Колико смо као заједница капацитирани за ову неправноправну борбу? Шта можемо учинити прије него нам остане да се бавимо само посљедицама? Зашто смо пред „људским фактором“, без разлике да ли га именујемо немаром или намјером, једнако немоћни колико и пред слијепом стихијом природе?

Стари упитници – и овог љета били су актуелни у данима када се Требиње будило у сумаглицама дима, које би вјетар наносио са околних подручја гдје је ватра гутала и без ње оскудну вегетацију овдашњег крша.

IMG_20210816_133111.jpg (264 KB)

А горјело је на свим странама у околини – у Поповом пољу, сјеверним ободом према Билећи - од Видуше све до Билећког језера, преко Увијеће до Зубаца, око села у Требињској шуми. Чак и у дубинским слојевима градске депоније на Ободини.

Без обзира што гори углавном ниска вегетација, борба са пожарима на југу Херцеговине увијек је озбиљан изазов. Преко сушом исцрпљеног растиња ватра се брзо шири, измиче у тешко проходне предјеле, развија километарске линије на више страна. Зато је борба исцрпљујућа, траје данима а све до првих киша побједник је неизвјестан.

О свему томе говори нам и старјешина Територијалне ватрогасне јединице Требиње Здравко Кашиковић.

„Прољеће је ове године погодовало бујању вегетације. Висока трава је нарасла око овог нашег крша тако да се пожарна линија на неприступачном терену није могла нигдје зауставити него на путној комуникацији. Напртњачама такву вегатацију не можете угасити. А у овом нашем кршу ватра је исто као и змија – завуче се под камен, чека ту и десетак сати док не дочека пирак вјетра. А кад га дочека – опет се развије у широки пожар. У Међуграђу, да не повјерујете, ватра се опет активирала и након неколико дана“, каже Кашиковић.

Напомиње да у овој борби нису били сами, са њима раме у раме на првој линији биле су и колеге из Ластве и других добровољних ватрогасних друштава, људство цивилне заштите, Хидроелектрана на Требишњици, Центра за газдовање кршом, мјештани... Борба са пожарима и овдје је својеврсна моба у којој је свачија помоћ драгоцјена.

IMG_20210914_102606_resized_20210921_120447681.jpg (206 KB)

Здравко Кашиковић

„У редовним околностима нама је сасвим довољно пет или шест људи у смјени и тако је 280 или 300 дана у години. Али ових шездесет или деведесет дана за вријеме пожарне сезоне – да имамо двоструко више људи у јединици, било би нам мало. Али су садајеству са другим службама које су формиране на подручју Требиња, и уз добру припрему и организацију, мислим да можемо одговорити овим изазовима“, казује старјешина требињских ватрогасаца. 

Уз редовна занављања опреме, у наредним пожарним сезонама Требиње ће моћи да рачуна и на додатне снаге у људству. Кашиковић подсјећа да је план да нови објекат требињског Ватрогасног дома буде и центар за обуку ватрогасаца из цијеле Републике Српске. Обука би се организовала током љетњих мјесеци – при чему би ангажовање полазника на пожарима уједно било и њен практични дио.

ХЕЛИКОПТЕР НЕ МОЖЕ БЕЗ „ПЈЕШАДИЈЕ“

Велику помоћ напорима ватрогасаца пружио је Хеликоптерски сервис РС, који се ове године, напомиње Кашиковић, одазвао и слао хеликоптер на сваки позив из Херцеговине.

„Хеликоптер носи хиљаду литара воде и из ваздуха добро погоди своју мету. Али хеликоптер може гасити пожар само у садејству са 'пјешадијом'. Тада је његова ефикасност далеко већа. Увијек иза његовог дејства остану 'џепови' ватре, који се - ако нема ватрагасаца да то покрију – опет развију у пожар, као да ништа није санирано“, истиче старјешина Територијалне ватрогасне јединице Требиње.

IMG_20210812_192158.jpg (213 KB)

Свако искуство драгоцјен је наук за убудуће. Кашиковић нам приповиједа о још једном таквом - са гашења крака пожара изнад Тврдоша.

Први пут у Херцеговини за дејство хеликоптера коришћен је покретни резервоар –  базен капацитета 36 хиљада литара који су требињски ватрогасци добили од Републичке управе цивилне заштите РС. Близина воде пожаришту омогућава и већи број налета, али је за ефикасан рад хеликоптера, појашњава он, важно и да дејствује на висински приближно истом нивоу. Висинска разлика, стално спуштање на корито ријеке па поновно подизање на 800 метара висине, прегријава мотор и значајно ограничава трајање лета.

„Базен смо монтирали на раскрници путева према Загори и Наранчићима. Од захватања воде до тог пожаришта хеликоптеру је требало свега минут и по лета, а висинске разлике практично није ни било. Хеликоптер је тако остварио своју пуну ефективност у гашењу, а ватрогасци су га пратили са земље санирајући неугашене остатке ватре. Пожарну линију која је била дуга око километар санирали смо за непуна два сата. А монтажа таквог базена и његово пуњење траје мање него што хеликоптеру треба да из Бањалуке дође у Требиње“, истиче Кашиковић.

