У саму зору, 5. септембра 1976. године, на „зборном мјесту“ у Хрупјелима окупило се око пет стотина људи, да својим рукама, несебично и пожртвовано, уз литице неприступачног Леотара, чија је стрмина износила и до 45 степени, заврше седам дана прије започети посао извлачења кабла дугог четири километра. О каквом је подухвату било ријеч говори и податак да је сваки метар овог огромног ужета био тежак око девет и по килограма...

leotar-relej-stara.jpg (78 KB)

Попут непрегледног ланца, формирала се колона. Пажљиво, корак по корак, освајана је стопа по стопа негостољубиве планине, уз камење које је послије обилне кише клизило испод ногу. На свакој стопи вребала је опасност. Ако се отисне огромно уже, лако може изазвати праву катастрофу. Међутим, захваљујући немјерљивој вољи, посао је успјешно приведен крају већ негдје око 14 часова.

Завршена је етапа, за коју се сматрало да је најкомпликованија у читавом послу око постављања 56 метара високог и око 40 тона тешког антенског стуба - овако, на први поглед рекло би се војнички прецизно, започиње наш разговор проф. Жељко Булатовић, посљедњих двадесетак година руководилац Релејног центра „Леотар“, а прије четири и по деценије, младић који се радовао добијању другог ТВ програма.

Није Жељко тада могао ни замислити да ће му радни вијек бити везан баш за тај кабл што га ја преко својих руку „претурио“, као што ни данас не може замислити дан без ћудљивог Леотара и „посаде“ пријатеља који кућу од сипорекса и челичне конструкције, кућу која вибрира и одолијева налетима вјетра и ударима грома, сматрају за други дом.

У Хидроелектранама на Требишњици, матичном предузећу, односно у Дирекцији за управљање системом, којој припадају – зову их посада! Посаду чини њих седам. Руководилац је осми и возач је девети. Њихова имена су Здравко, Жељко, Младен, Слобо, Бранко, Илија и Драган. Руководилац је Жељко и возач је Илија. Не желе да им пишемо презимена. Они су тим. Дишу једном душом. Надопуњују се. Поштују се. Чврсто држе конце у својим рукама јер су свјесни да цијела источна Херцеговина у телеинформационом смислу зависи од њих. Терет одговорности подносе лако. Бар тврде тако.

leotar-relej.jpg (71 KB)

Тешко им је кад је у смјени само по један, али у сезони годишњих одмора или тренутака неких људских судбина и то се мора издржати. Живе и раде на 1228 метара надморске висине, на врху Леотара. Али, ако тој висини придодамо и 56 метара висок антенски стуб на коме, скоро свакодневно, нешто мора да се ради, онда је њихово радно мјесто на 1284 метра надморске висине! Мало ли је?!

Због тежине, обима и специфичности посла подијељени су у три посаде. Њихово радно вријеме је седам дана на Леотару па 14 дана слободно. Злуради би рекли: „Благо њима!“, а они слијежу раменима док  њихов руководилац Жељко новинарској екипи набраја описе послова и радних задатака. Рекло би се од помоћног радника до љекара опште праксе.

„Ако Релејни центар 'Леотар' остане без напајања електричном енергијом, цијела источна Херцеговина остаје без интернета, телевизије, радија, телефона... а прекида се и рад ЦИПС-а и МУП-а, Пошта Српске, Електро Херцеговине, Ватрогасног друштва, Српских Шума, Радио клуба, Болнице.... 25 корисника имамо и самим тим остајемо одсјечени од свијета. Зато је основни задатак запослених на Релејном центру 'Леотар' да се обезбиједи континуирано напајање објекта електричном енергијом. И не само то. Њихов задатак је и да пазе на сву ту опрему вишемилионске вриједности. Што и чине врло одговорно.

Остали задаци посаде су: одржавање опреме која је инсталирана, одржавање самог објекта и одржавање антенског стуба. Ту спадају све интервенције на системима и опреми наше фирме и послови хитних интервенција на уређајима и опреми других корисника релејне станице. Затим, послови везани за живот и рад саме посаде на Леотару.

