Сјећања на топлину и снагу хуманости грчког народа из 1994. али и годинама послије на организовани боравак дјеце из ратом погођених подручја Републике Српске код породица у Грчкој не блиједе ни 30 година касније. Пут ове пријатељске нам земље одлазила су дјеца из свих дијелова Српске и БиХ, било из својих домова или из избјеглиштва, гдје год да су се у том тренутку нашли. Дочекивани су срдачно и великодушно од потпуних странаца, испоставиће се, људи великог срца, грчких породица које су им несебично отварале врата својих домова, дарујући љубав, подршку, разумијевање па и припадност током тешког ратног периода деведесетих година прошлог вијека.
Ивана Алексић и Дарко Дабић
Шестомјесечни боравак организовао се углавном преко Црвеног крста РС, истовремено и Србије у сарадњи са грчким Црвеним крстом. Велики допринос овој хуманитарној акцији дао је и епископ Атанасије, који је, такође, са грчким народом повезао дјецу из Источне Херцеговине. Цијела Грчка била је уједињена да дјеци уљепша ратом нарушено дјетињство.
Сви они који су тада у Грчкој макар на трен живјели нормално, без страха од рата и свакодневног страдања, без одјека пуцњева, данас и као одрасли људи из срца не могу да избришу све који су их у тешким временима подсјетили да се живот треба славити. Не заборављају, како сами кажу, своју другу породицу.
ОГРОМНА СТВАР КОЈУ СУ УЧИНИЛИ ЗА НАС
Једна од њих, која није и никада неће заборавити гест доброчинства грчког народа је Требињка Ивана (Герун) Алексић, данас професор енглеског језика и књижевности у Бањалуци, мајка троје дјеце.
Савас Георгиадис и и Јорхија Георгиаду са малом Иваном
„Те '94. године сам била други разред основне школе у Аранђеловцу, гдје смо са мамом избјегли из Требиња, због рата. Добили смо информацију о пројекту да дјеца из Републике Српске путују у породице у Грчку као чин пријатељства да се помогне нашем народу. Мами је, наравно, било тешко да одлучи, а ја, дијете као дијете, наговарала сам је да ме пусти, потпуно несвјесна ни гдје идем, ни шта ме чека, ни да је у питању пола године у страној земљи са непознатим људима“, започиње Ивана са нама веома емотивну причу о великодушности једног народа и породице коју је завољела као своју.
Савас Георгиадис и Јорхија Георгиаду те кћерке, старија Катарина и млађа Харула, били су њени домаћини у Кринидесу, малом граду близу Солуна, у којем је, поред Иване, боравило још 20 дјеце из њене групе од другог до петог разреда. Водио их је учитељ Ивко Николић и у Грчкој им држао наставу на српском језику. Породице које су их примале имале су дјецу истог узраста, како би малишанима било лакше да се адаптирају на нову средину.
Од Србије до Грчке путовали су возом, а поред Иванине групе, било је још дјеце смјештане у друге градове. Дочекани су заједно, а онда је свако кренуо својој новој кући.
Веза која деценијама траје
„Отишла сам у породицу са двије кћерке, а послије сам сазнала да је млађа инсистирала да приме неко дијете с наших простора. Живјела сам са њима пола године као њихове дијете. Одмах ме дочекала гардероба, огромна добродошлица, дијелила сам собу са Харулом. Похађали смо наставу у, за нас опремљеној учионици у Дому културе у Кринидесу, на српском језику. Имали смо и часове грчког. Врло лако смо почели да комуницирамо и да се споразумијевамо, али чак и тај први дан, иако нисам знала језик, не сјећам се да ми је и у једном тренутку било непријатно ни да сам пожељела да идем кући. У потпуности сам се осјећала као дио њихове породице и мој Савас ме звао кћерком. Упознала сам сву њихову родбину, ишла са њима на љетовање, на излете, тамо научила да пливам, да возим бицикл, уопште ме нису дијелили од своје дјеце. Све је ишло лијепо, потпуно сам се осјећала добродошло. Једно прекрасно иксуство!“
Оно што фасцинира у цијелој овој причи је спознаја да се махом радило о породицама просјечних примања, али велике душе. Док о свему прича, Ивана говори кроз сузе. Наслућујемо колико се емоција скупило за ових 30 година.
