уништава природа, мора реаговати. Ако цијене почну озбиљно угрожавати однос између квалитета и вриједности коју гост добија, и о томе треба говорити. Не мислим да туризам треба заустављати развој града нити да може спријечити сваку промјену. То није реално. Али мора заузети страну у том процесу и инсистирати да развој не уништи оно због чега је Требиње уопште постало пожељно.
Наравно да нам требају нови смјештајни капацитети, нова развојна понуда, манифестације, садржаји и инвестиције. Град треба да размишља и о другим развојним могућностима и треба да се развија. Али паралелно с тим морамо водити рачуна о зеленим површинама, дјечијим игралиштима, паркингу, јавним тоалетима, уређењу простора и свему ономе што свакодневни живот грађана чини бољим. Јер, ако је добро локалном становништву, врло често ће бити добро и туристи.
Највећа грешка била би да због жеље за развојем почнемо мијењати лице града толико да једног дана почне личити на било који други град у развоју, јер, управо аутентичност Требиња, које је у очима туристе и континентални али и медитерански град, са својим посебностима представља један од важних разлога због којег људи долазе.
- Како смо се ми снашли у овој причи, односно колико је туристички промет данас искоришћен - ако узмемо у обзир чињеницу да економски бенефити у овој привредној грани понајвише зависе од воље и могућности, креативности и храбрости приватне иницијативе да се укључи и испрати повољне трендове?
- Туризам је дјелатност коју, када говоримо о самој понуди, у највећој мјери гура приватни сектор. Погледајте Требиње и врло брзо ћете то видјети. Ресторани, винарије, смјештај, Град Сунца и бројни други приватни бизниси направили су огроман дио туристичке понуде града. Без тога би Требиње, без обзира на све оно што има, било сигурно упола мање атрактивно.
Али оно што је посебно занимљиво јесте да Требиње има могућност да ту приватну понуду повеже са оним што већ постоји као његова огромна вриједност. Имамо Јована Дучића и цијелу причу о граду који је дао једну такву личност. Имамо изузетно богатство вјерских објеката, културно - историјских локалитета, природе, вина и гастрономије. То граду даје могућност диференцијације туристичког производа. Зато Требиње и није дестинација која мора да бира само једну циљну групу. Може бити и јесте занимљиво различитим генерацијама и профилима туриста, управо зато што на релативно малом простору може понудити различите мотиве доласка.
Мислим да је простор за даљи раст прије свега у бољем повезивању свега што већ имамо. Не треба сваки појединачни понуђач да покушава бити комплетна понуда. Винарија треба да сарађује са рестораном, ресторан са смјештајем, смјештај са водичем, водич са локалним произвођачем. Kада се те ствари повежу, туристички производ постаје много већи од збира појединачних понуда и ту приватна иницијатива има највећу снагу.
- Гдје су изазови, слабости и потенцијални ризици када говоримо о туристичким перспективама нашег града? Мени на прву падају на памет два акутна проблема: недостатак радне снаге (што се непосредно одржава и на квалитет и цијену услуга) и „зачепљене“ границе према мору у сезони...
- Не треба много анализирати да бисмо видјели колико је Требиње изгубило одласком људи на рад у друга мјеста. Али исто тако, није то проблем само Требиња, нити само туризма. То је генерални проблем нашег простора. И заправо, историја миграција радне снаге нам показује да то није ништа ново. Мој отац је цијели радни вијек провео у угоститељству и још шездесетих година је кренуо за послом и бољим условима. Приморје је тада, као што је и данас, било изузетно атрактивно за сезонски рад. Неко оде, неко остане дуже, неко се врати. Ти токови постоје деценијама. Данас је разлика у томе што је тржиште рада много отвореније и што је конкуренција за радника много већа. По мени, једно од рјешења, а вјероватно и неизбјежно рјешење, јесте већа квота увозне радне снаге. Kада погледамо земље у окружењу и њихове потребе, чини ми се да се још увијек помало боримо против нечега што је реалност. А реалност је да ће нам људи требати. Да би наш радник отишао негдје да ради, прије њега је неко са тог мјеста морао отићи даље. То је једноставно начин на који тржиште функционише.