Ови момци су уједно и физичко обезбјеђење објеката и уређаја на Леотару“, наставља наш разговор Булатовић описујући нам сложеност послова и додаје:

„Укратко, ови људи одржавају у функционалном стању 10КV далековод Трафостаницa Требиње 1- РЦ Леотар. Затим санирају кварове и учествују у превезивању далековода чији квар најчешће настаје због удара грома. Задатак посаде је и контрола стања кабла, а нарочито кад дође до квара - обилазак трасе далековода, а то је четири километра низ стрме литице у потрази за мјестом на коме се десио квар. Редовно одржавање и контрола два трансформатора као и њихов годишњи ремонт... ту су и растaвљачи, склопке...  ту су и послови на помоћном систему напајања електричном енергијом...па све до административних послова попут исказа о раду и прављења распореда годишњих одмора“.

Процедуре које се одвијају у овом релејном центру су тачно законски прописане, нарочито у високонапонском дијелу постројења. Мала грешка може скупо коштати ове вриједне људе. Зато су запослени на 'Леотару' стручни, а вође смјена сертификовани и обучени за рад у условима високог напона. И свјесни да планина изнад града представља и битну стратешку коту у војном смислу. Самим тим имају још једну врсту одговорности. Стражаре докле им поглед пуца.

Једнако им је тешко и љети и зими. Љети се боре са пожарима и љуте се на несавјесне грађане, који најчешће због стоке, али и често из обичног хира запале ватру, а она се брзином муње прошири до врха Леотара. Њихова је дужност да осматрају и јављају ватрогасцима и Цивилној заштити ако примијете било какав дим или ватру. А дешавало се и да полиција не реагује или ватрогасци немају довољно људства. Још, ако нестане и техничке воде. Зато су, без икакве наредбе, на личну иницијативу направили противпожарни појас око Релејног центра „Леотар“ очистивши растиње на површини од око 15.000 метара квадратних. Високе температуре им доводе и до прегријавања објеката и уређаја у њима па се централни клима уређаји морају „држати на оку“.

leotar-relej-2.jpg (32 KB)

Зими, опет, муку муче са снијегом и ледом. Возач и ауто кроз сметове високе до метар и по тешко могу до врха, зато су не мали број пута пртили снијег натоварени храном, водом и одјећом за наредних седам дана. Мучи их и смрзавање воде, од чесме до антенског стуба. Током цијеле године се боре са недостатком воде за пиће. И љети и зими одржавају приступни пут. Одрони им често задају главобољу. Поскоци су им кућни љубимци. Удари грома сурова свакодневица. Телефон им звони нон стоп, а често се с друге стране жице неко распитује за несталу стоку или ловци траже псе.

„Деси се, до душе ријетко, да не радимо ништа. Не могу баш да се сјетим кад је посљедњи пут то било, али је било. Овдје ти, некад, један дан рада оправда годину дана присуства и боравка. Поготово кад пуца кабл, а снијег је и лед и често су намети метар и по. И најчешће се кварови дешавају ноћу. Иза поноћи. Међутим, ми смо екипа која функционише по сљедећем принципу, кад се нешто деси нас нико не зове и тад нисмо двојица у смјени него смо сви овдје. Долазимо самоиницијативно јер ово сматрамо својом другом кућом и тако се понашамо – домаћински. Сви смо ту и знамо шта треба да радимо. Друга кућа нам је угрожена. Долазимо и својим аутима“, прича нам Здравко, кога овог кишног јутра затичемо у густој магли како обилази објекат и који нам с нокта признаје да му, као и његовим колегама, најтеже пада одвојеност од породице и пропуштање важних догађаја у животу дјеце.

Здравкове ријечи потврђује и Жељко. Њих двојица су више од двије деценије на Леотару. Преживјели су све и свашта. И тренутке среће и тренутке туге и Нове године и велики број празника и слава и сахрана на којима нису могли присуствовати. Свједоче о данима кад су шпански војници боравили с њима и надгледали им сваки корак. Причају бројне анегдоте, али се и сваки пут нагло уозбиље и опет углас кажу: „Опуштања нема!“

„Врло је битно да на овом објекту буду људи. У сваком тренутку, јер ову небеску утакмицу техника и аутоматика не може играти сама. То се доказало више пута. И недавно смо имали ситуацију у агрегат сали. Имамо један дио аутоматике који стално допуњава гориво из вањске цистерне у резервоар од агрегата и аутоматика је заказала. Нафта је почела да плута, да плави агрегат салу. У питању су биле секунде да се све ово запали. Међутим у посади је био искусни вођа смјене и све се добро завршило, а на примјер да није било никога или да је тај човјек био неодговоран и да није сваких сат силазио доље и то примијетио, читава цистерна нафте би се преточила у агрегат салу. Или замислите овај апсурд?! Вани је минус, а ми морамо хладити просторије клима уређајима. Тада се клима 'нађе у чуду' јер треба да хлади, а већ је хладно и блокира. За пар минута електричар мора оспособити систем. Ко би овако нешто примијетио или како би ово функционисало да се овдје долази само на интервенцију?! Ма нема шансе!“, наглашава Жељко док остали момци потврђују његове ријечи.

