Завршетком основне школе у Требињу, једно такво даровито дијете се мора опредијелити за гимназију, економску, техничку или неку другу школу која апсолутно није за њега. Таленат се гаси. Досадашњи рад се гура под тепих. Дијете се мучи и на крају са врло танким резултатима завршава на евиденцији Завода за запошљавање. А може ли другачије?

umjetnicka-skola.jpg (125 KB)

Сандра Цумбо, Славенка Муцовић и Веселин Брковић

Ликовно, музичко и физичко, школски предмети који по мишљењима психолога требају бити најважнији до дјететове дванаесте године, заправо су у нашем образовном систему, али и код родитеља те дјеце, често потпуно неправедно потиснути и потцијењени. Да не кажемо маргинализовани?! А можда је баш ту ријеч најбоље употријебити када се описује креативна свакодневица у којој учитељ, кад не стигне да објасни на примјер једначине, дјеци одузме час ликовног да још „мало“ провјежбају задатке или их кући чека родитељ који жели сина инжињера и кћер докторицу?!

Заиста, постоји и обрнута ситуација. Дијете које обожава да црта и сате и сате проводи у свијету штафелаја, кистова, боја, сјенчења...  добије учитеља који системски подстиче његов рад и не одузима му те драгоцјене часове у корист „страшне“ математике, а онда га још у шестом разреду западне наставник ликовног који му својим преданим радом подстиче креативност. Шта онда, шта с таквим дјететом?

Одговор на обје ситуације је ништа, сем ако живите у Бања Луци или њеној близини. Завршетком основне школе у Требињу, једно такво даровито дијете се мора опредијелити за гимназију, економску, техничку или неку другу школу која апсолутно није за њега. Таленат се гаси. Досадашњи рад се гура под тепих. Дијете се мучи и на крају са врло танким резултатима завршава на евиденцији Завода за запошљавање.

А може ли другачије? Може и мора. Слажу се са овом констатацијом наставници и сликари који предају ликовну културу у требињским основним школама, као и декан требињске Ликовне академије.

 

ЧАСОВИ ЛИКОВНОГ У О.Ш. „ВУК КАРАЏИЋ“

„Дјелује као да је лако усмјеравати дијете које је већ природно надарено, јер сваки родитељ жели да му дијете буде талентовано, да буде добар ђак, заинтересован за учење, да остварује добре резултате... Међутим, понекад пут до успјеха и до сазријевања код надарене дјеце може бити веома тежак. Дјеца која имају изражен афинитет ка цртању, сликању, вајању... могу се примијетити у сваком разреду. И из године у годину, све их је више. С радошћу долазе на часове. Врло озбиљно се посвећују теми и некада по три-четири часа не одустају док рад не заврше“, започиње наш разговор Сандра Цумбо, професор ликовне умјетности запослена у О.Ш. „Вук Караџић“, а која већ двадесетак година ради са дјецом.

Не крије задовољство Сандра Цумбо што са часова ликовног у њиховој школи ниједно дијете не бјежи. Прича нам како и ону живахнију и духом немирнију увијек нешто заинтересује па и они често закуцају на врата кабинета ликовног, ако немају неки час.

„Можда ми сви који предајемо ликовно имамо посебан однос према дјеци, јер то није предмет гдје се тренира строгоћа или се нешто мора. Час ликовног је час кад се они требају опустити и исказати свој дар. Међутим, опште је познато да је ниво и знања и понашања ђака генерално срозан и самим тим прво страдају ликовно, музичко... ти предмети који су некако мало слободнији. Ја, као наставник сам свјесна да тренутно влада општа криза и у животу па и у просвети и онда покушавам да им на часовима створим атмосферу у којој ће се лијепо осјећати и у којој ће дати свој максимум“.

Ова наставница ликовне културе нам објашњава да је некој дјеци цртање хоби, док друга доживљавају овај предмет као и сваки други и одрађују своје задатке онолико колико им треба за оцјену, а трећа су она даровита која увијек траже информацију више.

„Много је дјеце која од почетка школовања показују склоност ка умјетности. Ако учитељ то на вријеме открије и почне да његује тај таленат, онда ми наставници у вишим разредима ту дјецу усмјеравамо према њиховим жељама и склоностима ка умјетничким школама. И онда долазимо до проблема, до препреке која никако да се уклони. Препреке зване средња умјетничка школа, која не постоји у нашем граду. Није ли нелогично да имамо велики број даровите дјеце и да у граду имамо Ликовну академију, али да средњу умјетничку школу немамо?!“, пита се наставница Цумбо, која тврди да је то огроман пропуст и то објашњава у наставку разговора.

