Бити извиђач посебна је част, рећи ће вам свако ко је икада био дио ове организације. Макар и само једном, а камоли више од пола живота провео у извиђачким камповима. Мјестима у којима настају пријатељства за живота, гдје се уче све важне дисциплине којима нас, на жалост, не уче у школама, тамо гдје се ишчекују нове занимљиве догодовштине, гдје је одговорност према себи и другима примарна, одакле се одлази зрео и одрастао ма колико да вам је година, носећи са собом прегршт успомена.
Таквих, незаборавних тренутака, на претек има двадесет четворогодишња Милица Павићевић, данас водник и неко ко више од деценије свим својим бићем живи за извиђаче. Придружила им се још у основној школи. Куриозитет више је да је уз мајку и двије сестре, такође извиђаче, наставила женски породични низ и принцип коме је досљедна до краја.
„Мама је некада била доста укључена у извиђаче, заједно са Небојшом Небом Ратковићем. Они су, заправо, заједно организовали достакампова. Како нам је Неба породични пријатељ, а мама ми често причала дивне ствари о извиђачима, све ми је дошло спонтано. И тако сам се нашла на првом Кампу на Ушћу, 2010. године. Обје моје сестре су извиђачи, а најмлађа је имала свега пет година када је пошла са мном“, са пуно еуфорије и неке посебне емоције започиње Милица своју извиђачку причу.
Од првог кампа па до данас ниједан не пропушта. Увукло се под кожу све оно што јединствена атмосфера и људе истих погледа на живот, чини посебним искуством. Већ од средње школе, Милици је припало да постане прво домаћин кампа, потом инструктор, а онда водник. Како нам прича, све је ишло спонтано, надовезивало се једно на друго.
„Од 2013. године водим Камп на Ушћу. Сваке године имамо по једну смјену дјеце, од извиђача до оних којипрви пут долазе. Ове године смо баш имали велики одзив и увијек сам пресрећна када је камп пун дјеце, без обзира на то колико остану. Некада их је било много више, а данас је другачије и због тога ми је жао. Знате, бити међу извиђачима је посебан доживљај! Носим прелијепа искуства! Пријатељства која сам развила у извиђачима су непроцјењива!“
Прилике које су јој извиђачи пружили су драгоцјене. Поред нераскидивих пријатељстава и нових знања, посебну драж чине путовања.
„Поред нашег у Требињу, посјетила сам разне кампове свуда по региону, у Србији, Црној Гори, БиХ, а имала сам прилику да отпутујем у Шпанију, у Каталонију у којој сам била 17 дана у кампу размјене са извиђачима. Прво смо ми њима били домаћини а онда смо ишли код њих. Обишла сам Барселону, њихову обалу, много тога видјела, фантастично искуство! Моја сестра је боравила у Јапану, такође 17 дана на Свјетској смотри извиђача. Све су то невјероватне прилике! Не знам да ли би их икада остварила да није било извиђача. И нама често долазе странци, са разних страна свијета. То је тек посебна енергија, размјена искустава, утисака. Посебан ми је остао и камп са извиђачима Француске из 2016. године“, сва озарена нам прича.
Са водницима из Француске 2016.
Изуезев путовања, извиђачи су је научили и многим за живот важним лекцијама. Чак и оним у којима равноправно може да парира са сваким мушкарцем.
„Прије свега самосталности, а онда, знам запалити различите врсте логорских ватри, подићи шатор, наћи дрва, чворологију, познајем разне врсте инсеката, трава, прву помоћ и свему томе и данас учимо нове генерације. Велика је ствар знати одреаговати и помоћи другоме, као и како остати сталожен и смирен у разним животним ситуацијама. Свему томе научили су ме извиђачи. Много волим и природу па сам и дипломирала на смјеру Инжењерство заштите животне средине у Новом Саду и завршила мастер студије Заштита вода, чиме сам употпунила сву моју љубав према природи“.
Милица је цијелим срцем предана извиђачима, организацији за коју каже да ју је учинила спремном на многе непредвиђене ситуације. Положила је и школу за водника, и то је чин који деценију часно брани. Задовољство јој је да властита знања преноси даље и за сада нема амбиција да ниже неке више чинове.
