Херцеговка Милка Гњато, архитекта, један од оснивача и креативни директор „Zabriskie“ студија, годинама живи и ради у Београду, креирајући вишедимензионалан свијет испуњен ванвременским архитектонским рјешењима. Од билећке дјевојчице, одакле је родом, која је фасцинације простором и елементима херцеговачког поднебља подсвјесно уграђивала у своје биће, данас је успјешни архитекта, а њени пројекти препознати су и изван граница Србије.

milka-gnjato.jpg (131 KB)

Једна је од ријетких дама чији су пројекти три пута номиновани за Награду Европске уније за савремену архитектуру „EU Mies Аward“. У 2020. години номинован је пројекат пословног објекта „Миа Дорћол“, урађен у оквиру „Zabriskie“ студија. Национална номинација за европску Награду чији је циљ промоција, разумијевање и рефлектовање значаја архитектуре у технолошким, конструктивним, социолошким, економским, културолошким и естетским достигнућима, сматра се признањем за квалитет архитектуре.

Иако јој је ово, међу осталим наградама, још једна потврда да оно што ради вриједи и изван средине у којој ствара, те да рад уложен у помјерање граница могућег има смисла, награде ни једног тренутка не приписује искључиво себи. Штавише, како је бављење архитектуром увијек тимски рад са више различитих, подједнако важних фаза за успјешну реализацију, све награде и признања приписује цијелом тиму са којим сарађује.

MIA DORCOL.jpg (443 KB)

МИА ДОРЋОЛ, пословни објекат, инвеститор Гранит Инвест, аутор студио Zabriskie

Запажамо, дакле, да се Милка, не само у архитектонским, већ и промишљањима властите душе, води данас прилично заборављеним вриједностима које нам живот оплемењују. Како каже, њен, али и приступ тима са којим ради у свом студију, темељи се на искрености и једноставности.

„Доживљаји које производи архитектура нису формативно значајни само за архитекте већ и за све људе. Квалитет архитектуре, било да је у питању отворени и затворени простор, улица, стан, кућа, зграда, споменик, клупа у парку, заиста опредјељује начин и гради квалитет наших живота. Пажљиво промишљање, разумијевање и поштовање изграђеног простора не доноси само свакодневну удобност, већ уноси племенитост у наше животе. У свеопштој кризи идентитета, настојећи се истакнути у мору сличног или истог, заборавили смо на једноставност, непролазност и неупитну аутентичност базичних вриједности у свим областима људског дјеловања. Наш став је да архитектура треба бити искрена, произаћи из контекста и из функције, повезана с окружењем и, ако је могуће, с природом. Треба дати нову вриједност контексту, не смије га урушавати, ружити, кварити“.

KONKURS ANSAMBL KOLO.jpg (117 KB)

Прва награда за идејно рјешење зграде Ансамбла народних игара и пјесама Србије КОЛО, Zabriskie студио

Милка Гњато иза себе има више рјешења која су освојила прве награде на конкурсима. Било да је ријеч о вртићу, стамбеној или пословној згради, просторима од културног и историјског значаја, изнова успијева да иде у корак са савременом архитектуром и одговори контексту градње, те непрекидним промјенама новог доба.

„Битан је начин на који се архитектура односи према простору у који се интегрише, а потом и функционалнe и просторнe карактеристикe самог објекта који креирају атмосферу и доживљај. Оно чему тежим је да изнова за сваки објекат, без обзира на његову намјену, промишљам на начин на који се те суштинске одреднице квалитета остварују. Пресудно је препознати потенцијал, могућности, карактеристике локације на којој настаје нови објекат и то важи за све архитектонске теме и намјене, какав год да је објекат у питању. Пресудно је добро схватити контекст и на њега одговорити новим импулсом који подржава постојеће вриједности. Да би крајњи корисник био задовољан, веома је важно разумјети трендове и интерпретирати их на исправан начин“.

Merin Hill.jpg (243 KB)

Merin Hill, стамбено пословни објекат у Београду, инвеститор Merin Holdings, Zabriskie студио

Након деветогодишњег ангажмана код својих професора са Архитектонског факултета у „ДВА студију“, покренула је студио „Zabriskie“. Причу која расте, надалеко препознату, гради постепено са тимом од 20 талентованих људи, међу којима су неки и са преко 25 година искуства, али шансу радо даје и тек свршеним студентима. Истиче да је једна од првих која се прикључила и учествовала од самих почетака у грађењу фирме и Tребињка Милијана Мунишић. Не сагледавајући успјех само изведеним пројектима фирме и наградама, већ постулатима рада, труда и промишљања, тежња овог архитекте досеже много даље и много шире.

„Нашим успјехом сматраћу двије ствари - да ли смо макар донекле успјели вратити видљивост основним вриједностима, како у архитектури тако и у професији, и јесмо ли донекле олакшали посао младим људима, посебно женама које желе основати и развијати своје архитектонске фирме. Наиме, настојимо што боље да се развијамо и пут пробијемо како за нашу генерацију на почетку пете деценије живота, тако и за оне које долазе. Осим што је изградња фирме изазов и тражи посебан ентузијазам, упорност, спремност за експеримент, па посљедично и грешку, али и људскост, још увијек је додатни изазов или отежавајућа околност уколико то ради жена. Изградња архитектонског бироа који није везан за појединца, већ представља тим и систем, истински је пионирски подухват који подразумијева учење путем покушаја и погрешке. Надам се да ће 'Zabriskie' студио допринијети довршавању процеса професионализације архитектонске струке“.

