Знате ли да у селу Предољу код Берковића стоји споменик на коме је уклесано да Марко Окука поживје 127 година? Ко бјеше тај човјек за кога потомци тврде да је оженио Милеву Вртикапу из љубињског села Ивице, с њом стекао четири сина, па као турски војник добио тапију да купи једно имање и да се осамостали?
Његов камени споменик је други, готово митски значајан камен у братству Окука. А о оном првом Окукином камену, оном у Улогу, пјесму је написао мој школски друг Ђорђо Сладоје. И не бих се можда тога сад ни сјетио да неки дан не прочитах како је Ђорђо Сладоје био на 32. Сусрету писаца са границе у селу Сутјесци у општини Сечањ, гдје живе у слози с Румунима потомци наших колониста из Гацка – и гдје је, на поменутим сусретима, обиљежена 100-годишњица рођења Васка Попе, великана српске књижевности румунског поријекла, највећег пјесника ових наших простора... Е, кад у вијестима од 21. новембра 2022. спазих Ђорђево име, паде ми на ум и ова прича што сам је забиљежио у берковићком крају, једног бујног и обећавајућег прољећа, прије шест година... А зашто? Видјећете у наставку...
Знакови под лишајевима - споменик Марка Окуке
Цијела Херцеговина ни сад поуздано не зна како је настало презиме – Окука. Испреплео се ту колоплет разнородних прича и предања, чак и једна пјесма познатог пјесника Ђорђа Сладоја – а све то полази од једног камена у Улогу, на коме се молио њихов далеки предак, након што су Турци једну цркву претворили у џамију, а њему оставили само тај камен за молитву!
СВИ СЛАВЕ НИКОЉДАН
У оним смутним средњовјековним временима, причаше, онда 78-годишњи, Војислав Војин Окука из берковићких Блаца, наши су се преци, као номади, с презименом Вујовићи или Вујачићи, доселили из Црне Горе у херцеговачко село Порија, на подручје Борча, гдје и данас има Окука. Живјели су у типичним номадским породичним задругама, а у доба масовне исламизације становништва поменутог подручја, само ће једна од тих досељеничких породица, из нама и сад непознатог разлога, одбити да пређе на ислам. А Турци ће јој, претворивши цркву у џамију, оставити крај ње један камен – да се, као хришћани, на њему моле том свом богу!!! Тај камен и дан – дањи постоји, а све ми херцеговачке Окуке – који смо једно братство и славимо Никољдан – добили смо презиме по њему.
Има више верзија како је из камена „изникло“ наше презиме, наставља Војин.
Овај камен је за цијело наше братство јако везан - Војин Окука
Најчешћа је да су Турци видјевши тог нашег претка како се моли код камена, говорили да – он окукава (оплакује) камен! Па га прозвали Окука...
Није, међутим, ријетка ни ова: бијаше гладна година, па тај наш давни предак спреми омладину у мало ситију Босну да нешто зараде и преживе, а он са старијом чељади остаде у Борчу – кад Турци почеше Борач да турче и цркву претворише у џамију. Он не пристаде да прими ислам, него се послије извјесног времена пожали вишим турским властима у неком граду, а од них дође наређење да врате том нашем претку - његову богомољу. Међутим, ови у Борчу то не хтједоше, већ му једну коцку камена означе као богомољу („овдје ти је богомоља и овдје се можеш молити!). И он је долазио и молио се ту скупа са старијим члановима фамилије. А кад би Турци петком пристизали на своју молитву, видјевши га, викали би оним иза себе: „Окука пред каменом, Окука пред каменом!“ Потрајало је то неко вријеме, можда и деценијама, док наше претке не прозваше: Окукама!
ИЗ „ТРЕПЕТНИКА“
Очито знајући за неке верзије ових предања, мој другар из студентских дана Ђорђо Сладоје сложио их је складно у пјесму коју ће објавити у збирци „Трепетник“ (Београд, 1992), под једноставним насловом „Окукин камен“. И та сјајна пјесма у цијелости гласи:
Ђорђо Сладоје (слика из новосадског Дневника)
„Испред џамије у Улогу, у стрмом дворишту,
гдје клекнув нице, убоги милост ишту,
има велики камен - Окукин га зову.
Ту је свакога петка, послије кулука,
некада давно, некакав Окука
гологлав, на кољенима чекао да дову
заврше вјерни и отклањају џуму.
И до акшама дреждо загледан у шуму.
Мамили су га мазно, затим пуни бијеса,
у едемске баште, под топлу куполу феса,
а онда, богме, тукли - ко сваког кривовјерца -
леденом сачмом кише и кундацима сјеверца,
згонили вјеру у чутуру, па у њој тражили Христа,
али каурско копиле, кулучар не приста.