„На ову тему изнова остајем без текста. Не постоје ријечи којима се то може дочарати. Некада мислим да смо ми тако мало њима вратили, и ја појединачно и сви који смо у сваком тренутку код њих живјели љубав и подршку. Они су били потпуно нормална породица, а помагали су нас у сваком смислу. Савас и Јорхија су радили у цвјећари, нису имали никакве посебне услове да нас приме, осим огромне жеље. Савршено смо функционисали и у сваком тренутку сам осјећала љубав и подршку“.
Колика је била снага тог пријатељства, говори да су и сада у контакту. У међувремену су постали и кумови, дајући свом односу посебан печат.
Одрасла Ивана у посјети својој другој породици
„Моја грчка породица је долазила пар пута у Аранђеловац, имали су организован превоз до Србије да посјете цијеле породице дјеце која су код њих била. Након што смо се вратили у Требиње дошли су у сопственој организацији, чак са својим кумовима. Били смо заједно неких седам дана, водили их у наше село, крстили су моју млађу сестру. Живјели смо у малом, двособном стану и никоме није било тијесно. Моја Јорхија је спремала торту, осјећала се као у својој кући, сви смо били опуштени и постали смо заиста као једна породица. Након тога смо и ми породично ишли код њих, а задњи пут сам била 2009. године. Иде живот, факултет, дјеца, посао, али смо у сталном контакту. Много значи та спознаја да смо и данас везани, да знате да, изузев у својој породици, још негдје имате ту безрезервну подршку, гдје вас још неко зове својим дјететом. Редовно размјењујемо фотографије, нисам заборавила грчки, а уз помоћ енглеског језика, комуникација нам је одлична“, са пуно емоција, поштовања и љубави прича нам Ивана све што о овим људима у срцу деценијама носи.
Уз све дивне тренутке и данас са сјетом памти онај када је из Грчке кренула назад у Србију.
„Колико су пазили на наша осјећања нису организовали да идемо кућама из мјеста у коме смо живјели, већ су сву дјецу из свих градова окупили у једном кампу гдје смо провели неколико дана и одатле путовали назад. Сви смо плакали. Страшно нам је било тешко да се растанемо од њих. У том тренутку нисам била толико ни свјесна али сада знам колико је то била огромна ствар коју су ти људи урадили за све нас!“
МОЈИ ХЕРОЈИ ЗАУВИЈЕК
„Грци су срдачни, отворени, темпераментни, воле да једу, да се друже, весео и диван народ. Много дјеце су угостили, трајао је овај пројекат и годинама касније. У мојој групи је било дјеце и из других градова Србије и са многима од њих сам и данас у контаку, а сви се и даље чујемо и виђамо са нашим грчким породицама. Осјећамо потребу да им покажемо колико нам је то значило и колико нам они и данас значе! Сада имам троје дјеце и свјесна сам њихове одговорности, али баш због тога и сама бих урадила исто. Из ове перспективе видим колико је било велико то што су те породице урадиле за нас и колико смо били прихваћени у свакој заједници. Сјећам се, прође неки мјештанин који није примио дијете и све нас поведе на сладолед! Невјероватно! Та племенитост и доброчинство се не заборављају“, јасна је Ивана Алексић, која се 2020. године одазвала и на позив грчког глумца Јаниса Сервертаса и Представништва РС у Грчкој те ријечима „Моји хероји увијек и заувијек“ са свог facebook профила послала дирљиву и снажну поруку као одговор на пројекат „Невидљиви хероји Грчке“, да се још једном забиљежи несебичан гест свих који су угостили српску дјецу током рата.
ЧИН КОЈИ СЕ НЕ СМИЈЕ ЗАБОРАВИТИ
Још једна племенитошћу обојена прича о доброчинству долази од Дарка Дабића, данас правника који живи и ради у Београду, супруга и оца два сина, а те 1994. године десетогодишњака који је свједочио свој снази пријатељства и гостопримства грчког народа.