РЕЗЕРВОАРИ НА БЕЗВОДНИМ ПОДРУЧЈИМА

Кашиковић додаје да би резервоари добродошли и људству ангажованом на гашењу. Само кретање по неприступачним теренима, каже он, за ватрогасце није толики проблем - колико допремање воде до ватрене линије.

„Некада је до ватре потребно и сат и по времена хода, са 25 или 30 литара воде у напртњачи на леђима. Па кад воду потрошите, морате назад по нову“.

Директор ЈУ „Екологија и безбједност“ Требиње Стеван Бекан каже да се о базенима, на подручјима Требиња гдје нема природних акумулација воде, већ озбиљно размишља. На пажљиво одабраним локацијима градили би се као трајни објекти и служили за водозахват - и људству и хеликоптеру ангажованом на гашењу.

vatrogasac u nepristupacnom terenu.jpg (211 KB)

„Врло смо близу изради једног плана на ту тему, који ћемо као приједлог упутити градоначелнику. Ријеч је о трајним објектима како би проблем могли дугорочније да ријешимо. Људи се мање замарају носећи воду, а хеликоптер дејствује брже и ефикасније, а притом троши мање горива. Мислим да су базени заиста приоритет. Ватрогасци су недавно импровизовали један такав на Требињским брдима и био је веома користан“, истиче Бекан.

Нада се да ће и Хеликоптерски сервис РС повећати број хеликоптера како би, у периоду године када је повећан ризик од пожара, један могао да буде и на дуже стациониран у Херцеговини.

„Истини за вољу, кад год смо тражили помоћ хеликоптера - они су дошли. Али било би пожељно да све вријеме од маја до октобра овдје буде стациониран. Имамо таква обећања и надам се да ће то бити ускоро“, каже Бекан.

ПОЖАРИ СЕ И НАС ТИЧУ

Директор ЈУ „Екологија и безбједност“ подсјећа да постоје мјере које се могу предузети и прије него што једини одговор буде санирање посљедица.

У првом реду, то је јачање свијести о томе да је наше понашање и највећи фактор ризика, да се дим који негдје примијетимо и нас тиче, те да природа некад мора деценијама да обнавља оно што уништи један тренутак непажње.

„Едукација никада није превише. Ми проводимо кампању којом настојимо да скренемо грађанима пажњу на то колико је важно одговорно понашање и правовремена информација о пожарима. Поред тога, о томе је важно да се разговара и у школама и мјесним заједницама, да људи схвате какве посљедице остављају пожари по нашу животну средину и да буду одговорнији, како не би долазили у ситуацију каква је сада - да је у 99% случајева узрочник пожара управо човјек“, истиче Бекан.

IMG_7997.JPG (69 KB)

Стеван Бекан

Превенција је увијек бољи избор од санкције – и по нас и по природу, тим прије што ова друга мјера најчешће изостане. Доказивање кривице за изазивање пожара, како барем тврде упућенији у ову проблематику, тежак је а некад и немогућ посао – све се догађа далеко од очију свједока, а на савјест и лично признање се углавном не може рачунати.

Ако и превенција закаже – правовремена информација о пожару је сљедећа у низу важних карика заштите. Кад се на вријеме одреагује на примијећену ватру – и штете и напори на гашењу буду сведени на минимум.

„Рано уочавање је изузетно значајно. У том смислу ћемо планирати и набавку дронова како би били спремнији за наредне сезоне. Од велике користи нам је и сарадња са ХЕТ-ом и њиховим људима у објекту на Леотару, који нам веома често јављају уколико уоче дим. Важан искорак учињен је и формирањем добровољних ватрогасних друштава у околним подручјима града - у Ластви, на Зупцима, у Поповом пољу и на Љубомиру, а те екипе су и предвиђене за прву интервенцију док на пожар не стигне Територијална ватрогасна јединица. Али посебно је важно да јачамо грађанску одговорност  - да сви кад примјетимо пожар одмах јавимо ватрогасцима, да нам то не буде тешко урадити и да не мислимо како то није наш посао“, напомиње Бекан.

ПОТОМСТВУ ОСТАВЉАМО ГОЛЕ СТИЈЕНЕ?

„Оно што је срећа у несрећи, мада то не сматрам никаквом срећом, јесте да од пожара код нас нема великих штета у дрвној маси, али су зато еколошке штете катастрофалне. Дешавају се сваке године и када се све зброји на неком нивоу од десет година - то је стварно проблем, јер напори на пошумљавању не могу тако брзо дати резултате“, истиче Бекан када разговор крене са пожара на питање - зашто је важно да их буде што мање.

На југу Херцеговине, гдје практично и нема шума за економску експлоатацију, прича о посљедицама пожара углавном и почиње и завршава упозорењима на еколошку штету. Они који су упућенији у ову проблематику сматрају је непроцјењивом - и не само стога што квантификовање у овом случају измиче уобичајним економским параметрима. Пожаром опустошено тло подложно је ерозији, коју већ на јесен покрену обилније кише. У многим случајевима је то неповратан процес јер се на голим стијенама живот тешко обнавља.

