Од првог сусрета са балетом у петој години до професионалног играча већ у двадесетој, преко безброј плесних корака, тренинга, кореографија, улога, као плод изузетног талента и неисцрпног рада, један дјечачки сан постао је најљепша стварност. Стварност која је дијете из Београда, поријеклом из Требиња, винула међу најбоље играче балета у Њемачкој, а већ извјесно и у Европи. Зато није случајно што је Никита Гаћиновић професионални балетски играч „Балета Лајпциг“ (Leipziger Ballett). Име које одавно не само да испусује плодне балетске, него проноси импозантне историјске и умјетничке странице и нашег поднебља.
Рођен и растао у Београду, са коријенима из Требиња, које са пуно поноса његује, балетске кораке пажљиво гради од раног дјетињства. Већ са осам година кренуо је у државну основну балетску школу „Лујо Давичо“, а паралелно је похађао и редовну основну, те шест година музичку школу.
Изузетан потенцијал, веома рано уочен, одвео га је у Њемачку, гдје уз тамошњу гимназију похађа и београдску „Креативно перо“, обје са одличним успјехом. Већ тада креће и на предстудије на Универзитету за музику и сценску умјетност у Манхајму на „Академији Плеса“, под дирекцијом чувене Биргит Кајл и ту започиње, како каже, праву обуку, едукацију и пут ка професионалном балетском играчу. Само двије године касније, уписује главне студије на Универзитету у Манхајму, смјер балет те са својих 15 година постаје најмлађи студент овог чувеног Универзитета.
И да, дјелује једноставно. Међутим, за овакве резултате, првенствено су заслужни огромна љубав и нестварна жеља према балету. Страст која тражи потпуну преданост умјетности, игри, плесним корацима. Пут који не може да се гради искључиво на крилима талента, већ тражи рад, дисциплину, самоодрицање.
„Видјели су у мени професионалног умјетника. Те ријечи, дефинитивно су биле нешто што ме гурало и увјерило да сам на путу на коме требам и желим да будем. Одувијек сам био дијете које је хтјело све и свашта да проба, без много размишљања. Како сам одрастао тренирао сам хокеј, пливање, скијао, помало играо фудбал. Нешто што сам дуго тренирао и ишао на такмичења било је џудо. И често, када бих дошао у Требиње, знао сам понекад да вјежбам и у Џудо клубу „Леотар“. Али, за разлику од свих спортова, балет је некако остао и задржао се до данашњег дана“, започиње са нама причу овај балетски играч, чију естетику покрета једним именом можемо назвати чудесном.
ТРЕБИЊЕ ЗАУВИЈЕК У СРЦУ
„Рођен сам и одрастао у Београду, али Требиње је одувијек било велики дио мене. Тата и цијела татина страна су из Требиња и, од када знам за себе, ту сам проводио свако љето. Предивних два мјесеца да будем са бабом и дедом и многим друговима. У Требињу сам и крштен и ту сам се увијек осјећао као код куће. Имам много пријатеља из дјетињства са којима сам и даље, више од деценије веома близак. Пријатељи са којима није било битно да ли идемо на базен, играмо фудбал под платанима или жмурке у Старом граду, само да смо заједно и да се дружимо. За разлику од Београда, Требиње је увијек било мјесто гдје сам се осјећао слободно, гдје могу да одахнем. Увијек сам осјећао као да ту припадам! И то што нисам у Требињу толико често као кад сам био дијете, није промијенило све оно што према овом граду заувијек осјећам!“
Предиспозиције за живот испуњен плесом, као и спортски дух, носи у генима. Преко мајке која је водила школу плеса у Београду, али и очеве стране, у Требињу познате као изузетно спортске и фудбалске. Ипак, властити израз, посве интуитивно открио је сам.
„Долазим из породице која његује здрав начин живота. Са татине, прилично спортске и фудбалске стране, али и са мамине, која је такође веома атлетски надарена. Та атлетска категорија, дефинитивно ме није заобишла јер балет, који је прије свега стил умјетности, невиђено је и физички захтјеван. Толико, да сваки дан, у позоришту на примјер, користимо исте методе и технологију попут професионалних фудбалских клубова. Мислим да је један од разлога зашто ме балет, и игра уопште, толико привукао и привлачи и даље је што је толико физикалан. Моја мама је водила велику школу плеса у Београду заједно са једном балерином, у којој су се учили хип-хоп, брејкденс и балет. Мој први стил игре управо су били хип-хоп и брејкденс, које сам играо са пет година и већ тада се, на мамин приједлог опробао и у балету, који ми се одмах свидио. Врло могуће да је један од разлога био и тај што сам био свега један од пар дјечака на тренинзима“, шаљиво нам рече.
Ми ипак вјерујемо да га је путем који је изабрао водио онај исконски осјећај из дубине душе па самим тим и најискренији. Да се повезаност са балетом родила још и прије његовог првог сусрета са овим видом умјетности. А да је тако, одавно сугерише његово стапање са ритмом на посве магичан начин, покрети којима креира читав нови универзум, у коме не постоји ништа осим чисте радости игре.
Зато је успјешно савладао све досадашње изазове. Од нове средине и језика, преко нове школе и студија, до првих наступа као професионални балетски играч.