1996. година - Грци породично у Требињу, дружење које се памти
На пут је кренуо из Невесиња, у коме је те године живио, а касније се преселио у Требиње, гдје је завршио основну и средњу школу. За ову хуманитарну акцију и руку пријатељства чуо је преко „Радио Невесиња“.
„Сазнао сам за позив да се преко Црвеног крста организује одлазак дјеце 4. разреда Основне школе на шест мјесеци у Грчку код њихових породица. Одмах сам скочио да хоћу да идем. Отац се задесио кући на кратком одсуству са ратишта и отишао да се распита. Рекао је да смо закаснили. Страшно сам био тужан. Сутрадан сретнем другарицу, каже ми да се пријавила за Грчку, да има још слободних мјеста. Стиснем да хоћу да идем. Мама и тата не дају, рат је, али нисам одустајао, шта зна дијете шта је рат. И ту се организовало нас неколико другара да нас родитељи пусте, одрасли се договарали између себе и на крају су нам дозволили. Било нас је 18 у групи и учитељица. Пут је трајао више од три дана. Кренули смо у четвртак а стигли у недјељу поподне“.
Све што је доживио од фебруара до августа те '94. године, Дарко прича са пуно емоција, искрено, топло, толико да имате осјећај као да сте свему томе и сами присуствовали. И то је нормално јер, ко год да је у животу осјетио доброчинство, тај чин милосрђа у њему расте и сам за себе говори о времену које нема заборав.
Стељос и Јули на Дарковом вјенчању у Требињу 2015. године
„Сјећам се да су ми поклонили неког великог бијелог меду не бих ли ваљда лакше поднио тај сусрет. Ријечи енглеског нисам знао а камоли грчког. Добили смо рјечник и на једној дволисти уобичајене фразе. Сљедеће што памтим при доласку код њих је права грчка атмосфера, у кући 30 људи чекају то дијете да дође, да га виде. Још увијек нисам био свјестан гдје сам дошао. Ту прву ноћ кад сам легао и схватио да шест мјесеци нећу видјети родитеље, сестру, никога кога знам, плакао сам без престанка. Наредних дана сам спавао али ми је та жена послије рекла да сам седам ноћи плакао у сну, вјероватно подсвјесено, иако у току дана није било никакве туге, толико су они били пажљиви и дивни. У школи сам боравио до 12 сати, а остатак дана с њима. Нисам имао никога од својих другара са којима сам пошао, али ми ништа није недостајало. Имао сам срећу да сам брзо научио основне фразе на грчком, касније сам језик усавршио и знам га и данас па и сада комуницирамо на грчком“.
Дарко је био смјештен у граду Теба у петочланој породици Кутракис, отац Стељос и мајка Јули, синови Ахилеас и Никос те, њему у посебном сјећању бака Катарина. Двојна кућа, како нам каже, гдје су живјели и Јулини родитељи, деда Ахилеас и бака Арети, сви као једна породица.
„Отац је годиште мог оца, један син је моја генерација, а други је млађи. Бака Катарина је тада била жива, зготивила ме ненормално. Како сам схватио она је као дијете била у избјеглиштву када су Грке протјеривали из Турске и била је посебно емотивна према мени. Кришом од своје унучади ми је давала паре да купим слаткише. Имам и стари снимак гдје ме она држи на крилу и прича ми нешто, то морам под хитно да пребацим и да сачувам јер је то неописиво!“
Питамо га која му је прва асоцијација на Грчку, а одговор који добијамо, унапријед смо знали.
Дарко у посјети својој грчкој породици, три деценије повезаности
„Љубав и само љубав! Велико поштовање! Чин који се никада не смије заборавити! Моја породица Кутракис, читав тај однос једног народа према нама! Изузетно поштовање, блискост, братство! Кад сам послије учио историју и читао о Микени и Лављим вратима, схватио сам заправо гдје сам био. Не може то да се опише. Примили су некога кога не знају, јесмо слични ми и Грци, али сада знам да то није било лако. Неколико дана након што сам дошао добио сам високу температуру, још увијек нисам знао језик, нико није знао шта ће са мном, Јули је узела слободне дане да о мени брине. Много пута сам о томе размишљао колика је то одговорност била, иако на њима никад нисам осјетио да им је тешко. Из угла мене као родитеља не могу да замислим како бих своје дијете послао и заиста сам захвалан родитељима и оном горе што сам имао ову прилику!“
Сјећа се Дарко свих доживљаја који су му тих шест мјесеци у Грчкој учинили незаборавним. Евоцира их духовито уз огромну љубав, која никад није престала и са прегршт емоција које гласно говоре у свакој тишини неизговорене ријечи.
