Бити мајка троје дјеце, радити, а не прекинути везу са својим унутрашњим гласом, већ изразити сву своју садржајност према лијепом, веома добро зна Требињка Мирјана Гуровић. Све је много љепше када се догоди изненада, а онда схватимо да је цијелог живота било ту, скривало се негдје у нама, заборављено у свакодневној стисци са обавезама.

Разни су начини како откријемо своје таленте. Мирјани је у томе помогла њена кћерка. Заправо, подсјетила ју је ко је она заправо, шта све зна, колико може и које дарове у себи носи. А онда се Мирјана одважила да то што прави и покаже другима.

gurovic radovi 00.jpg (190 KB)

Тако се догодило да њени декупаж радови на дрвету оду на разне стране. Кутије, тацне, подметачи, вазне, огледалца, на јединствен начин украшени, са дахом минулих времена и суптилном дозом романсе тако складно исписане на дрвету, освјежавају сјећања на сву њежност и љепоту којом смо окружени. Отмјеност боја и мотива, са утиском неке фине префињености, најбоље свједоче и о њиховом аутору. О жени која није заборавила себе и која је сву снагу своје аутентичности уткала у комаде дрвета, дајући им живописност, самим тим и ново значење и намјену.

Са њеним сензуалним радовима може звучати неспојиво да је запослена у Полицијској управи Требиње. Али управо је то оно што нам сугерише да требамо загребати по површини јер ћемо тада доживјети сву снагу и пуноћу, сву тананост једне душе која жели да се изрази.

gurovic radovi 01.jpg (235 KB)

„Декупаж радим од прије три године. Оперисала сам се и нисам смјела ништа физички да радим. Како вас дјеца, ако имате среће, у душу познају, тако је мени моја кћерка, која студира у Бањалуци дошла и донијела двије кутије и прибор за декупаж. Знајући да нисам тип особе који може тек тако да мирује, рекла ми је: – Таман да се нечим креативним занимаш! – и тако сам кренула“, са осмијехом нам дочарава тај тренутак спознаје о себи и о томе шта у себи носи.

Присјетила се како је некада, када су јој дјеца била мала, правила плишане лутке, које је касније и продавала. Како је одувијек вољела боје и четкице које су јој доносиле мир и релаксацију.

„Од тог прибора што ми је кћерка купила, осликала сам прве кутије и понијела их на посао да их покажем колегиницама. Одушевиле су се и питале могу ли да купе. И ја сам их продала, сасвим ненадано! И тако је кренуло. Двоје дјеце су ми на факултету, треће ради и већином сам кући сама. Био је новембар 2019. године када сам се окренула декупажу. Већ за Нову годину сам продала приличан број онога што сам декорисала, као и за 8. март. Волим да се играм бојама, да сликам, то чиним за своју душу и причињава ми радост. Боје су ме увијек привлачиле, још у основној школи сам окречила своју собу. Увијек сам вољела да измишљам, да мијењам постојеће. Кад су дјеца била мала кречила сам им собе, осликавала им разне мотиве по зиду. То ме забављало и, изгледа још увијек траје. С друге стране, са декупажом употпуним вријеме, занимам се, а притом не досађујем дјеци да их зовем увече када уживају у свом друштву“, весело констатује Мирјана, по природи изузетно позитивне енергије и лакоће са којом проматра живот.

gurovic radovi 02.jpg (187 KB)

Управо с тога, приликом израде радова ова жена се игра, забавља и то је толико евидентно. Одраз њеног духа оно је што њене радове чини посебним и другачијим. Што им даје елемент нечег ванвременског јер је проистекло из саме сржи њене креативне душе.

У тој игри, чак и када ради мотиве по наруџби, Мирјана унесе дозу нечег личног. Преферира када јој купци дају слободу изражаја и не крије да је радује што најчешће таквим сарадњама и свједочи.

„Украшавам тацне, кутије, огледалца, подметаче за чаше, сав ситни материјал од дрвета. У посљедње вријеме највише дјечији програм, кутије за пелене, дјечије кутијице за рођендане, програм за тинејџере. Ово ми је хоби и поента је да ме опушта. То је мој лексилијум“, у свом стилу шали се ова посебна жена.

Све што направи, прода, међутим, од зараде јој је, каже нам, важније то, да у овоме што ради ужива. Често и поклања своје радове и та размјена лијепе енергије, сатисфакција је која је испуњава и доприноси њеној универзалности и креативности.  

