Veselinka Telebak.JPG (187 KB)

    Има томе готово и петнаест година како сам овај разговор са Веселинком Телебак водио у љубињском насељу Виногради, гдје је Веселинка била у посјети кћерки, зету и унучади… Чекао ју је лет за Монтреал, али ја сам тај њен  боравак у Љубињу искористио да ми исприча шта је било са оних пет сложних сестара Аврамовића из Челебића код Коњица… од којих је она једна од њих.

    Иако поуздано не знам шта се у међувремену још догодило или догађало са личностима поменутим у реченом Веселинкином казивању, њена прича је ми је, ево, и данас занимљива на свој начин. Јер говори о томе шта рат доноси мирним и добрим људима, а у ширем контексту понешто и о ратним сеобама из долине Неретве… Почиње овако:    

 -Ха, шта ћеш? са сјетом, ће  Веселинка Телебак. Судбина херцеговачка, расељавамо се и насељавамо свијет.

Нас пет сестара Аврамовића из Челебића код Коњица поудавале смо се на свега тридесет километара ваздушне линије – од коњичке Бијеле до Бијелог поља код Мостара. Живот текао добро и лијепо, са планом и складом, што је најважније с надом.

Живјело се лијепо, сањало још љепше...

А онда, као што Андрић давно подсјети у хроникама ових простора, “ништа не може тако да нас превари као наше рођено осећање смирености и пријатног задовољства са током ствари”... У долину Неретве грунуо је рат. Свом силином. Распарчао све у парампарчад, доносећи туге, бјежаније, путеве кроз непознато, расуло...

- Данас смо тамо гдје  никад нисмо ни мислиле да ћемо бити: ја у Монтреалу, Цвија у Вишеграду, Савка у Брчком, Добрила у Нишу, Деса у Мелбурну! Нас пет у четири земље, малтене као у Бајагином стиху “од Аљаске до Аустралије”!

Прича ово Веселинка Телебак из мостарског Бијелог поља, из села Жељуше – у ком су јој протекле најбоље године, оствариле се најљепше жеље; прича па успут дода “тек наша ђеца и унучад, куд их све има, не би стало на пола листа, а прије рата смо били ту на дохват руке”.

О самом рату најрадије не би изустила ни једне једине ријечи. А и које су то ријечи да сву његову авет и црнило у животима људи објасне? Тек због копче с њеном биографијом споменућемо сељакања послије долине Неретве, у Невесиње, Билећу, Панчево и село Катрга код Краљева.

- У канадски Монтреал стигла сам 1995, код сина Велимира и невјесте Бранке који су већ двије године били тамо. Ни ријечи француског језика, наравно, нисам знала. Нигдје нисам излазила, ни са ким контактирала, осим са својим у кући. Имала сам проблема са кољенима, оперисали су ме и уградили ми плочице. Требало је да идем и у школу за странце, али пошто је била на другом крају града, с тако отежаним ходом није долазило у обзир, па сам годину дана била без уобичајених социјалних додатака. Издржали смо и то, а кад су ми тамошња унучад Милица и Лука поодрасли, водила сам их у оближње обданиште и ишла по њих, кувала сам, радила у кући, колико ми је здравље допуштало, па је све опет полако долазило на своје мјесто... Онај почетни лед и зебња што се накупио у мени, као и у сваком странцу првих мјесеци, почео се отапати већ првих недјеља кад бисмо ишли у нашу цркву Свете Тројице у Монтреалу. Пошто у Канади пуно раде, уопште пуно су заузети, недјеља у цркви је дан за опуштање. Ту сам одмах срела неке наше, рецимо Бору и Трипу Телебака из Бијелог поља, Воју Ковачину из Мостара, Раденка Рудана из Коњица, послије смо се упознали са Крајишницима. Из недјеље у недјељу бивало је све некако пријатније. У цркви тамо и обједујемо, долазе нам пјевачи и забављачи из Србије; орасположе нас, развеселе. Посебно су ми се свидјела два наступа Мирослава Илића и један Јове Радовановића, учини ти се некако: све може отићи, али душа никад не одлази из старог краја...

     Исто тако, наставља Веселинка, у цркви, знамо организовати Херцеговачко вече, прикупити прилоге и послати у Требиње, а наша овдашња дјеца се друже кроз фолклорне секције “и причају српски”.

    Као и свака бака, поносна је на унучад.

 - Осим Велимирове дјеце, основаца Милице и Луке, у Монтреалу ми је и кћерка Велинка (удата Карадеглија) и њена дјеца – Дејо и Рајка, виђам их викендом. Дејо је студент, Рајка ће ускоро на студије... А, ево,  у Љубињу сам сад мало и са дјецом моје кћерке Десе (удате Климента) – Јеленом и Милошем. Вољела бих да су и сви тамо с нама, али како је тако је... Дошла сам 4. маја, но док сам све обишла, вријеме је брзо пролетјело, 23. септембра ћу на далек пут. Морам летјети. Назад, у Монтреал.

 - А у вашој Жељуши?

- Неки се Срби, видим, враћају. Али од наших – нема више нико...