Матуранткињи Гимназије „Јован Дучић“ Сари Колак припала је овогодишња прва награда „Банова шкољка“ за режију филма „Колијевка“ на филмском фестивалу „Рестл фест“ у Београду. Кратки филм у којем се бавила српском династијом Немањића, у јуну ове године проглашен је најбољим и на престижном регионалном конкурсу СПЦ и Православног дјечијег часописа „Светосавско звонце“.

sara-kolak.jpg (55 KB)

Сара са дипломом за прву награду за филм 'Колијевка' са конкурса Светосавско звонце у Београду

Ова млада и талентована Требињка скромно говори о својим дометима. У ономе што ради осјећа се као своја на своме па из такве перцепције, ма колико да јој награде пријају, много више јој годи ужитак стварања. Са тек навршених 18 година, носи се зрелим мислима и ставовима.

„Када видим тему конкурса, дуго о њој промишљам. Волим да зађем дубље испод површине. Кроз разноврсну литературу покушавам да проникнем коју бих и какву поруку могла да пошаљем. Конкретно тема 'Колијевка', иако одмах асоцира на бебу, мене је другачије инспирисала. Тако сам испричала причу о култури и поријеклу српског народа, о Херцеговини као колијевци легенди о Светом Сави. Дајем све од себе да оно што урадим не буде свакодневно и да има својеврсну тежину“, озбиљно нам објашњава ова гимназијалка, са којом ћемо већ за Светосавку академију у Културном центру Требиње заједно корачати „Стазом свјетлости“, њеним новим филмом.

Сагледајући речено, апсолутно је јасно зашто су јој филмови махом најбољи на конкурсима, на којима учествује од осмог разреда основне школе. До сада је одговорила на више тема „Мој завичај“, „Моја породица“, „Коријени“, „Језик моје мајке“ и „Колијевка“. Оно што је жељела да каже имало је одјека, те је четири пута заредом освајала прве награде, захваљујући којима јој је омогућено да исто толико пута борави на Крфу.

sara-kolak-krf.jpg (282 KB)  

Са Крфа

„Са сваком наградом, нас педесетак најбољих из Србије и Републике Српске идемо на Крф. Сваки сусрет са овим мјестом изнова ме надахне. Тамошњи дивни људи веома се труде да се историја и српска култура не забораве. Отишавши први пут вратила сам се одраслија и другачија. Све ми је било чаробно, а корачати острвом Видом, неописив је доживљај. Емотивни тренутак и парче прошлости које ћу увијек носити са собом. Немјерљиво сам срећна што сам дио свега тога!“

Ако се и помисли тако, није је промијенило то што је боравила на једном од најљепших грчких острва, већ много више спознаја да је закорачила на „Острво спаса“ за српску војску у Првом свјетском рату. О плаветнилу мора размишљала је другачије, те у таквој атмосфери стекла пријатељства за цијели живот.

„Све нас који смо на Крфу проводили дане заједно спаја нека посебна веза. Тешко је наћи праве ријечи да то опишем, али ако кажем да се сви питамо да ли смо овакав благослов заслужили, мислим да то довољно говори. Сваки споменик има своју причу и изазива страхопоштовање. Приликом посјете острву Видо, први пут кад сам била, свједочила сам нестварном тренутку. Пјевали смо пјесму „Тамо далеко“, а море, до тада мирно, одједном се узбуркало, таласи су снажно ударали и имали смо утисак као да су нам се страдалници јавили. Нико од нас није остао равнодушан. Такође, боравећи 2017. и 2018. године, присуствовала сам и док се радио и кад се постављао споменик 'Крајпуташ'. Била ми је част бити дијелом историје“, узбуђено говори Сара, додајући да ју је након четири године одлазака на Крф, одушевила понуда да у будућности буде васпитач некој другој дјеци, што јој је, каже, љепше од свих освојених првих награда.

