Синдикална организација ЈЗУ Болница Требиње, на челу са Струковним синдикатом медицинских сестара и техничара РС организовала је синоћ дружење поводом Међународног дана медицинских сестара и техничара, са главним сестрама/техничарима одјељења у Болници Требиње, као и члановима Синдиката.

„Синдикат је усвојио позитивну праксу додјељивања награде за најбољу медицинску сестру/техничара године, а која је ове године, као прва и почасна награда, припала нашој Здравки Јевтић, главној сестри Одјељења за урологију. Здравка је својим дугогодишњим преданим радом, огромном пожртвованошћу и хуманошћу у ратном периоду и у времену пандемије вируса корона дала огроман допринос дјеловању Болнице и чини нас све поноснима што је имамо за колегиницу и великог пријатеља“, кажу на званичној фејзбук страници ЈЗУ Болнице Требиње.

Тим поводом преносимо текст из априлског издања Гласа Требиња о пожртвованом раду медицинских сестара Болнице Требиње, међу којима је и Здравка Јевтић.

zdravka.JPG (135 KB)
Здравка Јевтић медицинска и главна сестра на Одјељењу Урологија са педијатријом - Ковид 2 Болнице Требиње

Када нам све у животу иде глатко лако је бити човјек. Разметати се без аргумената том толико снажном ријечју. Међутим, када наступе кризни моменти, тренуци у којима се једино велики људи не повлаче, тада испливају хероји вриједни дивљења. А око нас их, на нашу срећу, има довољно пожртвованих, несебичних, хуманих.

Право питање је да ли смо свјесни свих њих који се више од годину дана, директно хватају у коштац са вирусом корона? Како се носе са изгубљеним биткаама угашених живота под налетом пошасти која је цијелом свијету и даље непознаница? Како се, и под свим притисцима и тежином околности успијевају насмијати и нашалити? Како остају људи?

Једноставно. Воле друге људе, воле свој позив, у хуманој мисији одабраној као животно опредјељење, држећи се Хипократове заклетве, друге стављају испред себе. И када се чини да теже не може бити, медицинске сестре и техничари требињске Болнице, у координацији са љекарима, не узмичу. Ни на један секунд, и тако више од једне године.    

Многима од њих ово није први сусрет са недаћама и тешким околностима у којима се ради. Многи су прегрмили и ратне услове, како у болници, тако и на првим линијама фронта. Тога се веома добро сјећа Здравка Јевтић, главна медицинска сестра на Одјељењу урологије са педијатријом, односно данас Ковид 2. Увијек уз пацијента и тако већ 40 година.

„Од 1980. године радила сам у Дубровнику, а почетком 1992. сам дошла у Требиње, гдје сам се требала запослити у болници, али ме нису примили. Добровољно сам отишла на ратиште као медицинска сестра, на прву линију фронта са „Бобанском четом“ и ту остала до 1993. откада радим у болници. Првих шест година у шок соби, потом до 2001. као главна сестра болнице, а затим сам, са формирањем Уролошког одјељења ту постављена за главну сестру. Када је почела пандемија, у марту су ме ангажовали да на Грудном одјељењу формирам тријажну амбуланту, гдје сам радила до 1. јуна и вратила се на Урологију. Са отварањем одјељења Ковид 2 – Урологија са педијатријом, постављена сам на мјесто главне сестре и ту сам и данас са мојим сестрама и докторима“, прича нам Здравка, која и након четири деценије пожртвованог рада још свом позиву није рекла доста је.

Огромно претходно искуство, како нам каже, помогло јој је да се у општем хаосу и метежу првог сусрета са пандемијом најбоље организује. Да као медицинска сестра одговори и овом задатку, постављајући изнова на прво мјесто борбу за живот сваког пацијента па и онда, када је проживљавала и своју личну драму.

„У октобру прошле године супруг ми је умро. На посао сам дошла након пет дана, почетком новембра када смо имали тежак талас корона вируса. Општи хаос је био. Првих дана нисам била свјесна ничега, у својој патњи бојала сам се да нешто не направим наопако. Знала сам да нема узмицања, прибрала сам се и наставила. Требало је спашавати животе. Нови лијекови, нови доктори, све ново, али уз своје сестре и то сам преживјела“.

Пандемија јој пада далеко теже него рат, иако и једно и друго, истиче, са собом носе оно најтеже, губитак живота.