BELGRADE BUSINESS CENTAR.jpg (240 KB)

BELGRADE BUSINESS CENTAR, идејно рјешење, Булевар Краља Александра, Zabriskie студио

Као вјечити заљубљеник у умјетност, упоредо и природне науке, и добар цртач, од првобитне занесености вајарством до крајњег исхода, архитектуре, Милка свој пут гради полако и прецизно. Сазријевањем, прича нам, све више освјешћује да док пројектује, несвјесно и посредно рекреира утиске и атмосфере које су у дјетињству оставиле трага у њој.

„На мене је велики утисак оставила прва посјета манастиру Добрићево и унутрашњост цркве. Пригушена свјетлост, боја фрески, апсиде и лучни сводови у маниру касне дубровачке готике учинили су да сама архитектура, по први пут, произведе осјећај страхопоштовања код дјетета. Љепота великог, хоризонталног прозора са предивно кадрираним погледом на Билећко језеро, прозора на згради Завичајног музеја у Билећи, несвјесно ме је научила да у сваком простору тражим мјеста с којих вриједи кадрирати и нагласити поглед. Посебна, одмјерена драматика, коју креира сам начин на који тај објекат израња из терена, даје непроцјењив просторни квалитет окружењу и то је прва лекција коју сам добила о томе како контекст утиче на објекат и обратно“.

Јединствена у поимању не само архитектуре, него и доживљаја живота, остала је досљедна себи и професији која је испуњава.

„Труд и поштовање унутрашње жеље увијек се исплате. Осим што је битно обезбиједити себи приходе, веома је важно испунити живот љубављу према ономе што се ради. Једино исправно мјерило успјеха је осјећај сопственог задовољства и испуњености, и на томе се непрестано ради. Иако нисам имала могућност опсежног припремања за пријемни испит у за то намјенски специјализованим, приватним радионицама, и те како сам се спремала и труд се исплатио. С друге стране, била сам бескрајно узбуђена што имам могућност учити оно што јако желим. Зато је за младе људе који треба да одлуче којим путем ће ићи важно да прво раде на освјешћивању, а потом и на испуњавању своје унутрашње жеље, непољуљани разним препрекама, којих увијек има и увијек ће их бити. Наравно, све то не би било могуће или би ишло много теже да нисам имала потпуну подршку и разумијевање родитеља“.

Евидентно је да упркос свим достигнућима, ниједног тренутка не заборавља поднебље из кога је потекла. Уз примисли о љепоти природне архитектуре камена, како предочава, умјетности вриједне дивљења, живи приватне и пословне снове, носећи са собом небројене породичне успомене и херцеговачки сензибилитет.

„Трудим се да у себи непрестано градим и оснажујем, осим оних усвојених од родитеља, и вриједности херцеговачког менталитета – искреност, истрајност, људскост, а не сметају ми, кад препознам у себи и мане, попут скептичности, која, ако је одмјерена, обезбјеђује широко сагледавање реалности, односно разборитост. Карактеристике традиционалне херцеговачке куће као што су једноставност и непретенциозност, дакле, љепота и мисаоност, за мене су есенција архитектуре. Наиме, изузетан професор и архитекта, поријеклом Херцеговац, Спасоје Крунић, често је цитирао свог професора Добровића: 'Архитектура је клупко уметности, технике и мисаоности и када би се извукла макар једна нит, тада то више не би била архитектура'. Сада то знам и сваки пут се дивим мисаоности, техници и умјетности – архитектури херцеговачког крша!“

 

Кад визија заживи

„Процес рада на архитектонским конкурсима вишеструко је узбудљив. Осим што је такмичарски, са циљем постизања што вишег квалитета рјешења од значаја за цјелокупно друштво, то је и процес слободе у промишљању и креативности, те драгоцјених дружења. Побиједити, свакако носи велико задовољство. Међутим, процес израде пројектне документације и извођења објекта зна да траје и више година и, за то вријеме човјек доживи мноштво емоција. Визија не постаје тек тако стварност и често се током тог процеса и мијења. Оно што је мени најузбудљивије је откривање карактеристика објекта које нисам видјела у току пројектовања и посматрање како се објекат понаша у окружењу, како стари и како се користи. Дакле, сваки објекат по изградњи задобија своју аутономију и започиње свој помало непредвидив живот. Ако схватим да људи који користе објекат разумију и воле његове планиране специфичности и пронађу начине да у њему функционишу, сматрам да је објекат успјешно заживио“.

 

Познанство које се не заборавља

„Посебно сјећање чувам и посебну захвалност осјећам према требињском архитекти, изузетном Вуку Рогановићу, који ми је помагао да се припремим за веома захтјеван пријемни испит. Сјећам се, између осталог, како ми је у два потеза и уз пар духовитих доскочица, преко моје скице портрета неког човјека, објаснио сва правила перспективе за које би неко други утрошио више сати приче. Упркос бројним коментарима других како је сулуда моја одлука да се средином деведестих година одлучим за студиј архитектуре у Београду, за мене није постојала друга могућност. Осим породици, и њему дугујем што је учврстио моју жељу да треба да наставим путем који ме испуњава“.