Драго Петковић, инжењер шумарства из Центра за газдовање кршом Требиње, зато и напомиње да се штете од пожара морају посматрати на дуже стазе јер постају видљиве тек након одређеног времена.

„Највеће штете, поред уништеног растиња, настају на самом земљишту. Пожари су такви - посебно су били ове године јер је била велика суша - да изгори и добар дио органске материје у земљишту, која се стварала десетинама година, чак и дуже. А све дословно нестане у пет минута. Кад изгори органска материја и крену кише – а овдје кише знају да падају тако интензивно да стварају бујице које спирају земљиште – иза њих остаје само чврсти дио подлоге, стијена и камен, из чега ће тешко било шта да израсте. Опет треба читав низ деценија да би се створио тај центиметар хумуса“, упозорава Петковић.

IMG_20210928_110026.jpg (158 KB)

Драго Петковић

Ипак, напомиње да је ово само најцрњи сценарио, те да је цјеловита слика нешто повољнија. Описани процес ерозије догађа се углавном на нагнутим теренима, подложним спирању. Тамо гдје су површине равније тих проблема нема, а вегетација се релативно брзо обнови. Такође, много зависи и од тога о којој вегетацији је ријеч – на подручју Требиња, наставља Петковић, има доста површина под културама као што су храст медунац, црни јасен или зановијет, који имају снажну способност изданачког обнављања.

„Међутим, дрво из тих изданака обично је тање, малих димензија, криво и у таквим шумама након пожара никада неће бити квалитетне дрвне масе.  А треба и много времена, од 20 до 25 година, да се таква шума сама обнови и врати у стање какво је било прије пожара. С друге стране, кад пожар дође у букову шуму, нема обнове из жиле – могуће је само из сјемена или вјештачким путем, односно пошумљавањем“, закључује Петковић.

ПРИРОДИ НЕ ВРАЋАМО ДОВОЉНО

Након пожарог пустошења, једино нам преостаје – колико је могуће вратити природи оно што јој је одузето.

„Мора се интензивније радити на пошумљавању. Центар за газдовање кршом ради то сваке године – али мислим да се сви морамо укључити. Неопходне су заједничке акције у том правцу. Наша установа ће се и наредне године укључити да видимо шта можемо урадити у сарадњи са ресорним министарством - да бисмо што више оплеменили ово наше подручје и штете од пожара санирали колико је год то могуће“, истиче Стеван Бекан.

Упоредне бројке по питању штета и санација за сада нам нису нимало наклоњене. Извјесно је да је природа у тим рачуницама увијек у заостатку. Само ове године опожарена је скоро сто пута већа површина у односу на ону што се годишње планира за пошумљавање. Поређење је, истина, условно и не казује много. Прво, што су санације потребне само у једном, вјероватно мањем дијелу опожарених подручја. Међутим, други разлог није тако охрабрујући.

„Планови су једно – реалност сасвим нешто друго. Годишње планирамо да пошумимо 130 хектара за ове четири општине, али новац за толике површине – нити ћемо икада добити нити ми имамо радне снаге за то. Тренутна средства која су нам на располагању преко ресорног министарства за пошумљавање нису ни близу довољна да се санирају посљедице штете од пожара. Недостатак новца за ову намјену је огроман, чак и много уређеније и богатије земље Медитерана имају исти проблем“, напомиње Драго Петковић.

Ни пошумљавање није чврста гаранција да ће на сваком подручју бити успјешно обновљена пожаром уништена вегетација.

„Годинама се у Требињу покушавало да се озелени овај појас око града. Успјех је био спорадичан. Изнад Гучине је, рецимо, било добрих резултата, али имамо и крајева гдје су они изостали. Можда зато што се и клима, утисак је, промијенила и што културама не погодује ово смјењивање екстрема - суше и кишних периода. Посљедњих година настојимо да пошумљавамо подручја даље од града - попут Бијеле Горе и Видуше, јер су и тамо велике површине шума страдале од пожара. Тамо су резултати видљиви већ наредне године“, појашњава Петковић.

НА ЈУГУ ХЕРЦЕГОВИНЕ ИЗГОРЈЕЛО БЛИЗУ 12.000 ХЕКТАРА

Према подацима Центра за газдовање кршом Требиње, на њиховом управном подручју – у четири општине југа Херцеговине, ове године у пожарима је изгорјело близу 12.000 хектара површине.

Највише су страдала подручја око Требиња, на које се односи 55% укупне опожарене површине. Приближно исти проценат - по 20% изгорјелих подручја припада општинама Билећа и Љубиње, а преосталих неколико хектара опожарено је на територији Берковића.

„Горјело је углавном ниско растиње, али је на неколико стотина хектара било и високог пожара. На подручју Билеће горјело је и у боровој култури – срећом, напорима ватрогасаца страдала су свега 3 хектара. На прољеће ћемо видјети хоће ли се обновити, ако не, слиједи санација - сјеча и пошумљавање“, каже Драго Петковић, руководилац радне јединице за остале производе шумарства и дјелатности у Центру за газдовање кршом Требиње.