Душанка Берак Чихорић, доктор биолошких наука и самостални истраживач, једна је међу ријеткима која се бави проучавањем ендемичне врсте гаовице у сливу ријеке Требишњице на подручју Источне Херцеговине. Кроз докторат и два научна рада, објављена у високо рангираним међународним часописима, ову слатководну рибу у њеном природном станишту - Фатничком, Дабарском, Поповском, Мокром и Љубомирском пољу, проучила је до детаља. Вишегодишњим радом и морфолошким анализама на Природно – математичком факултету у Подгорици, Биолошком факултету у Београду те Природњачком музеју у Бечу, утврдила је да се гаовице између различитих поља заиста разликују, па отуд међу Требињцима увријежено мишљење да постоје двије ендемичне врсте – требињска и поповска. Прва је и која је презентовала податке у литератури о њиховој исхрани, чиме је засигурно дала немјерљив допринос не само у научно – истраживачком смислу, него и на пољу очувања ове, за наше поднебље, изузетно ријетке па самим тим и веома значајне врсте.
Озбиљна посвећеност и неисцрпан рад, апсолутни су синоними којима се на најбољи начин може описати њен истраживачки опус, али и дух увијек спреман за нова знања и усавршавања. Теренски рад је покреће и представља ону посебно важну карику у том ланцу званом научна открића и постигнућа, осликавајући и њен вјечити позитивизам и енергију којом зрачи. Увијек је тамо гдје се крије нова авантура па у себи носи прегршт успомена са путовања, полумаратона и небројених бициклистичких тура.
Из богатог животног искуства, као сасвим природног слиједа догађаја се и изродила њена потреба да, невезано за посао, самоиницијативно упише докторске студије на Биолошком факултету, Универзитет у Београду, гдје је завршила и основне и мастер студије те данас има широко истраживачко искуство у области хидробиологије, са посебним фокусом на слатководне екосистеме крашких подручја. Ужу област њеног интересовања чини биомониторинг, као и морфолошка, еколошка и молекуларна анализа ендемичних врста риба. Своју замисао успјешно је реализовала, а још важније, обогатила свијет новим и јединственим сазнањима.
„Раније се сматрало да постоје двије ендемичне врсте гаовица, требињска и поповска. Молекуларне анализе доказале су да је ријеч о истој врсти, али морфолошким анализама сам утврдила да се врсте, заиста, морфолошки разликују у различитим пољима. Разлике могу постојати због другачијих услова станишта иако су, заправо, иста врста, што се зове фенотипска варијабилност. Доказали смо да се највише разликују јединке из Поповог поља у односу на остала четири, док су међусобно највише сличне оне из Дабарског и Љубомирског, односно Фатничког и Мокрог поља. Што се исхране тиче, то су први подаци у литератури, којима смо доказали да се требињска (поповска) гаовица првенствено храни бескичмењацима дна и алгама у мањем броју. И исхрана се разликује по пољима и утврђена је сличност између јединки из Дабарског и Љубомирског, које се највише хране зоопланктоном, а макробескичмењацима у Фатничком и Мокром пољу. Дакле, подударање у пољима је исто, како по морфологији, тако и у исхрани“, уводи нас Душанка у нама потпуно непознати и скровити, а њој веома близак и драгоцјен подводни свијет.
По начину на који образлаже научне доказе, евидентне су њена љубав и посвећеност према биологији као науци, што и сама поткрепљује ријечима да би да може све изнова, опет бирала исто. Отуда и велика жеља да, упоредо уз посао и мајчинство, знања шири и презентује другима, посебно јер је ријеч о ендемској гаовици, које једино има у Источној Херцеговини.
„Докторске студије обично уписују људи у одређеним инстутицајама или када им то звање треба, међутим, у мом случају пресудила је само велика жеља. Кад сам се запослила опредијелила сам се за хидробиологију, живе организме у ријеци - оне које живе на дну, макробеcкичмењаке и алге, те животиње и биљке на површини, зоопланктон и фитопланктон. За мастер сам се бавила значајем макрозообентоса у одређивању квалитета воде у сливу ријеке Требишњице, а за докторске ендемичном врстом гаовица из крашких поља у сливу Требишњице источног дијела Херцеговине. То ме привукло јер нисам прије нарочито била у том свијету, као и због тога што су типичне за наше подручје и у литератури јако мало истражене. Највише ме мотивисало што се од раније сматрало да постоји требињска и поповска гаовица и хтјела сам дубље да проучим и утврдим о којој врсти се ради“.
Бициклизам у срцу
Пут до одбране докторске дисертације био је све само не једноставан. Пратило ју је низ изазова, али вјерујући у оно што ради, ни у једном моменту није помишљала да одустане.
