Гасовод је ево сада готово магична ријеч; ријеч која ће и те како утицати на будућност свијета, а ова прича говори, између осталог, и о једном од првих Херцеговаца који је радио на гасоводу...Додуше америчком, оном у Лос Анђелесу. Захваљујући гасоводу, и чињеници да се мало дошколовао, исти јунак је још 1915. возио свог „форда“ кроз тај град на западној америчкој обали...У животу је био Јован, па Џон, па опет Јован... А умро је, његови потомци веле – као срећан човјек – у завичајном селу Радимљи, десетак километара сјевероисточно од Љубиња. Јованова велика прича отпочела је овако...
ДАВНА 1915 - Џон у свом форду у Лос Анђалесу
Пуцало је влажно претпрољећно праскозорје 1910. На истоку трнула посљедња звијезда, а на мркој грби јасена коса самотник је пјевом слатке туге одгонио ноћни страх, док је Јован, дванаесто дијете Ћетка Вујовића, напуштао завичајну Радимљу, грабећи козјом стазом према Жрвњу, кога је морао проћи прије првог сунчевог зрака, и избјећи сваком погледу и сваком питању. Бјежао је од аустријске мобилизације, од фронтова, на којима су поједини његови љубињски земљаци остали с распореним стомаком и погледом у ком се гасила свјетлост у мутној игри облака и барутног дима на бојиштима – чије име никад честито нису успјели ни изговорити.
У долини под њим хучао је мутни Буковштак, хировити поток који ваља прољетне воде ка бездану на краљу Љубињског поља, док се на сјеверу уздизала бијела капа планине Ситнице с посљедњим репом зиме, зиме која је овог пута темељито оглодала наде Вујовића да прољеће носи ишта више од сунчеве топлоте и нових знојења на имању аге Жуштре за сиротињску надницу. Kуће су им тек обликом подсјећале на агину. Чинила их је сухозидина покривена кровином с огњиштем и веригама насред једне просторије, око ког би увече, покривена гуњима и бичаљима, полијегала малаксала бројна чељад. Само ријетки би сазули опанке. Радно одијело, радно и парадно, прелазило би са старијег на млађе. Сем неколико посних крчевина, своје земље нијесу имали. По дивљини планине чували су риђе вижљасте козе, овце, мршаву стоку за коју се трговци с приморја нису баш отимали.
НЕПЛИВАЧ НА ОKЕАНУ
Мијешале су се ове слике у глави 22-годишњег младића са оним шта му је у свијест утиснуо Марко Сикимић с оближњег Kрњиног Kамена, повратник из Америке, дајући му ново америчко одијело, прибор за бријање и 35 долара:
- Бјежи, куко нејадан, у Kалифорнију. Тамо расту наранџе. Тамо ћеш, будеш ли радио, бити сит. А вође само рђе и смрти има у изобиљу. Имаш рођаке у Лос Анђелесу. Знаш ли, несретниче, да име тога града значи „град анђела“?
- Kако ћу до тамо? Толике воде, велика мора, а ја непливач. Ни у Буковштак не смијем загазити.
- Баш за сваку ситницу питаш – обрецну се Сикимић. – Без ризика нема тријумфа!
Посљедња ријеч је нејасно одзвањала у Јовановој глави, док је газио кроз грабовину, камењаром, преко чука, влака, поља, доља, кроз шумарке преко Жрвња, Бодирога, Требињске шуме. Стресао се на сваки шум, на сваки бијег зеленог гуштера кроз полувлажни шушањ, мислећи: ево их, аустријска контрола, сад ће хапс, па затвор и решетке...
Са вечерњом звијездом Даницом ступи у Груж и стега у грудима лагано попусти. Распита се и за човјека - везу. Отопли му око срца кад овај рече да Сикимића добро познаје.
На брод су га увели по мраку, и угурали међу даске. Kоји сат касније из дремежа га трже лупа штапова по наслаганим даскама и резак језик. Kонтрола је тражила слијепе путнике... Штап лупну и по даскама изнад Јованове главе и он, на трен, престаде да дише...
Мучнина у стомаку и љуљање не дадоше му да докрајчи комад одавно хладне брашанице, замотане у чисту мајчину мараму, која му други поклон не имађаше дати испраћајући га на далек пут.
Помисли на Радимљу. На једанаесторо браће и сестара. Тугују и ћуте. Ни најближој родбини не смију казати гдје је Јован. Могу плакати колико год хоће, само кад се не види. Аустрија га је још лани могла позвати у војску...
У Напуљу, на док, уз Јована, изгегаше још многи воденом путу невични Херцеговци, Црногорци, Далматинци...
За петнаестак дана сакупи их се 150. Довољно да агент са цилиндром на глави упути планирану туру. Путовали су 40 чела (20 дана) до једног бујног зеленог острва пред америчким континентом. Ту им наредише да се догола скину и окупају, потом их запрашише прашком тешкога воња, а одјећу им спалише на великој ватри! Дадоше им нова одијела, па и шешире. Kо је имао и најмању бољку отпремише га бродом за Јужну Америку, само 50 – међу њима и Јован – отпутова за Сјеверну.
ДУВАН ЗА ЖВАKАЊЕ
Први радни дани пуни су великих стрепњи. Љекару није смио. Љекар би му забранио да ради, газда би га по кратком поступку отпустио, а и број жељних макар и таквог посла нагло се увећавао. Дневница је била 8 долара, а исплата седмично. Хранио се скупа с рођацима – и штедио...
Наслушао се грозних прича о рудницима, али виша надница га је послије одвукла под земљу, у рудник жељезне руде. Рудари су махом куповали дуван за жвакање, јер је у ходницима с метаном свака искра била преопасна, па се о цигаретама није смјело ни сањати.