Него свакога петка, ни мргодан ни киван
долази на свој камен као на царски диван.
Послије много љета, измирише се на гробљу,
па сад и Окуке из пуне зобнице зобљу,
из мрсне шаке, из рајског кусају врта,
док ћути богомоља каменом подупрта
по коме дијак лишај и маховина тиха
кришом преписују странице октоиха.“
ЗАДРУЖНИ ДОМ ЈЕДНО, ФЕЈСБУК ДРУГО
И сама прича о накнадној судбини Окукиног камена грана се у више рукаваца: једни веле (попут Невесињца Јове Савића из Бањалуке) да је имао димензије 80 x 80 x 80 центиметара, да је разбијен и уграђен у Задружни дом у Улогу 1948. Други недавно, преко Фејсбука, поручују – сачуван је; неки су га након обнављања џамије из џамијског дворишта одгурали у поток Требушу, али су га потом неке Окуке догурале до ограде тог дворишта и тражиће да буде враћен унутра! Јесте? Није? Не знам.
ЧЕТИРИ ПИЈЕТЛА НАКОН КУГЕ
Много љета касније од „збитија“ опјеваних у Сладојевој пјесми, номадским путевима, одозго од Невесиња, на планину Хргуд, изнад крашког Дабарског поља ће приспјети прекужник Марко Окука. Оно „прекужник“ ће му увијек ићи испред имена, као сигуран знак да је преживио кугу у старом крају! И прве зоре кад се расанио, доље из поља чуће само четири пијетла, из четири једине живе куће у плодном зеленилу Дабра...
-Тај наш предак Марко послије ће се спустити са планине у питомо село Предоље и биће најславнији предак свих нас берковићких Окука – из Предоља, Заноглина, Блаца и Поткома – објашњава ми Војинов син Љубомир Окука.
-По чему, чућете касније – наставља Љубомир – а прво да кажем да је Марко био слуга код Зећа на Влаховићима (данашњем љубињском тлу). Као доброг слугу, Зећо га оженио, колико памтим предање, неком Милевом Вртикапом из љубињског села Ивице, а потом наговорио да ступи у турску војску... И како се Марко враћао с војевања код куће би затицао новог сина. Имао их је четири... Стекавши новац као војник, и добивши као први Србин на овом терену тапију да може имати своје имање, одвојио се од Зећа и купио посјед на планини, на Хргуду, гдје се јако успјешно наставио бавити сточарством. Овце су му се, веле, хиљадиле! И као што свако велико богатство на планини има за циљ спуштање у долину, тако се и Марко спустио у питомо село Предоље ( на пет километара од данашњих Берковића према Стоцу), тачније у његов дио Злојовину, која се и дан - данас тако зове... Кад су му четири сина поодрасла, најстарији Михо је остао на старини у Злојовини, у Предољу; Јован се настанио у оближњим Заноглинама, Ђуро на Блацама, прецизније у Поткубашу, а четврти син Ристо населио се у Поткому...
КАО У „СЕОБАМА“ ЦРЊАНСКОГ
И сад, након ових Љубомирових реченица запиташ ли му оца Војина „шта је даље било са овим породичним стаблима“ нећеш успјети записати да имаш три пера пуна мастила, а слушаћеш епизоде о Окуки тобџији са Вучијег дола... о Окуки колонисти у Гајдобри... и другом у Белој Цркви... о оном једном у Канади... о Окуки (Ђури) што се у планини објеси због очевог шамара и ради невјесте Манде.... о богатом Окуки с пуним шеширом злата, што га потроши на брачно путовање „и погибе с мотора“ (хоће се рећи у паду с мотора)... о Окуки кога шаманистичком снагом спаси једна стуха из Стоца, коју је он претходно спасио од љутих керова на Хргуду... Ма, као да си у „Сеобама“ Милоша Црњанског, али нећу сад о томе.
Молим Љубомира Окуку да заврши започето... А Љубомир ће:
-Одвешћу те у наше гробље у Предољу да видиш споменик најдуговјечнијем Херцеговцу. То је онај наш Марко Окука о коме сам ти почео причу... Умро је 1896. а на каменом крсту му стоји уклесано да је „поживио 127 година“... Значи, рођен је 1769.
МАХОВИНА И ТИХА НАДА
Лишајеви и киша не дозволише нашем солидном фотоапарату да контрастно усними оно „поживио 127 година“, али се пипањем камених знакова то дало врло јасно закључити.
Онај улошки и овај предољски камен (оба с лишајевима и маховином тихом), у ствари, корице су једне велике књиге о Окукама, коју ће можда једном неко и написати.
Можда; никад се не зна шта носи будућност након овако бујне прошлости, ни ко и како долази с новим временима... У томе и јесте чар живота на овим тврдим, каменитим просторима.