Не треба од страних радника правити проблем. Туризам нема предрасуде и нема баријере. Он спаја људе, ствара контакте и креира мостове разумијевања и сарадње. Питање је само тренутка када ће странци почети у већем броју долазити да раде у Требиње, баш као што већ раде у многим туристичким дестинацијама. Наравно, паралелно морамо радити на томе да домаћи радник има добре услове, пристојну плату, могућност напредовања и професионално окружење. Али не можемо очекивати да ће се проблем радне снаге ријешити сам од себе. Ако немамо довољно људи, морамо пронаћи начин за друге људе који ће радити по условима које дестинација нуди, баш као што је наш човјек нашао смисао и интерес рада на другом мјесту.
Гранични прелази су тренутно један од најлошијих сигнала које шаљемо туристима. Ако се ово, што већ предуго траје, настави - мислим да ће привреда почети значајније осјећати посљедице. Путник изгуби сате на граници. Некада практично изгуби цијели планирани дан одмора. И онда ми очекујемо да ће он своје путовање памтити по лијепом искуству? То је једноставно недопустиво. Туриста не раздваја своје искуство на надлежности институција. Њега не занима да ли је за колону одговорна једна или друга држава, полиција, царина или нека трећа институција. Он види границу и види чекање. А вријеме је данас једна од најскупљих ствари које имамо.
У свијету у којем до дестинације можемо доћи брже него икада, неколико сати чекања на граници дјелује потпуно анахроно. Посебно када говоримо о туризму. И искрено, тешко ми је схватити да је то нерјешив проблем. Очигледно постоје разлози које обичан човјек не може да сагледа, али тешко је прихватити да се не може пронаћи боље рјешење за нешто што директно утиче на кретање људи и привреде. Ту политика мора преузети одговорност. Туристички сектор може промовисати дестинацију колико жели, али ако гост након промоције дође и изгуби пола дана на граници, направили смо проблем који ниједан маркетинг не може ријешити.
- Често напомињеш да се туристичка култура данас мијења и да су склоности и интересовања оних који данас путују добра прилика и за наше туристичке амбиције. Туристичка клијентела на свјетском нивоу у континуитету расте, притом савремени путници не бирају више само дестинације са познатим знаменитостима и атракцијама и све чешће трагају за мјестима гдје ће да осјете живот и културу локалаца и доживе нешто јединствено и аутентично. Шта би у требињском случају било то - локално и аутентично, које би и другима било интересантно?
- Посматрајући цјелокупну туристичку понуду у Републици Српској и генерално у Босни и Херцеговини, с обзиром на стање, прво морамо признати чињеницу да имамо озбиљан простор за раст. Половина међународних туристичких долазака на глобалном нивоу завршава у Европи, док Босна и Херцеговина има релативно мали дио туристичког колача Балкана. Истовремено, трендови показују да су управо природа, аутентичност и искуство оно што савремени путник све више тражи. А тога ми имамо много. Дакле, имамо оно што је у тренду, али још увијек немамо довољно капацитета да то претворимо у конкретну прилику.
Мислим да је један од проблема и перцепција Босне и Херцеговине. Емоције су често јаче од чињеница. Ми можемо данас бити веома сигурна дестинација, али људи нас још увијек често гледају кроз оно што се дешавало прије три деценије. А мало-мало па и данас највише пажње привуку политичке и конфликтне теме. Туризам ту има једну незахвалну, али веома важну улогу, а то је да руши стереотипе и предрасуде. Најбољи начин да неко промијени мишљење о дестинацији јесте да је посјети. Kада човјек дође, види Сарајево, Мостар, Требиње, Бањалуку, планине, ријеке, села, упозна људе и проведе неколико дана овдје, слика у његовој глави почиње да се мијења.
Проблем је што нам је промоција још увијек доста разуђена. Међународни посјетилац често зна за Сарајево и Мостар, па тек онда почиње откривати шта све постоји даље. А ми знамо да постоји много више. Чињеница је и да све већи број туриста то открива, али још увијек не успијевамо довољно добро конкретизовати те прилике и повезати их у једну снажну причу о Босни и Херцеговини. Мислим да нам је потребно више заједничког промишљања дестинације, а мање фрагментираног представљања појединачних мјеста. Туризам једноставно тако мора функционисати. Или груписати понуду у снажан туристички производ или уложити енормна средства у појединачне производе. Чекати туристу да покуца и сам дође више није рјешење. Морамо му дати разлог да он о нама мисли, показати пут како да до нас најлакше дође и дати идеје како да своје вријеме квалитетно проведе. Тада не добијамо некога ко ће доћи два дана. Тада добијамо путника који ће дуже остати, више потрошити и постати наш амбасадор.