„У рату смо знали како да се штитимо, а на ово људи нису спремни и не знају како да се понашају. Да је све неизвјесно показао нам је овај мартовски талас, далеко тежи него из новембра и децембра. Спремни јесмо, знали смо шта нас чека али је страшно било сазнање да сада млади људи више страдају. Најгоре од свега је што се клиничка слика врло брзо мијења, од доброг стања, преко ноћи све се погорша. Непредвидиво, и због тога још и теже. Веома је тешко носити се и живјети са спознајом да сте изгубили младог човјека, а ми смо овај пут имали ту несрећу. Једина срећа, ако смијем да употријебим овај термин, је што су на Ковиду 2 били нешто лакши пацијенти, док су тежи на Ковиду 1, па на нашем одјељењу нико од младих није умро. Не знам како бих поднијела то“, рече видно потрешена, сузних очију и гласа који подрхтава.

Иако под утиском да се ситуација полако стабилизује, мада још далеко од лијепих прогноза, каже да се сада колико толико лакше дише. Сви се труде да раде без нервозе, премда је знало бити и веома драматично.

„Уз све то, и умор нас сустиже, поједине сигурно и престиже, али морамо гурати даље. Имамо фин тим љекара који су нам подршка, фино се слажемо и надопуњавамо па је лакше радити. Поред одличних сестара са којима сам годинама, на Ковиду 2 су нам и волонтери, сестре које веома добро раде свој посао и велика су нам помоћ. Највише бих вољела када би биле примљене у стални радни однос јер су веома пожртвоване и савјесне. Опстајемо захваљујући једни другима“, с осмијехом рече Здравка Јевтић,  изузетна жена и медицинска сестра, те додаје да би упркос осмочасовном раду у скафандеру, стрепњи за пацијенте, колеге и породицу, да се поново роди, без размишљања, свим срцем одабрала позив медицинске сестре. 

bojana.jpg (97 KB)
Бојана Ковачевић медицинска сестра на замјени главне сестре на Грудном одјељењу - Ковид 1 Болнице Требиње

Са Ковида 2 одлазимо на Ковид 1 Болнице Требиње, гдје нас чека Бојана Ковачевић, медицинска сестра са 28 година дугим стажом. Из ратом погођеног Сарајева дошла је у Требиње и 1993. почела да волонтира, а годину дана касније и да ради у болници на Одјељењу хирургије, а затим на интензивној њези, гдје је осам година била главна сестра.  

„Радила сам тада у најтежим ратним данима, када је било највише рањеника, што је оставило трага у мени. Од старијих колега и колегиница сам учила, а имали смо од кога да научимо, као и нове генерације сада од нас. Тај први удар и сама тежина посла касније добро дођу. Хитна стања су ситуације у којима се најбоље учи. И тада је било тешко као и сада. Прегурали смо, а надам се да ћемо то поново успјети. На Грудном одјељењу мијењам Наду Шаровић главну сестру која је, заједно са љекарима и осталим сестрама, организатор одјељења Ковид 1“.

Упознајући нас са стварношћу ситуације сјећа се да су на први сусрет са вирусом корона сви били у неизвјесности, истраживању, али не и у паници. Формирано је одјељење за пријем пацијената, а услиједила обука, од правилног ношења личне заштите, обучавања особља, припреме кисеоничких мјеста, дозера, респиратора. И поред напетости сваког новог дана, рада уз константан умор и забринутост за најближе, мјеста одустајању нема.

„Позив нам налаже и намеће да смо ту. Прихватили смо стање и колико год да је тешко нико од колега ниједном није рекао да не може, да неће да ради. Увијек се нађе простора да предахнемо, а онда све изнова. У односу на прошлу годину и сада, видимо колико смо се усавршили и колико смо способнији да одговоримо на пандемију и то нам улива сигурност и даје снагу да се боримо за сваки живот“.

А губитак живота, нажалост, био је неминован.

„Свима нам то најтеже пада. Ту смо да помогнемо пацијентима, да очувамо и побољшамо њихово здравствено стање. И поред напора комплетног особља, као заиста нераскидивог ланца, неке битке смо изгубили. Најтеже је кад је исход смртни. Погоди свакога и веома је тешко то проживљавати. Поједине колеге овдје су изгубили и чланове породице. Заиста је страшно носити се са сазнањем да нисмо успјели свакога спасити. То је та непознаница, пуна неизвјесности, са непредвидим клиничким сликама, које се промијене за трен. Март ове године је неупоредив са октобром и новембром. Сада смо имали више тешких клиничких слика и требало је много више снаге и труда уложити“.

