Просуо се сиви, плетени облак над сву Херцеговину, па притиснуо камен и лозу, свио се над Требињем тихо и меко попут мајчине прегаче. У граду сунца и платана јутрос мјера стала тачно на десет степени. Ни макац горе, ни макац доље. У ваздуху влага од осамдесет и четири процента, тешка и сјетна, дотиче лице ко магла с Требишњице, док притисак од деведесет три милибара притишће стари град таман толико да човјеку надођу неке давне, заборављене мисли. А сјеверац? Несташан момчић, отима се с планина, па брије брзином од четири метра у секунди — тек толико да прозбори ријеч-двије са старим платанима и отпуши покоју јесењу влас с капе.
А горе, у каменом и горском загрљају, друга пјесма свира. Богами, тамо се зима већ ушуњала на прстима. У Билећи жива потонула на шест степени, на Берковићима се стидљиво држи петица, док у Невесињу и горе на вјетровитом Чемерну звони по четири степена — таман да се човјек стисне уз огњиште, замирише печени кромпир и запали онај стари, тешки дуван. А Гацко, јутрос се свело на три степена; тамо јутрос и птице пјевају тише, чувајући топлину у кљуну.
Па ипак, пријатељи драги, не тугујте под тим тешким небом! Казаљке и метеоролози шапућу да ће дан мало омекшати, да ће се сунчев зрак пробити и подићи температуру до двадесет топлих степени, таман да оживи стара срца и разгали шеталишта.
Али чувај ми се, мој добри путниче. Кад се дан нагне крају, а поподне пређе у вечерње сутоне, ето ти облака и росне кише, тихе и неумољиве, да умије преостале прашњаве друмове и уморне кестенове. Понесите кишобран, или још боље — потражите топли прозор, скувајте кафу и гледајте како капи весело бубњају по старом крову, пишући ону најљепшу, топлу јесењу пјесму.
