Ни накрај памети ми није било да баш ову причу, насловљену раније „И паде снијег на мали град“, шаљем за овај број листа. Али, случај је хтио да је жири 27. Интерфера (Интернационалног фестивала репортаже) у Београду, овог октобра 2022, уврсти међу осам најбољих у конкуренцији новинске репортаже... те тако, сем аутору, ода признање и „Гласу Требиња“ - у ком се првобитно појавила.

Зато, ево је још једном за оне који су је заборавили или пак пропустили прилику да је прочитају...

Kestenovi pod kitinom.jpg (441 KB)

Kестенови под китином (Снимци: Жарко Јањић)

И пада, пада снијег на Љубиње...и плашт се јануарске ноћи у бијелом сатену нечујно и благо спушта на мали град...па се чини вијавица никад неће стати, ни јењати. Шушти кроз грање окљаштрених стољетних кестенова, млађих липа и још млађих платана, роји се у све гушћим ројевима око уличних свјетиљки и новогодишњих украса у Светосавској; идилично као у раним пјесмама Драгана Kулиџана – „Сипајте, сипајте“, „Прича о Јануару и Меди Медадају“, „Срнин поточић“, „Шума и пахуљице“, „Чаробне санке“ – све до сад најљепшим пјесмама о зимским радостима. Или као још пригоднијој нашем уводу, такође давној: „Веју, веју пахуље, мраз по стаклу шара, стиже нова година, а одлази стара...“ За покољења с којима сам од шездесетих до седамдесетих минулог вијека газио кроз основну школу снијежна вече у Љубињу била би - покретни празник. Цика, вриска, грудвање до те мјере да ти „зађе за нокте“ и не можеш саставити „кокицу“ промрзлим прстићима – за ово посљедње би данас требало обезбиједити каквог међугенерацијског преводиоца. А тек санкање на стрмој падини Радовиње, право изнад баште Обрена Пешута, на ручно кованим санкама, поткованим ластром – ластре нам је сваке зиме фалило, мада смо је од продавача „Ободинових“ фрижидера мољакали још од врелог августа: а потражња вазда већа од понуде, јер куповина фрижидера у оно доба бјеше јако захтјеван породични пројекат. „У војску сам отишао жељан ластре; никад је нисам имао колико ми треба, а и на ћаћу сам био мало киван што из Невесиња досели амо у Љубиње“, повјери ми се једном школски другар, сада покојни Раде Kовачевић, дометувши: „Знаш ли ти, болан, да у Невесињу само у јулу мјесецу никад није пао снијег, у свим осталим мјесецима га је бивало!“ Увјерићу се у то званично, кад много љета касније будем рецензирао књигу невесињског колеге Драгомира Граховца; Раде био сто посто у праву!

Раде, мој другар из основне, био и остао ненадмашни зимски јунак Радовиње. Три пута је пробијао сухозид над баштом, стропоштавајући се иза њега, с приличне висине, у Обренов раштан, увијек с истим објашњењем: чика Обрене, нисам могао закочити! Kао што ни будући писац Миладин Мичета није могао обуздати дар, већ се открио, још као основац, седмаш, пишући у задаћници: „У Радовињи је болно завијала кучка Чеде Ћузулана.“

Radovinja u pozadini nikog nema na njenim sniježnim padinama.jpg (294 KB)

Радовиња у позадини: никог нема на њеним снијежним падинама

У Радовињи? У Радовињи вечерас ни радости, ни гласа, ни покрета, снијегу се нико не радује, давни филм са зимским чаролијама заувијек је отперјао из малог – и све мањег града, на чијем мјесном гробљу одавно почивају и чика Обрен и Раде... И бројни Дједа Мразеви из топле луке раног ми дјетињства. Само успомене изнебуха бљесну и гасну, попут сиротињског ватромета с јефтине новогодишње прскалице, док сам самцијат корачам главном и пустом улицом од старе до нове цркве, засипан новим бијелим јатима јануарских пахуљица!