Уз сву тешкоћу ситуације, морали су да се навикну и на скафандере, у којима, искрена је ова медицинска сестра, није једноставно радити.

„Помисао да од тог момента па за пет до десет сати неће бити скидања, без икакве паузе, уносила је у почетку немир. Маска под којим не можете нормално да дишете, рад у дуплим рукавицама у којим тешко функционишете стварају додатни притисак. Временом се човјек навикне и данас другачије гледамо на то. Са скафандерима смо се сродили. Знамо да без њих не можемо ући међу пацијенте, да је то наша заштитна опрема и тако се и понашамо. Најтеже је било преко љета, по врућинама. Било је момената кад се више није могло издржати. Изашли бисмо, мало се окријепимо па опет назад у скафандере, настављали тамо гдје смо стали“, дочарава Бојана радне дане на Ковиду 1 Болнице Требиње.

На сву срећу, говори нам, имају и помоћ младих колега који су дошли да волонтирају, показавши велико итересовање и несебичност у раду.

„Кад су се многи плашили и гледали да не траже посао, они су дошли као волонтери и кренули да раде. Највише на ковид одјељењима. Били су нам и замјена, дошли су нам као добра помоћ и то су сада прилично искусне колеге. Нашли су се овдје у најтежем моменту, са највише посла и сада имамо формиране медицинске раднике, на које сам поносна!“

Константан рад, непрекидна стрепња, годишњи одмор „на кашикицу“, по који слободан дан, бдијење над пацијентима и тако већ више од године. Стање из кога су научене и неке важне лекције.

„Мене лично, а вјерујем и остале, пандемија је научила да се морамо ослањати једни на друге, да другачије гледамо на живот, да су неке ствари које су нам се чиниле битне, минорне у односу на здравље и сам живот. Видјевши за колико мало се ситуација из нечега доброг промијени како не ваља и болест подмукло, преко ноћи узима маха, поглед на живот се из коријена мијења. Мислимо успјели смо, а онда увидимо да су нам руке везане, био то неко непознат или наша родбина, видимо колико смо немоћни. Али, никад нисам зажалила што сам ову професију изабрала. Најљепше је кад сретнете људе којима сте у болници помагали а на улици вам се јаве, питају за ваше здравље, упуте лијепе ријечи захвалности. Било је и многих познанстава, да нам се људи јаве и попијемо кафу под Платанима обавезно, кад се сретнемо“, са осмијехом и дирљивим емоцијама нам рече сестра Бојана Ковачевић, одлазећи на смјену, у скафандер, да од себе, по ко зна који пут, пружи и више од максимума.

nada.JPG (121 KB)
Нада Влачић стоматолошка и главна сестра у Служби за здравствену заштиту Дома здравља Требиње

Изузев медицинских сестара Болнице Требиње, све вријеме пандемије на послу проводе и њихове колегинице из Дома здравља. Иако можда не у најкритичнијим сусретима са ковид пацијентима, ипак су ту сваког дана да одговоре свом позиву.   

Једна од многих је Нада Влачић, стоматолошка и главна медицинска сестра у Служби за стоматолошку здравствену заштиту Дома здравља. Медицинска сестра је 36 година. Памти ратне године, али и ове, како их назива, неизвјесне под вирусом корона.    

„Први посао ми је био на Стоматологији за одрасле, а затим у Школском центру, гдје сам радила осам година са др Ратковићем. Када је почео рат  пребачена сам на Одјељење Дјечије превентивне стоматолошке заштите са др Мијановићем. Касније је формирано Одјељење стоматологије за дјецу и одрасле и ту сам до данас са др Ковачем. Радимо све вријеме короне. Испочетка смо дежурали, али је увијек била смјена са по једним тимом пријеподне и поподне. Тако је било прва два мјесеца, а сада радимо као и прије пандемије“.

Као и свима, каже нам, у почетку је било страха. Како код пацијената, тако и код особља, али се сваки дан на посао одлазило и одлази.