Поносна је што Камп Ушће у Ластви опстаје и живи дуги низ година. Поносна на све драге јој људе који ову изванредну причу гурају до краја. А сасвим сигурно поносна што баш таквима и сама припада.
„Поред наше дјеце, права је сатисфакција када нам долазе и странци, који широм свијета проносе само позитивну причу о нашем кампу. Често нам бораве кампери, али и цијеле породице. Смјесте се код нас, имају све услове за боравак. Поред три оброка, могу да се купају у Сушици, увече је лијепо за спавање, мирно је, близу су им град и море, од нас иду гдје желе.Ту је планина, ријека, шума, условно је, имамо струју, интернет, купатило, а окружени смо природом. Може се доћи и на дан ко жели, чак и поставити свој шатор или ноћити у неком од бунгалова“.
Задовољство јој је ипак највеће када се у камп слију колоне дјеце! Тада почиње права журка. Па иако слови за строгог водника, ова дјевојка пуна ведрине и позитивног духа, зна да је дисциплина основ сваког извиђача, да би се малишанима обезбиједио, колико забаван, толико, прије свега сигуран боравак у кампу.
Камп са Каталонцима на Ушћу 2014.
А неопходна је и машта, као и непрекидан рад на себи, како би дјецу, посебну данашњу, истиче, мотивисала. Дошло је такво вријеме, рече нам, када је све теже пронаћи адекватну занимацију која би свима била једнако интересантна.
„Када смо ми били дјеца, правили смо караоке вече, журке, било нам је феноменално. Данас је дјеци све то досадно. Ми смо једва чекали да дођемо на журку, што сада, у времену када је све доступно, иде теже. И највише их занимају ствари које не раде иначе, на примјер лов на благо, мапа са путним знацима, сналазак у природи. То је опште одушевљење. Дакле, све оно са чим се не сусрећу. Дјеца су данас много мање маштовита и велики је изазов мотивисати их. Чекају да осјете масу, одобравање околине. Друштвене мреже и калуп који је створен довели су до тога да дјеца страхују ако им се свиди нешто другачије. Боје се да ће бити изопштени и, на жалост и буду“, са тужним призвуком прича нам Милица.
Због тога каже да би најсрећнија била када би се ствари промијениле. На првом мјесту скептицизам према извиђачима од стране родитеља, чиме би се Камп Ушће поново омасовио. И премда су ове године у првој групи имали 52. дјеце из Мостара, Фоче и Требиња, а у другој 45, присјећа се својих боравака, када је Ушће врвило од стотину и више дјеце одједном.
„Први камп ове године био је за дјецу од 11 до 14 година, а други камп за дјецу од 6 до 11 година. Задовољни смо бројем, мада памтим времена када је то било много више. И сама сам учествовала на камповима са 120 дјеце. То је било нешто посебно! Ти кампови су трајали по десет дана и сви би плакали када требају да иду кући. Данас су дјеца већином, говорим из искуства, доста размажена. Мисле да је камп пуко преживљавање, да нема игре и неће ни да пробају. А онима који дођу увијек се свиди и од нас оду одушевљени. И данас срећем многу дјецу којима сам била водник, сада су одрасли и диван је осјећај када ме пресрећу на улици и када се заједно присјећамо њихових несташлука. Увијек сам била строг водник, али и морала сам, имала сам огромну одговорност. Зато се сада шалимо на мој рачун и то ми сваки пут измами смијех и бројна предивна сјећања“.
Зато Милица позива све да дођу на камп Ушће, надомак Требиња. Да се придруже извиђачима, да пробају и сами спознају све љепоте оваквог начина живота који их једва чека да га открију. А од низа успомена, дивних доживљаја за памћење, ова тако предивна дјевојка, успјела је да издвоји једну која јој и сада разгали душу.