Без обзира на сав труд и залагање, ова млада дјевојка прича нам да би јој све теже ишло да отпочетка није имала подршку породице, на првом мјесту оца Небојше, новинара и професорице српског језика у требињској гимназији Јелене Мандрапе. Уз сопствени путоказ, много дугује њиховим смјерницама.

„Критику прихватам, иако ми некад, признајем, тешко падне. С друге стране ми је и чудно ако ме тата не искритикује. Он је веома отворен, искрен и без задршке ми сугерише и упућује шта и како треба да се уради. Мени је то у реду и захвална сам му на томе. Нарочито јер сам веома самокритича и увијек мислим да могу боље. Професорица Јелена радо прегледа сваки текст који напишем за филм, прође са мном многе моје дилеме и у том сегменту ми је веома значајна. Велика ми је подршка, радује се свим мојим успјесима и срећна сам што имам такву професорицу!“

Кад се читав процес рада овако заокружи, неизоставан је позитиван исход. Како Сара радо истиче, ово је подршка која је тјера напријед и мотивише да се јаче и више труди. И можда управо зато, бавећи се тематиком из историје свог народа и краја из којег потиче, доста истражује на пољу прошлости и њеног утицаја на будућност, што је прилично фасцинира. Као епилог цијелокупног опуса, значајна тачка јој је Крф, на који се непрекидно враћа и који је, чини се, за њену младост и својеврсна прекретница.

„У историјском смислу, Крф ме заиста просвијетлио. Колико жртву су ти људи урадили за нас а данас су заборављени, што је тужно. Ово мјесто је изузетна историјска читанка у којој, ако знамо да ослушкујемо и желимо да чујемо, сви можемо да се пронађемо. Дирљиво је било када су поједина дјеца открила своје претке међу бројним именима на споменицима жртава, а да то нису ни знали. Тамо су нас научили да морамо да се трудимо и радимо да бисмо нешто добили. У глави и срцу већ одавно слажем коцкице и чекам прави тренутак да урадим документарни филм о Крфу. Грци веома поштују нашу културу и наше претке и велика ми је жеља да урадим нешто значајно по том питању“, рече нам са величанственом дозом респекта.

Иако су пред Саром нови животни изазови, припрема за пријемни испит на журналистику којој необуздано хита, вјерујемо да ће међу све обавезе, успјети да смјести и ову, веома јој важну филмску причу. На концу, како подвлачи, режију и монтажу тешко да би нешто могло замијенити или избрисати из њеног срца. Ту љубав, попут оне према позиву новинара, носи још из дјечијих дана када је корачајући уз оца, занесено упијала и најмањи шум била живота, те га овјековјеченог у репортажи заувијек сачувала у скровитом мјесту своје душе.    

Филм и новинарство нису конкуренција 

„Много волим рад на филму. Није лако, посебно у монтажи гдје је потребно све несавршености ускладити да се не примијете. Доста тога зависи и од самог саговорника. Кроз разговоре могу сазнати многе важне детаље, а опет могу ме одвести и у другом, нежељеном смјеру. Важно је да се снађем и знам коју поруку желим да пренесем. Мислим да ће ми ова искуства значити, ако положим пријемни испит и упишем журналистику која ме одувијек привлачи. Волим да пишем, истражујем, да читам и на тај начин нађем одговоре на многа важна животна питања, те да у све то укомпонујем и разговоре са обичним људима и њиховим животима, од чега настају дирљиве и најљепше приче“.

Награда за режију иде тати

„Нисам ни знала да је расписан конкурс за 'Рестл фест' у Београду. Тата је дошао један дан и ноншалантно, у његовом стилу, ме обавијестио да је послао мој филм. Била сам тотално изненађена. Нисам очекивала никакву награду, а камоли прву за режију, јер је тамо конкуренција веома јака. Било је документарних, играних и анимираних филмова аутора из цијелог региона. Искрено, дуго ми је требало да повјерујем и да се навикнем да сам награђена, али сам поносна на овај успјех и веома ми је значајна, као и све претходне награде. Хвала тата!“