„У 21. вијеку, у ери информационих технологија, у тренутку кад су та дјеца спремна да искажу свој таленат или кроз сликање, цртање или кроз графички дизајн путем осмишљавања плаката, етикета, сувенира.., јер живимо у средини која крупним кораком граби у свијету туризма, та дјеца би завршетком средње умјетничке школе имала занат у рукама, имала хљеб. Неко би дијете зарадило израдом портрета, друго израдом сувенира, треће дизајном..., а овако?! И не би морали сви ни ићи на академију. Неки ће се запослити, а неки ће наставити да студирају. Како год, мишљења сам да даровитој дјеци Херцеговине коначно треба дати шансу и већ сљедеће године отворити бар једно одјељење средње умјетничке школе, ако не и школу са више смјерова. Треба се угледати на Средњу музичку школу Требиње,  гдје преданим радом наших колега даровита дјеца постижу сјајне резултате и они као тако музички образовани су квалитетни млади људи и чланови нашег друштва“.

Са Сандриним ријечима слаже се и њена колегиница Славенка Муцовић, дипломирани сликар, која је у О.Ш. „Вук Караџић“ тренутно приправник- волонтер.

„У реформи образовања се мора потенцирати на отварању умјетничких школа. Из два разлога. Први је системско образовање даровите дјеце, а други запошљавање младих људи који су завршили умјетничке академије. У нашој струци ситуација са запослењем је тешка. Шансе су мале. Ја сам ове године добила шансу да одрадим приправнички стаж и одушевљена сам даровитошћу наше дјеце. Сигурно се у сваком одјељењу може издвојити по пет-шест ученика који обожавају да цртају. Већина њих би сигурно уписала средњу умјетничку школу, али они и не размишљају о томе. Свјесни су да школа не постоји ни у Требињу нити било гдје у близини па и не размишљају о томе. С друге стране, врло је мало родитеља који могу напустити посао и живот у овом граду како би се са дјететом преселили у други град гдје постоји средња умјетничка школа, а опет не могу ићи сами, прерано је. Још увијек су мали и нису довољно самостални за живот у већим и непознатим срединама“, прича нам наставница Муцовић и тврди да је то заправо њено лично искуство, а како ствари стоје биће и њених ђака, ако се ускоро нешто не промијени.

 

ПУНА ПОДРШКА ЛИКОВНЕ АКАДЕМИЈЕ

Веселин Брковић, декан Ликовне академије у Требињу, такође тврди да је Требињу неопходна средња умјетничка школа. Мишљења је да сви требамо учинити колико је у нашој моћи да град на југу Српске буде што љепше мјесто за живот и рад.

„Прво да вам кажем да ја не видим Требиње као дводневну туристичку дестинацију. Кажем дводневну у смислу неког краћег задржавања туриста и да ја као универзитетски професор не видим Требиње само као град вина и сунца, јефтинијег смјештаја, добре хране ...,  прије свега желим и Требиње видим као центар образовања! Хоћу да Требиње буде препознато по томе, а да вино, храна, платани ... буду само један сегмент наше понуде. Требиње треба и мора, у наредном периоду, да се позиционира као мјесто у које ће долазити млади, талентовани људи да уче и да се усавршавају у различитим областима па тако сматрам да је неопходно да се што прије приступи припреми иницијативе за отварање макар једног одјељења средње умјетничке школе. Град Требиње треба да иницира отварање једне овакве школе и да се та средња умјетничка школа зове 'Атанасије Поповић', по једном од првих школованих академских сликара у Босни и Херцеговини, који је рођен у Требињу. Требиње треба да буде поносно што у својој историји има једну такву чињеницу. Средња умјетничка школа, која би се тако звала, била би једна вишеструка корист за град, али и државу у неком наредном периоду. Наше школе су, сигуран сам, препуне даровите дјеце. Они се морају системски пратити и усмјеравати“.

Декан Брковић напомиње да Ликовна академија у Требињу сљедеће године слави четврт вијека постојања и да би радо као образовна институција прихватала такве кандидате и преко својих студијских програма би помогла да ти кандидати сутра буду као свршени студенти активни чланови ове заједнице.

„Ова држава, овај град захтијевају дизајнирање. Свакодневно се организује велики број догађаја. Упитан је квалитет тог визуелног оглашавања. Неко би требао да преузме одговорност. Ко би био тај? Па неко ко је заиста образован, неко ко је системски образован у тој области. Као што је потребно бити системски образован за друге дјелатности, потребно је имати и ово. Неко има афинитет и личну жељу, али је потребно да се прође и одговарајућа школа. Зато нам треба и средња умјетничка школа и ликовна академија да бисмо припремили људе, који ће имати задатак да естетски обликују нашу свакодневицу, а то заправо говори о једној потреби визуелног идентитета и појединца, који је на одговарајућој функцији и града као таквог“.

Веселин Брковић тврди да недостатак средње умјетничке школе у Требињу треба што хитније ријешити. Предлаже покретање иницијативе већ у наредних мјесец дана како би већ од сљедеће школске године образовали будуће умјетнике.