„Било је јако тешко све координисати. Ићи и на такмичења из биологије и математике, на републичка школска али и такмичења из клавира и интернационална у балету. Али све то сам желио и уз помоћ родитеља, поготово маме, успио свуда да постигнем најбоље резултате и све три основне школе завршим одличним успјехом. Након ових, прави изазов за мене као дјетета била је селидба за Њемачку. Био сам довољно мали да за мене тај процес буде гладак, за разлику од мојих родитеља. Зато сам за све резултате, на првом мјесту, неизмјерно захвалан родитељима, који су много тога жртвовали да успијем, затим мојим професорима који су вјеровали у мене, Фондацији Сергеј Полунин на бескрајној подршци и наравно, ништа без вјере у Бога!“
И ту долазимо до оног најважнијег – апсолутне посвећености као мјерне јединице која неминовно води ка успјеху.
„Балет је веома специфичан и најпосебнији стил умјетности јер се једини може такмичити са спортовима на највишем могућем нивоу. Мислим да балет не би био толико физички захтјеван да то истовремено још више није и ментално. Јер, за разлику од спорта, циљ балета је да ми док постижемо исти физички циљ, као што су скок и висина скока, то направимо тако да изгледа „лако“. А то се постиже тренингом. И наравно, да се постигне циљ, треба се свакодневно радити и нешто што се не воли, али се прихвата јер је то инструмент за успјех. Зато је свакодневни тренинг изузетно важан и неопходан!“
Упркос томе што је Никита данас професионални балетски играч и иза себе има велико искуство, не заборавља све оне тренутке који су га обликовали и довели баш ту гдје јесте. Од студија и првих улога, преко аудиција до сталног играча једне од најпознатијих балетских компанија „Балет Лајпцига“ у оквиру „Опере Лајпциг“ (Oper Leipzig).
„У току студирања на Академији наступали смо и гостовали на различитим мјестима. Имао сам прилику да изводим разне соло улоге. У току професионалне едукације већ сам радио кореографије великих кореографа као што су Џулиано Нунес, који је за мене направио соло улогу, или Вилијам Форсајт, неокласични балет „Артифакт“ и многи други. Био сам и на разним семинарима, као што су „Школа париске опере“, „Мастеркласеви у Прагу“, „Љетњи семинар балета Дортмунд“... Имао сам прилику да будем и дио пројекта „Mind the gap“ у Швајцарској, на који ме је послала моја академија. Ту сам имао соло улогу из кореографије „Blushing“, чувеног Марка Гека, са којом смо радили турнеју у Швајцарској“.
Као још једно незаоборавно искуство издваја и највеће свјетско балетско такмичење „Prix de Lausanne“, на коме је учествовао прошле године. И то не само због тога што је био дио једног овако репрезентативног скупа, него и јер је наступао као једини мушки српски играч у историји овог такмичења.
„Било је то на задњој години студија. То искуство било је нешто што ћу заувијек памтити! Велики је притисак носити име своје земље, своје поријекло и своје презиме. Али, то је, такође, нешто што ми даје снагу и, још једна од многих прилика које ме чине гладним за још више!“
Непоколебљивог духа и снажне инспирисаности за откривањем нових балетских могућности, овај, можемо са сигурношћу рећи, по свему јединствени умјетник, никога не оставља равнодушним. Безрезервно се дајући и не одустајући пред препрекама, напријед увијек иде са вјером да оно што се срцем гради, изњедри најплодоносније подвиге.
Тако је, дипломиравши оно што највише воли, уткао себи и нову трасу, као најљепши почетак професионалне каријере па је на чувеној сцени Лајпцига до сада наступао у комадима „Крцко Орашчић“, „Ромео и Јулија“ и кореографијама чувеног њемачког кореографа Уве Шолца.
„Изашавши са студија као дипломирани балетски играч чекала ме сезона аудиција. Аплицирао сам за једну од најпознатијих њемачких балетских компанија „Балет Лајпцига“ у оквиру „Опере Лајпциг“. У септембру прошле године, након аудиције, добио сам понуду да будем један од њихових играча већ у сезони 2025/2026. коју сам прихватио. Тај тренутак када сам постао професионални балетски играч обиљежио је почетак моје каријере“.
КАДА ПОЗИВ ИСПУЊАВА
„Балет је класичан, модеран или савремен и неокласичан. Данас има све више и више различитих стилова и наставиће да се развија. Прави професионални играч мора да буде спреман на све. А то значи прилагодити се стилу, моћи да подигне партнерку изнад рамена, извести мушке велике скокове и имати мушку енергију, круцијалну код мушкарца. Балет и игра су: издржљивост, снага, експлозивност, баланс, брзина, флексибилност, музикалност, техника, креативност, глума, карактер и прије свега изражај. Балет испуњава. И када се та енергија покаже, када се покаже та искреност, да те то стварно испуњава, то је оно што додирне публику. Дошли су то да виде. Дакле, ријеч је о размјени осјећања – и играч и гледалац добијају дио свега тога. Нестварно искуство!“
И док је пред њим богата сезона улога и потпуна умјетничка оствареност, Никита и даље његује онај исти циљ који је себи задао и када је почињао – да увијек да више и буде најбољи колико може бити! Зато знамо да је његова жеља да постане дио реномираних позоришта и, како нам рече, један од највећих српских умјетника, апсолутно остварива. Нарочито када и поред изузетних личних домета, силно сања да богато балетско знање и умијеће донесе и на наше просторе те обликује неке нове нараштаје.
А, не заборављајући властите почетке, борбе и успоне, поријекло и земљу из које се потиче, на темељу огромне љубави и посвећености граде се они најбољи – умјетници и, надасве људи. Све то јесте Никита Гаћиновић. Јер, уткавши у сваку улогу, на њему својствен начин и дио себе, подаривши гледаоцима прегршт емоција, искрену и снажну повезаност, пред нас, попут алхемичара, поставља нестварну чаролију тренутка и ванвременски доживљај балета!