„Ендемска гаовица је полупећинска врста, живи у пећинама, а вани излази када поља поплаве, гдје се храни и размножава. Наша крашка поља су врло непредвидива и прва година истраживања била је веома сушна па је такав био и улов. С друге стране, њихов број је много смањен и незгодно их је уловити. Много су ми помогли мјештани, уз помоћ којих сам на крају и успјела доћи до одређеног броја примјерака. Услиједили су мјесеци молекуларних анализа – изолација ДНК, које сам радила са ментором на ПМФ-у у Подгорици. Усред тога наступила је пандемија и све је стало, а затим сам добила дијете. И када ми се чинило да од доктората ништа неће бити, случајно сам видјела да Биотехничи факултет из Љубљане у Требињу организује Биоспелеолошку секцију. Ступила сам у контакт и један од професора ме повезао са његовом колегиницом из Природњачког музеја у Бечу, јединима који су икада истраживали гаовице“.
Могли бисмо рећи да је све остало историја те да је 15 дана рада у овој импозантној институцији било онај потребни кључ који отвара сва врата. На првом мјесту сусрет са Нином Богутскајом, свјетски признатим ихтиологом, али и женом која се, како каже, прије ње саме једина бавила истраживањем ендемичне врсте гаовица.
„То је било предивно искуство! Све што сам у литератури икад нашла о гаовицама радила је једино Нина и, било је невјероватно сарађивати с њом! Радиле смо морфометрију - мјериле смо различите карактере риба, на основу којих можемо упоредити да ли постоје разлике између поља. Рибе су снимљене рендгенски и преко костију смо одређивали меристичке параметре, бројање пршљенова и упоређивање костију, по чему се такође упоређују јединке међусобно. Све своје рибе сам носила одавде и радила на тим узорцима. По цијеле дане смо проводиле у Музеју и то је било кључно у мом докторату, али и животу јер сам послије Беча написала два научна рада. Био је то обиман посао, а када су радови објављени у међународним признатим часописима, била сам пресрећна! Све се одиграло далеко изван мојих очекивања“, каже нам Душанка, додајући да би, уколико би се створиле могућности, у Бечу вољела да настави и постдокторске студије.
СУСРЕТ КОЈИ ЈЕ ПРОМИЈЕНИО СВЕ
„Кад мислимо да немамо рјешење, оно се увијек створи пред нама. Моје се зове Нина Богутскаја, жена која се прије мене једина бавила гаовицом и која ме и упутила да се упустим у научни рад о исхрани ове ендемичне врсте, чиме сам дала и прве такве податке у литератури. Рад је објављен у веома високо рангираном међународном часопису, највиша категорија, што је за мене било велико изненађење. Иначе, објављивање рада је огромна процедура, прилично траје, а да би уопште био објављен треба наћи нешто што нико није радио. У моменту када се чинило да сам у безизлазној ситуацији, сусрет са овом изузетном женом отворио ми је нове могућности!“
Да се труд увијек исплати, ма колико се понекад чинило другачије, управо је Душанкин пут непоколебљив аргумент који ову тезу изнова потврђује. Ухватити се у коштац са изазовима и истрајати можда понекад није лако, али када се на крају све посложи, не само да долазе бројна рјешења, него се рађају и нове, креативне идеје. Тако је са пријатељицом Маријом, која је еколог и Спелеолошким друштвом „Зелена брда“ Требиње, направила Пројекат заштите гаовице, са којим су конкурисали за стране инвеститоре. Прошли су први, али нажалост не и други круг. Ипак, то је није деморалисало и потпуно смо убијеђени да ће и ову, искрену жељу, једном реализовати.
„С обзиром да знам гдје се пећине налазе, жеља ми је била да их обиљежимо, очистимо, едукујемо становништво и, најважније, сачувамо наше ендемичне врсте које, осим једног дијела Конавала, само ми још овдје имамо. Замисао је била да са дјецом по школама причамо на ову тему, да им на другачији начин приближимо водени свијет, пошто сам радећи прије са ђацима видјела да су одушевљени. Водила сам их шеталиштем кроз Придворце и показивала животиње са дна, причала о алгама и живом свијету у ријеци и дјеци се допало. Пројекат је и потекао од тог дјечијег одушевљења и моје жеље да им на другачији начин представим и саму биологију као предмет, а истовремено порадим на томе да се ендемична врста гаовице сачува. Колико због тога што је, дакле, ендемична, толико и јер је веома битна за екосистем и равнотежу у природи, а данас је угрожена врста. Како је има само у нашим крашким пољима, представља разлог више да се о њој посебно поведе рачуна“, јасна је Душанка.
ЕНДЕМИЧНА ГАОВИЦА – СИМБОЛ ИДЕНТИТЕТА ОВОГ КРАЈА
„О томе колико су наша крашка поља специфична, још давно је објаснио географ Јован Цвијић, рекавши: „Нема дубљег и целцатијег карста него што је овај херцеговачко - црногорски између Доње Неретве, Скадарског блата и Јадранског мора“. Ендемичне врсте гаовица играју виталну улогу у очувању јединствене биолошке разноликости и еколошке стабилности крашких поља и подземних вода Источне Херцеговине. Нестанак неких организама негативно утиче на све остале, наруши се природна равнотежа, а у природи је све повезано. Њихова присутност не само да доприноси богатству локалних екосистема, већ има и дубоку повезаност са културном и традицијском баштином овог краја. Ове рибе нису само чувари природне равнотеже, већ су и симболи идентитета и начина живота у карстним подручјима те представљају кључну вриједност како за локалну заједницу тако и за очување природних ресурса. С обзиром да људски фактор највише утиче на смањивање њихове бројности - изловљавају их превише, бацају отпатке, загађују воду и околину, пећину затрпавају, неопходно је радити на образовању и подизању свијести јавности о њиховом значају“.
