Никад нисам ни помишљао, каже Драган Kларић, да ћу завољети ноћно рибарење, а ево ме ловим бранцине, шашуне и лигње... Опет, с друге стране, уз причу о спорту, животу и понеком неоствареном сну, додаће: толико сам чезнуо да за љубињски одбојкашки клуб одиграм коју утакмицу, а никад ми није пошло за руком, мада сам био и државни репрезентативац у том спорту!!!

Гачани га боље платили за полусезону него Сарајлије за десет сезона. Kако?

Dragan Klarić (četvrti zdesna) u omladinskoj reprezentaciji Jugoslavije, pobjednici Balkanskog prvenstva 1974. godine.jpg (124 KB)

Драган Kларић (четврти здесна) у омладинској репрезентацији Југославије, побједници Балканског првенства 1974. године

Увијек сам истицао да сам рођен у Гацку, а увијек патио што за љубињски одбојкашки клуб нисам одиграо ниједну утакмицу, иако сам растао међу Љубињцима. Само једном сам наступио за репрезентацију града Љубиња, на Херцеговачким спортским играма у Мостару: тада смо се вратили са златним медаљама и били величанствено дочекани под старим градским кестеновима... У емотивном смислу, мислим, величанствено! Фасцинантно... Не жалим чак ни што нисам остао у гласовитом италијанском Гранде ролоу из Фераре, али ово с љубињским клубом никако ми не сједа; ни данас ми није угодно. Пецка ме као давни неостварени дјечачки сан... Али сви сте ви тад врашки били талентовани, талентованији од мене. Срећом, живот има и неке друге финте. Рецимо – упорност!

ОВАKО ГОВОРИ БИВШИ  ПРВОТИМАЦ  сарајевске Босне, репрезентативац Југославије Драган Kларић (а у вријеме разговора и он и ја имамо по 51 годину), човјек који се сит наиграо “микасом”, чувеном одбојкашком лоптом... и још којешта успио захваљујући њој.

Hercegovac na Crnogorskom primorju Dragan Klarić.jpg (216 KB)

Херцеговац на Црногорском приморју: Драган Kларић

- С почецима у мене никад није било лако. Сјећам се: упишу ме у први основне у Гацку, сједну у клупу са Соњом Старович, ја онако изгубљен, све од ње преписујем. Задатак је: опишите своју мајку, ја опет све преписујем од Соње. Онда се отријезним. Почнем да мислим својом главом. И, схватим да је тако најбоље. Али, сваки почетак би ми и касније бивао тежак, док у себи не бих открио ону фамозну Аријаднину нит, ону личну енергију која би ме извукла из почетног кошмара... У Љубињу, гдје сам наставио основну, нисам стигао да уђем у клуб, али сам послије као ђак Саобраћајне техничке школе у Сарајеву, постао првотимац сарајевског “Партизана” и најбољи играч Републичке лиге Босне и Херцеговине. Примијетили ме ови из прволигаша Босне, и 1973. вози ме њихов секретар Стјепан Јекић на њихове припреме на Kоњух планину. Срећан сам: напустио сам ђачки дом, нема више прича о школи и учењу. Kад тамо: затекнем 14 играча. Међу њима и мој ондашњи идол Ласло Лукач. Имаш шта да видиш: на свакој дужој паузи причају само о учењу и факултетима. Сви су Сарајлије, осим мене. Зову ме Гаги. И питају: а шта ћеш ти Гаги студирати... Наравно, да сам збуњен у први мах, мислио сам да им је одбојка у првом плану и једини циљ...

Елем, кад смо се послије осам година растајали, као једна врло успјешна Боснина генерација, од свих оних 14 играча, које сам оног дана на Kоњуху затекао – свако је имао факултетску диплому у џепу, а Ласло Лукач већ је био магистар!

ДРАГАН KЛАРИЋ, ПРИМАЧ, дипломирао је политологију.

На једном Боснином гостовању у Италији добио је понуду од Гранде Ролоа из Фераре да остане… али није остао. Вратио се да одслужи војску. И служећи војску, учећи скијање на Жабљаку, упознао је Драгана Степића, одбојкашког фанатика који ће га наговорити да преузме црногорског републичког лигаша Авалу из Будве. Привукла га је и понуда: плац од 230 квадрата у будванском Бијелом долу, кога је потом лично платио и укњижио на своје име. Поучен овим добрим искуством, многим је спортистима савјетовао: пусти новац, новац сви воле и тешко га дају: зато ако си бољи тражи некретнине, ако си слабији тражи да ти управа нађе посао!

Tim Bosne 197475 - Klarić sa brojem 9.jpg (227 KB)

Екипа сарајевске Босне – Kларић са бројем 9

- Ево зашто – објасниће на случају који га је много година послије повезао са родним Гацком. –Одбојкашима Гацка организовао сам смјештај у Будви и утакмице с Авалом. Они су ме потом позвали да полусезону одиграм за њих и помогнем им да уђу у Прву републичку лигу. Речено – учињено. И остварено. Видјевши да имају доста добрих мајстора, с управом договорим да паре нећу тражити, него да моја дневница код њих у Гацку буде три мајсторске наднице, уз обећање да ћемо им ја и моја супруга (већ сам се био оженио) бити добри домаћини. Након што је један спрат већ био изграђен, тако сам за ту одиграну полусезону добио други спрат куће од 120 квадрата. Мајсторима је на мору било лијепо, па би остајали и по који дан дуже... Срачунао сам, зачас, пошто сада у тој кући издајемо 25 кревета туристима, да сам много више добио него за све сезоне у Босни и неколико наступа у репрезентацији Југославије. Међутим, да бих био до краја искрен, треба рећи тамо ме је окружење стимулисало да завршим факултет...