„Колеге и колегинице покупују, а продајем и преко Инстаграма и на препоруку других. Увијек имам понешто направљено и углавном све на крају прође. Задовољна сам. Да имам више времена радила бих више, мада је добро и оволико колико стигнем. Волим да радим, просто не могу другачије, таквог сам темперамента. Креативан рад ми усмјерева мисли на ведрије и љепше теме, а ако ме нешто потресе, сликање ми помаже да скренем мисли и извучем само најбоље из себе или из неке ситуације“.

gurovic radovi 03.jpg (199 KB)

Осликавању декупажа научила се сама. Било јој је довољно неколико погледа на друге како то раде да веома брзо створи сопствене слике и те имагинације савршено пренесе на обичним комадима дрвета. Дајући им посве нови живот, како нам каже, оплемењује себе, али и све оне који у њеним уникатним радовима проналазе љепоту и радост. 

Техника коју користи је украшавање рижиним папиром, изузетно погодним и једноставним за рад. Шармантни мотиви и лакоћа израде, уз Мирјанину визију постају ненадмашан декор који задовољава укус и највећег перфекционисте, чинећи ентеријере љупким и лепршавим.   

„Декупаж некад сликам акрилним бојама, а највише радим на дрвету рижиним папиром. То је врста меканог папира, мало јачег од салвете и лаган је за рад. Кад се налијепи, не може се потезом четке поцијепати. Користим га за веће површине, а упоредо увијек неки мотив и осликам“.

Да једна кутија буде спремна, потребна су јој три до четири дана, највише због процеса сушења, који варира у зависности од временских услова. Сам креативни рад на украшавању, каже нам, траје знатно краће.  

„Највише волим да радим увече. Када кренем нема прекидања док се сви мотиви, шаре и боје не посложе најбоље могуће, а и боја не смије да ми се осуши прије времена. Волим да радим у континуитету и док ми траје инспирација. Увече је мир и имам могућност да се ономе што стварам посветим употпуности“.

Мотива и идеја Мирјана има прегршт. Сваки слободан тренутак резервисан јој је за уживање у тој непрестаној умјетничкој игри. И докле год у томе ужива, њене креације изазиваће чисто одушевљење. Онакво какво и она сама пригрли сваки пут изнова када срцем и душом крене на ново путовање у свој раскошни свијет маште. Тамо гдје неспутана и надахнута ствара чудесне приче.  

ПОСЕБНОСТ СЕ КРИЈЕ У СТАРИНАМА

„За своју душу сам осликала поједине комаде намјештаја у стану. Нешто за шта сам посебно везана је дедина стара машина за шивење, сингерица на педалу са кутијом. Била је смеђе боје и потпуно сам је промијенила, обојила у бијело и средила у декупаж стилу. Држим је на посебном мјесту јер буди лијепе успомене. Заправо, од сређивања намјештаја ова прича се одавно завртила, а захваљујући мојој кћерки, прерасла је у ово што је данас. Тренутно сам окупирана сређивањем старих дрвених бабиних сандука. Један је са равним поклопцем и идеја ми је да га претворим у табуре, док је други са облим преклопом и уз мало декорације оставићу га тако, да свједочи причу из које потиче. Волим те старе ствари које са собом носе посебне емоције, као што волим и свој први рад, осликане двије велике стаклене тегле. Имају своју драж, незамјенљиве су и посебне вазне у мом дому!“

ЧЕТКИЦА КАО ЧАРОБНИ ШТАПИЋ

„Сликање ме опушта. Можда је ствар и у генетици по мајчиној страни, по чијој линији имамо доста сликара у породици. Родица ми је сликар, бабин брат је имао талента и сликао за своју душу. Такође, од мамине тетке син, Зоран Анђелић био је сликар, као што је сада његова кћерка. Пробуди се у мени нешто када у руке узмем четкицу, било да сликам, фарбам или кречим. Стан сам својим рукама реновирала и одлично се забавила. У току пандемије, офарбала сам сву дрвенарију у кући и сав намјештај средила. Симпатично ми је кад ми не вјерују да сам у стању од старог намјештаја направити потпуно нови. Бити у свијету боја за мене је бескрајно уживање, а креирати нешто ново својим рукама, изазов коме се радо препуштам“.