„Запослени у Болници и Дому здравља први смо на удару корона вируса. Штитили смо се како смо морали, као и сви други. Ово је посао који не може и не смије да чека. То смо знали и када смо бирали позив којим ћемо се бавити, да се овакве и сличне ситуације могу догодити. На то морамо бити спремни. Тако је и са пандемијом. Нешто ново и свима страно јесте, али радимо. У почетку смо имали мањи број прегледа, људи су се плашили, а сада не толико. Посљедњих мјесец дана имамо велики број пацијената, највише дјеце јер су у току систематски прегледи пред полазак у школу. Предузете су мјере заштите, а колико се важно чувати, важно је доћи и на стоматолошки преглед. Радује ме кад видим да нам пацијенти долазе у све већем броју“, рече нам, увијек ведра медицинска сестра Нада Влачић.

И док ми одлазимо, наше медицинске сестре поново остају на првим линијама пандемије. Свака са својом бригом какав ће бити исход још једног дана под корона вирусом. Ниједна се није пожалила, све су биле насмијане. Можда нама који нисмо у њиховој кожи није лако дефинисати каква их то снага држи и покреће па су и у најтежим временима толико достојанствене. Можда им је то урођено, а можда усвојено годинама исклесаним безрезервном хуманошћу. Како год било, све оне су хероине овог доба. Оне које, а да и не знају, пријатеље имају свуда, у свима којима су помагале, које су спашавале, бодриле и заједнички се бориле, а данас, и у буквалном смислу, воде грчевиту борбу за сваки, живота вриједан уздах.    

anesteticari.jpg (182 KB)
Анестетичари Болнице Требиње са лијева на десно: Славиша Муцовић, Немања Ратковић, Ђорђе Марић и Немања Драпић са медицинском сестром Бојаном Ковачевић

Позив који ојача

„Као добровољац пријавила сам се прво у „Требињску бригаду“ у Љубиње, затим у „Билећку“ у Билећу и послије у „Бобанску чету“, са мојим Бобанцима, са којима сам провела највише времена. Брат ми је погинуо и сјећања на рат, моје су тешке ране. Свега 40 дана од његове смрти послали су ме на Калиновик. Др Милосав Ивковић, не вјерујући да ме неко послао хтио је да ме врати назад у Требиње. Нисам хтјела! Омогућио ми је да преко војних веза сваки дан разговарам с мајком која је остала сама. На томе сам му заувијек захвална! Рањеника је било и са наше и њихове стране, спашавала сам и једне и друге. Хвала Богу сви су ми остали живи и данас имамо контакте. Памтим једну дивну старицу чији син је погинуо на Влаштици, а другог сам извукла рањеног и преживио је. Сретнемо се након рата и он ме упозна са својом мајком, која ми је у знак захвалности поклонила миље. Поклоне не волим, али њу нисам имала срца ни снаге да одбијем. И сада га чувам као сувенир. Сазнање колико вриједи када можеш некоме да помогнеш држало ме у животу. Да преживим све недаће помогло ми је и то што сам медицинска сестра. Овај позив ме ојачао и дао снаге да идем напријед“, рече Здравка Јевтић, додајући да је најсрећнијом чини када из болнице кућама испраћа опорављене пацијенте.

Анестетичари, момци вриједни дивљења

„Анестетичари, као најспособнији, најопремљенији, са највише знања, раде око тешких пацијената на респираторима и на неинвазивним респираторима. У болници је њих четворица, који цијело вријеме раде на свим Ковид одјељењима и у интензивној њези, гдје им је радно мјесто. Уз друге љекаре и анестезиолога, они су најчешће позивани за било коју врсту интервенције. По дану и по ноћи, кад год је требало, увијек су се одазивали. Није то лако издржати. То су млади момци, имају до 15 година стажа, али су врло одговорни и изузетно професионални. Сви су боловали од короне и по опоравку су се одмах вратили на посао. Немања Драпић, анестетичар, био је у веома тешком стању, али се срећом изборио. Док је био на болничком лијечењу и осјећао се релативно добро, устајао је из кревета и помагао колегама. И сама сам у новембру прележала ковид са тешком упалом плућа, а након опоравка обоје смо одмах кренули на посао. Колико ме испуњава кад пацијенти побиједе болест, толико и што сам у прилици да радим са веома несебичним и пожртвованим људима“, каже Бојана Ковачевић, исказујући дивљење и поштовање према својим колегама.