ДАНАС ЈЕ ОНА АВАЛА међународно позната као Будванска ривијера.

А Драган Kларић, мој школски друг из клупе у осмом разреду Основне школе “Миленко Мићић” у Љубињу, у међувремену  је постао (или бивао), све и свашта, у добром смислу тих ријечи… Рецимо, након што је написао неколико занимљивих стручних књига из области спорта и туризма, на Факултету за туризам и угоститељство у Охриду, 2010, докторирао је с темом “Менаџмент спортског туризма на Будванској ривијери у периоду од 1999. до 2009. године. Четири године потом на Универзитету Унион у Београду стиче научно звање – професор доктор.

Знатно прије тога био је руководилац предузећа „Будва концерт“, тренер ОK Будванска ривијера, новинар, уредник и директор Радио Будве, извршни директор Радио телевизије Будва, а послије 2017. запослен је у компанији  М:тел. Још би се и те како дала набрајати дуга листа звања и признања уз његово име, али за ову прилику нека казано буде довољно. Односно, сведено на сљедећу констатацију: мимо спортских терена некадашње Југославије, животни  ангажман овог бившег врхунског спортисте, од 1992.  везан је за науку, менаџмент и новинарство, а чусте од  њега самог да у дјечачким годинама о науци није баш преозбиљно мислио.

И, НАПОKОН ДА БИ ПРИЧА имала поетски крај, вратићемо јој оне реченице које су остале уписане у мојој репортерској биљежници након разговора вођеног прије више од деценију и по, у љубињском кафићу „Икс ел”. А те реченице гласе:

„Ноћу Драган Kларић радо с кумом и имењаком Драганом Јововићем исплови на пучину, у рибарење: лови лигње, шируне, бранцине... Падне му гдјекад на ум да у младим годинама о том никад није сањао. А чезнуо је да заигра за један мали херцеговачки клуб, па му није успјело.

Но добро, закључи тад, нико није савршен, нико није испунио све своје снове...

И бонаца загосподари његовом душом.”

БИЉЕШKА  О ВЛАДИ

Давном оном разговору у кафићу “Икс ел” присуствовао је и гласовити халф мостарског Вележа, земљак нам Владимир Пецељ. У Љубињу је водио школу фудбала Хелас, а кафић је држао његов сестрић... У ствари, боље је рећи да је то било трочасовно ћаскање о разним спортовима, каријерама, новинарству – какво се одужи међу земљацима који имају шта рећи и умију другог чути. Влади смо одали дужно поштовање набрајајући у дуету онај чувени Вележов састав: Марић, Ристић, Прскало, Чолић, Шестић, Пецељ, Kвесић, Халилхоџић, Бајевић, Владић, Ћорлука! Па онај његов једини важни гол у јако дугој каријери, који је кроз шуму ногу дао Дерби каунтију!

Vlado Pecelj 3.jpg (109 KB)

Некадашњи легендарни халф Вележа: Владимир Пецељ

Млађи смо од њега и као дјеца сакупљали смо сличице играча из генерације која је претходила његовој. Играли тим сличицама тапке, пола – цијело, слика – бијело, ближе... што све сада припада подалекој историји малог града под Радовињом!

А колико ли је тек пута неки тинејџер из Љубиња, улазећи у ђачки дом Мостара, Требиња, Сарајева... на подругљиво питање: а гдје ти је, болан, то  твоје Љубиње – одговорио: како не знаш, отуда ти је Владо Пецељ из Вележа! Питај Драгана Џајића, он ће ти објаснити, и за Владу и за Љубиње!

Знало се нашироко да је Џајић цијенио Пецеља као доброг, а фер чувара на утакмицама Звезде и Вележа. Па и иначе Владо је имао лијепо поштовање широм бивше нам заједничке државе.

Kао средњошколцу остала су ми у сјећању његова жива приповиједања у љубињском хотелу о Вележовој турнеји по Латинској Америци. Мало је рећи да сам био фасциниран, да ми је то туце успомена које сигурно не бих могао прецизно репродуковати, али које се опет никад не заборављају – као слике, као спектакл. Дужан сам му, ето, остао – ако ништа онда за те приче из далеких земаља.

А сем пар редака о Хеласу, о њему, као најбољем фудбалеру родом из Љубиња, ништа важно нисам написао а ни он сам није бог зна како жудио за медијском славом. Зато уз ову цртицу прилажем његову посљедњу фотографију, што сам је недуго пред његову смрт снимио у Љубињу.

И признајем да су ми очи засузиле, баш као и његовом клупском другу Енверу Марићу, када је овај, некада најбољи голман Европе, бацио, концем фебруара 2022. грумен земље на Владин ковчег…

Па, барем толико да кажем о земљаку ког сам поштовао.