глас новембар.jpg (729 KB)

Из штампе је изашао нови број нашег листа. Уз актуелности које су обиљежиле новембар, доносимо и сљедеће наслове:

Здраве навике стварамо од малена: УМЈЕРЕНОСТ ЈЕ КЉУЧНА

Др Наталија Комненовић: „Наши суграђани се све више труде да се хране здраво, у складу са својим могућностима. Ја сам љекарка која би жељела да се исхрана базира  према свом географском подручју, а ми у Требињу имамо разноликост здравих намирница те можемо да направимо правилан избор. Може се хранити здраво и јефтиније. Нисам за варијанту да се хранимо превише скупим намирницама, него да једемо сезонско воће и поврће које овдје успијева...”

Први дјечији Бобат терапеут у Требињу: ВЈЕЖБАМА ДО ПРАВИЛНОГ ПОКРЕТА

Физиотерапеут Снежана Руњевац: „О Бобат терапији код нас се мало зна и мало говори. Да је неопходна, показују пацијенти којих из године у годину има све више. Некада је ријеч о здравој дјеци, која само не изводе неки покрет тијела правилно, а има и малишана са лакшим и тежим обољењима. На физиотерапију долазе по препоруци љекара“...

Злата Kоцић, прва жена која је добила Дучићеву награду: МОЈЕ СРЦЕ ВЕЋЕ ЈЕ ОД МЕНЕ

„Ја сам најпре снаја требињска, супруга покојног Ивана Растегорца, песника који је ту љубав пренео на мене, али ни мени није много требало да заволиМ овај град у који сам се заљубила одмах када сам га видела. Поврх свега, открила сам и да ту постоји село које се зове Жељево, а моје родно место код Сврљига се такође зове Жељево“...

И ПОСЛИЈЕ НИКОЛЕ НИКОЛА

Из Дола опет допиру звуци машина и ударци чекића... Они су нас и довели пред каменорезачку радионицу Шишића, да тамо заједно упознамо унука који није наслиједио само ђедово име, него и занат... „Као дјетету од тих година није ми ништа драже било од простора око камене радионице и моје прве играчке су биле чекић и гогице, шпице и одбојци...Ђед ми је дао прве задатке, кроз моју игру и вишесатне боравке у тој бијелој прашини да штокујем комаде одсјеченог отпадног камења, само толико да ме задржи у радионици и да се не примичем машини ради моје безбједности“...

Традиционални вез као модеран детаљ: САВРЕМЕНОСТ НАШИХ СТАРИНА

Сена Ђурица: „Све што је у нашој могућности урадимо. Саме смо стекле искуство гледајући старине које нам људи често донесу. Проучавамо како се некада радило и покушавамо да то што вјеродостојније пренесемо на материјал. Хиљаду је начина на који се наши стари мотиви могу уклопити и осавременити“...

Чега све има у требињским оазама зеленила: СТАРИ И РИЈЕТКИ, ПАЖЊЕ ВРИЈЕДНИ

„Платани су увијек били у првом плану. Сви знамо за њих. Оне најпознатије је садила Аустрија. Касније смо их садили и ми. То је моћно дрво, горостас. Лијепо и прилагодљиво, заиста дрво вриједно пажње. Али Аустрија нам је донијела и алепске борове, затим мурве, чемпресе, дивљи кестен, багрем, нешто и црног бора...“ Овако нашу причу о требињској урбаној хортикултури почиње Перса Алексић, наша суграђанка која је свој радни вијек, у надлежној служби предузећа „Комунално“ Требиње, посветила подизању и одржавању градског зеленила. У шетњи са Персом сазнаћемо чега све то има занимљивог у требињским оазама зеленила и која су то стара и ријетка, посебно вриједна стабла...

Цртице из нашег архива (11): ЗАЧЕЦИ ДВИЈЕ ВЕЛИКЕ КУЛТУРНЕ ТРАДИЦИЈЕ

„Дучићеве вечери поезије“ ове године одржане су по 55. пут. Зато у цртицама из архива нашег листа подсјећамо на три октобарска дана из давне 1968. године, када су одржане прве Вечери. Сјетићемо се и осмомартовске свечаности из 1971. када је након деценија градње Требиње коначно добило репрезентативан Дом културе. Захваљујући овом здању, само годину касније, овдје се зачиње још једна важна и данас жива културна традиција –Требињу је повјерено домаћинство завршне смотре драмских аматера Југославије. Те 1972. године постали смо фестивалски град...

ОКУКЕ ИЗМЕЂУ КАМЕНА ИЗ УЛОГА И КАМЕНА ИЗ ПРЕДОЉА

Знате ли да у селу Предољу код Берковића стоји споменик на коме је уклесано да Марко Окука поживје 127 година? Ко бјеше тај човјек за кога потомци тврде да је оженио Милеву Вртикапу из љубињског села Ивице, с њом стекао четири сина, па као турски војник добио тапију да купи једно имање и да се осамостали? Његов камени споменик је други, готово митски значајан камен у братству Окука. А о оном првом Окукином камену, оном у Улогу, пјесму је написао мој школски друг Ђорђо Сладоје...

Ово су само неке од прича из новембарског броја нашег листа. Потражите на киосцима ваш “Глас Требиња” за само марку и по!