„На нашу академију долазе свршени средњошколци из цијелог региона и то из средина попут Ужица, Београда, Новог Сада, Ниша, Цетиња... гдје постоје средње умјетничке школе. Наше дјеце је мало. Сматрамо да је разлог што су и они сами свјесни да на пријемном испиту неће бити довољно припремљени. То показује и наше искуство. И сами знате да је на Ликовној академији пријемни испит тренутак кад они треба да покажу свој таленат кроз различите задатке. Код њих се јасно примијети природна или урођена даровитост, али и евидентан недостатак претходног образовања које покаже одређену врсту несигурности или техничке вјештине.  Кандидат онда има проблем да тај свој дар уобличи и визуелно представи и покаже. Због тога професори све вријеме на првој години потроше да тим студентима покажу оно што су они већ требали научити у средњој школи, али нажалост нису имали шансу, јер таква школа не постоји у нашој близини“, јасан је у својим ставовима на пољу образовања Веселин Брковић.

Од декана Ликовне академије сазнајемо да има довољно наставног кадра, дипломираних и мастер сликара и професора ликовне умјетности који су на Заводу за запошљавање, не само у Требињу него у читавој Херцеговини и Републици Српској.

„Ликовна академија као већ препознатљива образовна институција дала би  пуну подршку да се направи један квалитетан наставни план и програм за средњу умјетничку школу. Мада, морам да кажем и ово, средња умјетничка школа није гарант да ће та дјеца отићи на академију нити морају отићи, али они ће послије те школе имати хљеб у рукама. Огромна је потражња за визит картама, рекламама, дизајном производа, сувенирима, дизајном ентеријера.... и таква дјеце неће бити на Заводу за запошљавање. Лакше ће пронаћи посао него што се мисли, а опет ако желе студирати ту је Ликовна академија са четири катедре: сликарство, графика, вајарство и графички дизајн. Заједничке су основе на првој години, а у другој години се опредјељују, а постоје и мастер студији на све четири катедре. За четири године наши студенти прођу кроз 57 обавезних и 13 изборних предмета штo je доста, али и из тога би се могла извући једна поука, из тог наставног плана и програма на Академији, који би се то наставни предмети могли извући у наставни план и програм за средњу умјетничку школу, коју, још једном напомињем, треба што хитније отворити у Требињу“, закључује наш разговор Веселин Брковић, декан Ликовне академије у Требињу.

 

РИЈЕЧ МИНИСТАРСТВА ПРОСВЈЕТЕ И КУЛТУРЕ

А шта о свему томе мисле у Министарству просвјете и културе Републике Српске саопштила нам је у допису Александра Марић из Одјељења за информисање и информационе технологије у надлежном министарству.

„У складу са Правилником о наставном плану и програму за умјетничке школе („Службени гласник Републике Српске“, број 90/18), утврђен је наставни план и програм за смјерове у средњим умјетничким школама и то: у области културе музички извођач и музички сарадник – теоретичар, а у  области умјетности утврђена су три смјера у средњим умјетничким школама: ликовни техничар, техничар дизајна графике и техничар дизајна ентеријера и индустријских производа. Наведена занимања школују се у ЈУ Технолошка школа, Бања Лука и у школској 2019/2020. години уписано је једно комбиновано одјељење, од по 12 ученика, смјера техничар дизајна графике/техничар дизајна ентеријера и индустријских производа, док је прошле школске године уписано једно комбиновано одјељење, од по 13 ученика, смјера ликовни техничар/ техничар дизајна графике. У Технолошкој школи у Бањој Луци укупно се школује 101 ученик у области умјетности од првог до четвртог разреда и то: 41 у смјеру техничар дизајна графике, 23 у смјеру техничар дизајна ентеријера и индустријских производа и 23 ученика у смјеру ликовни техничар“.

У наведеном допису смо сазнали да до сада није било иницијативе за увођење неких од умјетничких смјерова у средње школе у Херцеговини, а да је то могуће учинити до 31. децембра 2019. године.

„Школски одбор предлаже оснивачу најкасније до 31. децембра текуће године, приједлог плана уписа за наредну школску годину. При изради приједлога плана уписа ученика у први разред средњих школа, школски одбор узима у обзир мишљење јединице локалне самоуправе, Завода за запошљавање Републике Српске, Привредне коморе, Занатске коморе, Уније удружења послодаваца и осталих друштвених партнера, као и резултата обављене анкете ученика и родитеља. Код увођења нових смјерова/занимања, школа мора испуњавати просторне услове у складу са педагошким стандардима и нормативима за средње образовање и васпитање, као и кадровске услове“, поручили су нам из Министарства.

Хоће ли неко од поменутих коначно покренути иницијативу и учинити нешто за даровиту дјецу југа Српске? Јер, по закону иницијативу морамо покренути ми сами. И вријеме је да нешто учинимо. Очигледно је и да то желимо. Па зашто бисмо онда од једног будућег вајара правили економисту, од графичког дизајнера медицинског техничара?! Дајмо шансу свој дјеци, а они ће свакако знати једног дана да нам захвале.

Вријеме неумољиво тече. Рок је, напомињемо још једном, 31. децембра 2019. године.