„Када је прошле године Лепи Брка снимао емисију о нашем кампу и разговарао са мном, људи су нас одмах након емитовања звали са свих страна да закажу дјецу. Толико им се допало. И један дан кажу мени да ми је стигла пошиљка. Отварам пакет, кад у њему књига „Опстанак“ др Родољуба Танасића, старог извиђача у којој има све што је потребно да се снађеш у природи. Погледао је ту емисију и послао ми своју књигу, захваливши се на нашој енергији и постојању кампа. Одушевио ме његов прелијеп гест, да неко примјећује, види и награди труд свих нас! И данас када одем на камп самоиницијативно, имам с ким да се дружим. Радо се окупимо, бацамо роштиљ, палимо логорску ватру и присјећамо се догодовштина. Камп Ушће за мене је посебна свијетла тачка, а извиђачи су ми донијели толико прелијепих искустава. Напросто, додирну свакога на посебан начин!“
ПОЗНАНСТВА СУ СВЕ!
„Са многим извиђачима и данас сам у контакту. Доста смо путовали на извиђачка такмичења у Србију, Црну Гору, БиХ и дружили се. То је била нека посебна енергија, сви смо се гледали као породица, није било раздвајања мушко – женско, сви смо били једно и то многи не могу да схвате. Спавали смо у великим учионицама у школи, свако у својој врећи на поду, нас 30. Нешто феноменално! Одем било гдје у Србију или у Црну Гору и имам коме да се јавим. Све битне ствари дијелимо једни са другима, неки се већ жене и удају, излазимо, дружимо се. Наша пријатељства настала су у необичној средини и зато су посебна. Упознала сам нашу државу, државе региона и мислим да би извиђачи требали да заживе опет у народу као што је то било некад. Кад сам ја почињала, на Ушћу бунгалови нису постојали, спавали смо у шаторима и било нам је фантастично!“
ОГУЛИТИ 40 КГ КРОМПИРА ЗАБАВА ЈЕ БЕЗ КОНКУРЕНЦИЈЕ
„Први камп на који сам отишла био је волонтерски, што је данас незамисливо да неко дијете тако дође. Ти кампови су се сводили на то да се свако јутро изабере задужење за кухињу, рибање купатила, чишћење кампа, ко ће бити дежурни преко ноћи и слично. Сви смо се трудили да задужење одрадимо најбоље, да нас не би враћали поново на исти посао, а ако и би, уопште се нисмо љутили нити смо то доживљавали као казну. Штавише, трудили смо се да задатак обавимо без грешке. Била нас је срамота да нас казне или, не дај Боже, пошаљу кући. И нама је било задовољство да урадимо све што се од нас тражило. Данас знам да ми уствари нисмо радили ништа, више смо се забављали. Увече дође журка имаш енергије, срећан си, толико ти је лијепо што си ту. Најзанимљивије нам је било гуљење 40 кг кромпира или 10 кг мркве! Па ми смо се гурали да то гулимо, нама је то било забавно и увијек бисмо се такмичили ко ће више и брже да огули.“
ПРАВИЛА КОЈА СЕ ПОШТУЈУ
„Када се прикључимо извиђачима, прво полажемо извиђачку заклетву, добијемо извиђачку мараму под којом морамо да поштујемо правила извиђача и водимо се њима. Након заклетве прво се постаје пчелица/ полетарац, затим иду млађи извиђачи/планинке, потом старији, па млађи брђани/брђанке, од 21. године, којима узрастом ја припадам и онда од 27. године старији брђани и брђанке. За оне који желе да напредују постоје разне школе, као што је Водна за воднике, Школа за четовођу, Школа за начелника и слично, у којима се полажу одговарајући чинови. Извиђачи су, заправо, потекли из војске и доста су стриктни. Свако јутро се постројавамо, пребројавамо, морамо распремити бунгалове, а дисциплина и поштовање су јако важни. Са друге стране, извиђачи у иностранству све раде другачије. Ми на Балкану свуда имамо извиђачке кампове, док их странци немају. Они изаберу пољану у планини и сваки пут изнова на 15 дана дижу камп, постављају шаторе и послије их руше, слажу и селе се сљедеће године на другу локацију. И то је занимљиво на свој начин. Док ми имамо све основне услове за боравак, они немају, праве их сами. Ту тек постајеш самосталан и тек си у додиру са природом“.