„Тренирао сам фудбал са њиховом дјецом, ишао на породична дружења, трудили су се да ми на сваки начин омогуће да се осјећам дијелом њихове породице. Толико сам се уклопио да сам се већ десети дан свађао са комшијама кад смо играли фудбал, исто као они. Кад сам се вратио, попримио сам ту њихову брзину говора, тај темперамент и сјећам се кад ме мама дочекала у Београду да ми је рекла – сине, мало спорије причај, ништа те не разумијем. Остало ми је то и до данас“, рече нам кроз смијех.
Одгајан у духу да ако може помогне ближњем свом, уз искуство из Грчке, каже нам да га је све то још као дјечака одредило да се увијек труди да буде бољи човјек. Зато му је контакт са његовом другом породицом и сада неизмјерно важан дио живота.
„Спознаја да те људе ничим нисмо задужили а да су они, видјевши наш народ као угрожен одлучили да помогну онако како могу, сада знам да је, уз све вриједности из моје примарне породице, утицало на мене. Кад помислим да су ми уљепшали дјетињство, да сам из ситуације граната и пуцњева отишао у једну љепоту, натјера ме да за било шта што могу помогнем. Посебно је задовољство што смо и сада пријатељи, редовно се чујемо и виђамо. Долазили су код нас у Требиње, ми смо ишли код њих у Грчку. У јуну '95 без икакве најаве мој Стељос је бануо код нас. Био сам одушевљен! Најлуђе је било кад су сви дошли '96. Имали су озбиљно путовање, перипетије на границама, ми у Требињу живјели у тешким условима, али нам је било предивно. Одушевили су се пасуљем са кобасицама! Срећан сам што смо и данас у контакту, што се и даље виђамо и што смо остали једна велика породица!“
СВЕ СЕ ОСТАВЉА КАДА ГРЦИ НАЗОВУ
„Када смо кретали за Грчку нашим породицама су преко Црвеног крста дати бројеви телефона да би могли да нас контактирају. За тих пола године, два пута сам се чуо са родитељима и једном са тетком и дедом из Србије. А кад сам се вратио у Требиње, то је тек била авантура да ступим у контакт са мојим Грцима. Ми кући нисмо имали фиксни, а мобилни телефони и друштвене мреже нису постојале. Е, они би звали моју тетку која је живјела близу нас. Онда би она дошла до нас да ми пренесе да имам позив, а ја сам трчао до ње и чекао да они опет позову. Или бих отишао са родитељима на пошту, гдје бисмо наручили позив преко Београда за Грчку и знало се десити да сатима чекамо поред шалтера да нас повежу. Била је то велика обострана жеља и драго ми је да је и данас тако. Ишао сам на свадбе њиховим синовима, они су долазили на моју. Ове године планирам у Грчку на љетовање и већ смо се договорили да се сретнемо. Једва чекам“, каже нам Дарко Дабић.
Некада су довољни лијепа ријеч или загрљај да се човјек осјети боље, а доживјети шест мјесеци истинског доброчинства, живота обојеног сазнањем да ће све једном бити добро, стећи нову породицу, за ово двоје људи, а сигурно и за све друге колико их је одлазило у Грчку, тренуци су који немају цијену.
Иванине и Даркове импресије, испричане са кнедлом у грлу, али и са смијехом и љубављу, све што су оставили за себе а одјекнуло је довољно снажно, јасно сугеришу сву доброту једног сусрета, сву величину једног времена које у њиховим грудима сада куца још јачим интензитетом. Зато свака па и ова прича о доброчинству надмаши временске оквире, а изнова подсјећајући на људскост и захвалност, заувијек остаје дио вјечности!