Својевремено, на мојим почецима у туризму ми је један добар савјет дао цијењени Жарко Ратковић, који ми је рекао да су у туризму најважнији доживљај и жеља. Доживљај дестинације током боравка и жеља да опет дође. Иако је то било давно, ни данас се није много та порука промијенила, мало надограђена - можда, па можемо рећи да је данас туристи важно и да има јасну комуникацију кроз друштвене мреже и остале дигиталне платформе, да има јасну слику и информацију о мјесту у које долази, па онда јак доживљајни моменат дестинације те након боравка и јасну жељу за поновним доласком и истраживањем.
- Постоје ли још негдје скривени или недовољно освијештени и развијени потенцијали када је у питању овдашњи туристички производ?
- Требиње можда нема свој аеродром, али има нешто што многе дестинације немају, а то је да се у релативно кратком радијусу налази чак неколико међународних аеродрома. Ту су Дубровник, Мостар, Тиват и Подгорица, а не треба занемарити ни Сарајево. У савременом туризму, у којем је путовање од тачке А до тачке Б брже него икада, огромна предност је бити на локацији која је добро повезана са остатком свијета. Требиње не треба да бјежи од тих конекција нити да покушава градити потпуно засебну причу. Напротив, треба је градити кроз сарадњу.
Дубровник је свјетски позната дестинација. Kотор такође. Требиње им је географски веома близу, али истовремено може понудити нешто што они немају у истој мјери, а то је континентална балканска прича, другачији ритам, вино, гастрономија, ријека, култура и аутентичнији контакт са локалним животом. Ту заправо не морамо бити конкуренти. Можемо једни другима попуњавати празнине у понуди. Туриста који дође у Дубровник може добити препоруку да посјети Требиње. Онај који дође у Требиње може отићи у Kотор или Дубровник. За неколико дана може обићи више земаља и стећи више потпуно различитих туристичких искустава. Мени је то велика предност. Знам да неке ствари не функционишу како би требале ни након толико година, али не можемо се правити наивни па да не знамо да то у одређеној мјери представља кочницу, иако привреда и људи као и вода, налазе своје путеве и токове који су незаустављиви.
- Као некога коме је професија уско везана за маркетинг, не могу да не упитам: зашто би, односно како Требиње препоручио путнику који овдје никада није био? Која би то била, рецимо, три разлога због којих вриједи посјетити наш град?
- Kада су разлози за долазак у Требиње у питању, покушао бих избјећи класичне одговоре, јер смо их већ толико пута чули. Први разлог бих управо тражио у ономе о чему смо говорили, а то је могућности да будете у једном аутентичном граду, а да вам је читав један дио региона практично на дохват руке. Требиње вам може пружити мир, добру храну, шетњу поред ријеке, вино, лијеп град и спорији ритам. А онда за релативно кратко вријеме можете обићи Дубровник, Kотор, Будву, Херцег Нови, Мостар...
Мени је, када путујем, веома важно питање: „Шта још могу видјети када већ дођем ту?“ Зато дестинацију никада не посматрам изоловано. Ево управо мога искуства са Kрањске Горе. Она јесте предивна сама по себи, али спознаја да сте за петнаест минута у Италији, а за двадесетак у Аустрији, тој дестинацији даје немјерљиву додатну вриједност. Требиње има сличну предност.
Други разлог је вино. И ту ћу поновити нешто што стално говорим и потенцирам: Требиње је најљепше у комбинацији са вином. Желим да се те ријечи упамте и да буду јасна порука онима који долазе, попут заштитног знака и гаранције коју град даје. Вино је од памтивијека специфичан напитак. Требиње има историју. Вино је пејзаж, људи, храна, традиција, разговор и доживљај. Требиње има аутохтони производ и сорту. Требиње има ту причу и мислим да је то једна од највећих предности града, чак и када га поредимо са много познатијим дестинацијама.
И трећи разлог је сам осјећај који град оставља на човјека. Та емоција која се лијепи на људе се не може занемарити. Људи након пар дана боравка редовно коментаришу да би ту остали живјети. То је снажна предност града иако је базирана на чистој емоцији боравка. Њих ту не интересује свакодневница, послови, образовање, цијене, здравство нити било шта везано за редовне потребе локалног човјека који живи другачији начин живота и не подређује потребе тренутним емоцијама. Требиње, у смислу туристичког мјеста, не осваја на силу и зато ће трајати. Има неки свој ритам. Можете га обићи, али га можете и једноставно живјети неколико дана. И мислим да управо због тога људи имају потребу да му се врате.