Поред плодног научног ангажмана, ова по свему интересантна жена, и властити живот непрекидно конципира на новим искуствима те је и спортским активностима дала истовјетан предзнак. Полумаратоне, којих је до сада истрчала пет, претворила је у спој рекреације и упознавања са другим мјестима, својствено њеном вјечитом стремљењу ка непознатом.
Душанка и Дајана - полумаратон, Макарска
„Спорт одувијек волим, годинама сам тренирала рукомет, играла тенис, сада рекреативно и стони тенис, а трчим откад знам за себе, испуњава ме и релаксира. Свој први, Београдски полумаратон трчала сам са другарицом Дајаном и биле смо одушевљене предивном енергијом и чињеницом да смо истрчале тај 21км! Затим смо трчале у Подгорици, по киши, а онда схватиле да је ово диван начин да упознајемо градове. Тако смо ишле у Пулу - фантастична трка, увече завршена у Пулској арени, потом у Љубљану, гдје је било чак 30.000 учесника и у октобру ове године у Макарску. Већ размишљамо гдје ћемо даље и у глави нам је иностранство, неки град у коме нисмо биле“.
ТЕРЕНСКИ РАД – ПОСЕБНА СТРАНА ПРИЧЕ
„Ендемична врста гаовица није иста као она у слободном сливу Требишњице, премда изгледају слично па их људи мијешају. Ендемичне живе у крашким пољима и пећинама и ми смо их чекали да изађу када поља поплаве, а ишла сам небројено пута и када нису плавна и могле су се видјети дубоко у пећини. Ја сам теренски човјек и тај дио посла много волим. То су посебни доживљаји, и са радошћу се сјећам свих наших похода чамцем у плавна поља, буквално претворена у језеро. Невјероватно нешто! На теренима сам баш често и по Црној Гори у сарадњи са мојим коментором са дисертације са ПМФ - а из Подгорице. Ангажована сам као хидробиолог и бавим се биомониторингом - испитујем квалитет ријеке на основу живих организама у њој. Проучавам животиње и алге које живе на дну или површини ријека и језера, у лабораторији их идентификујем, а затим се одређују биолошки индекси и ком квалитету ријека припада. Прате се најчешће сва четири годишња доба и, помоћу биолошких индекса одређује који је квалитет ријеке. Црна Гора је прелијепа, обишла сам малтене све водене токове, Лим, Ћехотину, Тару, Пиву, Зету, много малих ријека и језера - Пивско, Граховско, Плавско, Никшићка језера: Крупац, Ливеровића и Слано. Радила сам и Дрину, која ми је била најизазовнија, дубока је и брза. Велико искуство, мени веома значајно и интересантно, увијек динамично, препуно нових сазнања!“
У прилог авантуристичком духу говори и то да годинама вози скутер. Како је у почетку била једна од ријетких жена у Требињу, памти да су јој људи по нашим улицама махали. Да је изазвала одушевљење поткрепљује и фотографија аутора Марка, на којој је усликана, а која је обиљежила једну од изложби требињског Фото - кино клуба. У њеном коферу препуном успомена, посебну преграду чине обожавани бициклизам и путовања па са собом, кроз живот предивним успоменама прошаран носи непоновљиве из Париза, Берлина, Беча, Рима, Милана, Истанбула, Барселоне, Мадрида, Лисабона те Амстердама, који се смјестио у посебно мјесто њеног срца.
Фотографија са изложбе Фото-кино клуба Требиње
„То путовање чувам као најљепше сјећање. Колико због самог Амстердама и њиховог опуштеног начина живота, толико и фасцинираношћу чињеницом да сви свуда иду бициклом. Увијек путујем са пријатељицом и кумом Ољом, која ми је поред породице и родитеља, велика подршка у свему. У Амстердаму смо изнајмиле бицикл за двоје и за три дана се провозале по цијелом граду. Падала је киша, купиле смо кабанице и, попут свих осталих обилазиле град. Тамо бих могла да живим! Париз, град свјетлости је савршен, а Беч је интернационални град у коме бих, такође, могла живјети. То је мјесто у коме се осјећаш као домаћи. Путовања су заиста једино у чему се баш ужива у тренутку, без размишљања о јуче или сутра, само препуштање и релаксација!“
Са пријатељицом Ољом - Париз, град за памћење
По много чему једина и прва, што ће рећи апсолутно своја, вјечито огрнута бојама и животном радошћу коју са собом носи, Душанка Берак Чихорић надилази границе, како изузетним научним достигнућима, тако и оним, једнако важним, животним. Припадајући онима који не одустају, знамо да пред собом имамо истраживача са темпераментом који неуморно трага па слутимо да неће много проћи, а ми ћемо већ чути за неки њен нови, једнако плодан животни и научни подухват!