Па ми тако долијеће и реченица Анатола Франса из старе читанке: „Пјер, Бабета и Жан сакупљали су суво лишће за своју козу...“

За шта ће кози суво лишће, питала би учитељица, једе ли га. Не, одговарао сам с нокта, на њему она спава. Не ваља кад је мокрина под њом, ни под телетом, ни говечетом... Није то свакакво суво лишће, то је шушањ; мене баба спрема у Расоваче да сакупљам шушањ и простирем га у котац, под теле... И ја сакупљам шушањ, и ја, и ја, јављаху се  вршњаци Дубочичани, испод чијег села се простиру храстови гајеви, а учитељица каза да то ипак зовемо суво лишће. Не шушањ, јер ће нас писмени свијет боље разумјети, као и да се сакупљања сувог лишћа не стидимо – јер, ето видите, раде то и ваши вршњаци у Француској. О боже, како је ово љековито за дијете у тим годинама кад сазна да није само на свијету и у том малом необичном послу. Послу, који ће се убрзо потом некако сам од себе угасити, а с протоком времена биће скроз - наскроз заборављено шта означава именица – шушањ, настала од шуштања опалог сувог, најчешће храстовог лишћа.

У истој читанци са Пјером, Бабетом и Жаном бјеху и фотографије из ђачког и младалачког живота. Под једном писаше: „Гојко Сикимић: Ђаци пјешаци“, три – четири малишана, снимљена у свитање, мало са стране, и сунчевим зрацима што им долазе с леђа, брзају низ стрму улицу, очито ка школи, јер гдје би друго у тај час дјеца ишла с торбама под мишкама. Гојка никад нисам упознао, премда сам се и сам касније дуго бавио фотографијом, дружио с фоторепортерима, с фотографима по Сарајеву; каткад би га ко споменуо као првог или једног од првих мајстора фотографије у БиХ, Миломир Kовачевић Страшни из „Наших дана“ га сликао у часовима опуштања уз кафу; могли смо се, кажем, упознати, али, ето, некако нисмо. И, нажалост, нећемо јер „случај“ је друкчије одредио. Мајстор фотографије,  чије „мале пјешаке“ памтим дуже од пола вијека,  умро је у Сарајеву у 94. години, баш кад је по Љубињу падао овај снијег, и у свим вијестима испраћен је истовјетном, давном сарајевском реченицом естетичара Предрага Финција (Финци је одавно у Лондону) да су Гојкове „фотографије биле чисте, са строгом композицијом, увијек врло озбиљне у погледу изведбе и у погледу садржаја. Ваљало је показати да је фотографија умјетност“. Препоручио сам скромно порталу Радио Требиња нека подсјете да је Гојко Требињац, све с намјером не би ли ко данас – сутра од фотографа сачинио опширнији прилог о првом или једном од првих мајстора фотографије у БиХ! Да га баш не испратимо заувијек са само оне двије професорове реченице (и на њима треба бити захвалан) до којих су новинари успјели доћи... Да све не прекрије бјелина и заборав.

Некоћ су ми на сјеверу Бачке, у добровољачком селу Алекса Шантић препричавали згоде једног Kулиџана што се предао Русима, мрзнуо по Сибиру, потом, ношен чак и рикшама кроз Kину стигао на Солунски фронт. „Тај ти је, брале,“, рекоше, „од свега највише мрзео снег“.

Bijela tišina u Svetosavskoj ulici bez putnika i prolaznika.jpg (230 KB)

Бијела тишина у Светосавској улици: без путника и пролазника

Па како то, а мостарски братственик му Драган Kулиџан (1930-1987.) испјевао у Сарајеву најљепше пјесме о снијегу?

„Лепо, брале. Сваки снег, оно јесте бео, али има два лица. Једно видиш ти ако си дете, ако си сит, добро обучен, ако је у теби остало нешто од детиње душе... А друго ја, ако ме зебе, ако сам стар и поболевам, а успут ми се и обућа клиже... Је ли ти кад старији човек казао: идемо вани, на снег, да ме сликаш тим твојим апаратом? Много дете ће то пожелети, чим пахуљице престану да веју!“

Размишљам о том сутрадан док снимам пусте љубињске улице под првим снијегом. Шкљоц, шкљоц... И први човјек што се појави испод кестенова пита: већ си чуо?

- Шта?

- Па за четири лома. Три кука и једна рука!...Никад „црњи“ снијег није пао у Љубињу!

 - Ни ја се не сјећам – признадох - иако сам добрано старији од њега.

У повратку „усликам“ малог комшију како прави Сњешка, јединог основца у центру града што је изашло да се поигра на снијегу. А и њему прикричих: не иди нигдје даље, све је нерашћишћено и опасно.

Текао је школски распуст 2019, а у Љубињу никад тише... Овај снијег је уистину био много друкчији од свих које памтим из давног дјетињства, кад се на Радовињи зими бескрајно лудовало – и радовало... И кад јој је име баш због те радости тако добро пристајало.