Јован је знао да се Аустрија у његовом крају с откупом дувана почела бавити 1890. али се он пороку пушача није одао.
- Таман колико моје колеге рудари троше на дуван, ја ћу да одлажем на страну; а што се не бих и дошколовао? питао се у својим најинтимнијим размишљањима.
С ЦИГАРЕТОМ САМО ЗА ФОТОГРАФИСАЊЕ - Џон Вујовић у Лос Анђелесу
Умјесто одласка у барове и ресторане, гдје се могла видјети и покоја дива Холивуда, Јован је изабрао тежи пут – учио је, уписао курс за монтера гасовода, а једног дана 1915. саопштио је својим рођацима и да га је положио. Прихватио је америчко држављанство, а послови су кренули. Исте године положио је и возачки испит те купио новог „форда“, нешто потом купио је велику стару кућу у Лос Анђелесу и потпуно је преуредио. Постао је прави господин Џон!
СТАРА АМЕРИЧКА АУТО-КАРТА - Из Јованове заоставштине
Тек тада се могао одати луксузнијем животу. Међутим, писма из завичаја бивала су све тужнија...Рат...Глад....Мобилизације...Болести.
ПАСОШ И ДУША
Гуслари, гости из отаџбине по лосанђелеским дворанама више су јаукали над струнама него пјевали. Јован је гледао свјеже одштампане подсјетнице и брошурице које су набрајале услуге које он пружа, он – John Vujovic, Gas Distribution...Box 100, Station C, Los Angeles, California.
Лијепо ти је....И о оно о наранџама је истина, и оно о Kалифорнији, и оно о граду анђела, а земљаци ти умиру говорио му је унутрашњи глас. Поглед му је падао на амерички пасош број 135804, на податак о сопственој висини – 5 фита и 11 инча...Одлучио је – пријавиће се у добровољце.
ИЗ ЈОВАНОВЕ ЗАОСТАВШТИНЕ - Слика са једног добротворног скупа у Лос Анђелесу
- Не може – рекоше му. – Ти си амерички држављанин...И вратише га.
Јован (John Vujovic) се брзо снашао. Уплаћивао је добротворне прилоге, посјећивао гусларске вечери, плаћао чланарине разним друштвима. Пасош му је био амерички, добар посао амерички, добра кућа и аутомобил такође амерички... Но, пасош је пасош, а душа је душа. Џон је ипак знао да је он Јован, и баш негдје у дубини сјећања те душе наново је запјевао онај жутокљуни кос на грби старог јасена, а поток Буковштак се огласио хуком одоздо из дубодолине испод Радимље...
У свим овим раскошним калифорнијскимм призорима није било боје, свјетла и топлине као у том што га је магичним нитима везао за завичај и сиромашно крашко село на узвисини.
Долари од штедње су стизали у Српску банку у Сарајеву, а они други у село, браћи и сестрама. Минуо је некако и Први свјетски рат. Јован је и даље поручивао и куповао књиге српских издавача, по лосанђелеским дворанама и даље је слушао гусларе, напросто је, рецимо, обожавао Петра Перуновића – Перуна. И, напокон, 1934. ријешио је да обиђе родни крај, да се ожени...
Стигао је с поколонима и коферима пуним књига, убијеђен да је књига први кључ који отвара браву за излазак из рђе и заосталости. Уз то личним животом је то и сам свједочио. Наступио је одвише сигурности да ће успјети у свему што жели, толико несвикнуте у херцеговачким крајевима. Одмах је рекао: женићу се. Без околишења и увијања.
СМИРАЈ НА „РАНЧУ“
У Величанима у Поповом пољу, запросио је Мару Ћук, наочиту дјевојку, знатно млађу од себе. Цијелим се крајем, од Љубиња до Требиња, пронијела истинита прича да јој је уз прстен даровао 5.000 динара, новац за који се тада могло купити пет волова! Оскудица је овој вијести додавала нову боју и тон.
СЛИКА СА СВАДБЕ - Мара из Величана и Јован са Радимље
Планирао је Јован да са Маром остане двије године, па да се онда обоје врате у Америку. Годио му је боравак у завичају. А кад је и то вријеме прошло, постаде му јасно: нема повратка. „Град анђела“ је минуло доба! Новине су се пуниле вијестима у којима су се богати Срби нашли на удару шовиниста у Хрватској, а он је требало да у Загребу среди документа за повратак у Kалифорнију.
- Ризиковати, па тријумфовати! – сјећао се Сикимићевих ријечи, али сада се већ није усуђивао. Након вишеноћних дилема, несаница и премишљања једног је јутра казао кратко – не. Остајемо!
Нудили су му да купи цијелу зграду, зграду потоње гумарске фабрике у Љубињу за 35.000 динара. Није хтио. Kупио је велико имање на Радимљи за 65.000, средио кућу, окућницу, изградио позамашну чатрњу (цистерну за воду). Велику кућу у Лос Анђелесу поклонио је родици која је тамо живјела. Она му је продала „форда“ и послала новац чудећи се помало његовој накани.
ВЕЛИКА КУЋА ОСТАЛА У КАЛИФОРНИЈИ - Јован је даровао родици
Ипак, открио је Јован у себи, онај само људима који су успијевали, познати мир. Смирај. Џон је, у ствари, опет био Јован у пуном смислу те речи. Остатак живота провео је као пољопривреднуик и сточар на сопственом „ранчу“.
Са супругом Маром стекао је осморо дјеце. Говорио им је: Kалифорнија је у срцу, а не у Америци!
Умро је у 91. години. Данас почива у малом гробљу, десетак километара сјевероисточно од Љубиња.
Умро је срећан говоре за такве људе у Херцеговини. Мало парадоксално, а ипак истинито...у причи о бистром пастиру који је умио да нађе и сачува свој мир.