Свјесна је посада и електромагнетног зрачења које озбиљно може нарушити њихово здравље и из тог разлога покушавају што више боравити у објекту који је направљен на безбједној удаљености. Неки од њих, у паузи између послова - кувају, други читају, трећи су овдје спремали испите и завршили Саобраћајни односно Поморски факултет, а неки попут Жељка сликају, цртају, праве скулптуре. И не жале се. Такође, на бројна питања откуд ово или оно, посада прича како има свој фонд. Од плата се издвајају средства јер живе и раде у специфичним условима па је некад нешто хитно, а они немају кад чекати да се кроз фирму спроведе тендерска процедура већ сами, на свој начин, рјешавају проблем.

На Леотар за запослење „навале нема“?! Бројни су пробали, али истог дана су одустајали. Не замјерају момци, нити се чуде икоме. И сами кажу ко зна да ли би се и они могли навићи на рад од седам до три. Поготово кад описују колико чаробна знају бити јутра с Леотара, а тек заласци сунца или лет орла. Ипак, једном се упорно чуде.

„Тако је мало Требињаца који су били на Леотару. По нашој процјени око 90% наших суграђана никад се није попело на Леотар. Остарио, треба да мре, а никад му тако нешто није пало на памет. Па не можеш наћи Загрепчанина који никад није био на Сљемену, Сарајлију на Требевићу, Београђанина на Авали, Дубровчанина на Срђу...“, питају се момци  и кроз грлен смијех додају: „Није било Требињаца, али необичних туриста, који изађу из кафане у један ноћу, угледају свјетло и код нас, како и на који начин не знамо, појаве се у четири ујутро!“

АТЕЉЕ С НАЈЉЕПШИМ ПОГЛЕДОМ

Једини кога смо успјели да убиједимо да нам каже нешто више о себи па чак и да нам дозволи да напишемо његово презиме је Жељко Парежанин. Херцеговац са сарајевском адресом кога су ратна збивања довела у наш град. Године 1997. се запослио у ХЕТ-у и то баш на „Леотару“. По струци је тата-мата за струју, али по души је умјетник. Сликар, вајар, графичар, скулптор. Из торбе, помало стидљиво, вади права мала умјетничка дјела и тек на наговор присутних пристаје да се фотографише, а послије пар тренутака нам исприча и:

leotar-relej-3.jpg (46 KB)

„Било је те зиме и преко минус двадесет. Снијег огроман. Преко два метра. Сале и ја смо предали смјену и силазимо полако. Натоварили ранчеве, а ја спаковао неке цртеже што сам урадио. Њих посебно држим у руци, у кеси. У вали између Леотара и Гљиве покорица на снијегу, али под тежином пропадамо до рамена. Циркус. Свако два корака упаднеш па се растовариш, изађеш из снијега па опет све испочетка. Једино кесу са цртежима не испуштам из руку. Кад у једном тренутку Сале каже: 'Бацај та говна! Да је Паја Јовановић, ја би' их више зафрљачио!'“

НАЈТЕЖИ ТРЕНУТАК!

С пијететом се посада сјећа Гојка Куљића, момка који је настрадао силазећи с Леотара.

leotar-relej-4.jpg (84 KB)

„Кад се несрећа десила, радили смо на агрегату мјесец дана. Војска нам је помагала. Гориво су нам извозили. У једном тренутку зачуло се запомагање. Теренским возилом су пролетили низ литице. Стрчали смо одозго. То су нека четири километра. Ма чини ми се за десетак минута смо били код њих. Позвали и хитну и полицију и док су они дошли изнијели смо их на пут. Нажалост Гојку није било спаса, а остали момци и данас осјећају велике посљедице те несреће“.