Одјељење за гинекологију и акушерство као примарни циљ има пружање што боље и квалитетније услуге, било да су у питању породиље или пацијенти са неким другим гинеколошким проблемима. Свјесни да сваки дан носи нове изазове, у опрему и кадар улажу све више па зато и не чуди што број порођаја у требињском породилишту има узлазну путању, а љекари и бабице све више посла. Чини се, требињским гинеколозима је дан кратак, препун стреса и одрицања, али са крајњим циљем који је вриједан сваке жртве. Ипак, и поред свих обавеза, докторица Марија Андрић, начелница Одјељења за гинекологију и акушерство је издвојила вријеме и покушала да нам приближи одјељење које води.
„Велики је терет и одговорност бити начелник, прије свега што сам дошла на чело одјељења које није било уређено и у које је изгубљено повјерење. Сада је на докторици Ксенији Грубач Чорлија и мени, младим љекарима, да то повјерење изградимо. Сам посао начелника доноси додатне одговорности па сам одговорна и за организацију рада цијеле службе. Са друге стране, ова позиција је изазов и прилика за младе људе да се докажу. С обзиром да код нас не постоји систем дежурства него приправности, то је додатно отежавајућа околност јер минимум 15 дана у мјесецу морате бити доступни за све што се дешава у било које доба дана и ноћи“, каже докторица Марија.
Иако свака хируршка грана захтијева много одрицања, чини се да гинекологија ипак предњачи с обзиром да гинеколога у порођајној сали ниједан колега не може замијенити. Ова млада љекарка уједно истиче и важност гинеколошко-акушерских сестара односно бабица које су прве у контакту са пацијентом, те морају да препознају акутна стања и позову докторе. То је, каже, веома стресна ситуација и за љекаре и за бабице и сваки минут се чини као да сати пролазе.
Ово одјељење данас броји четири гинеколога, једног доктора на специјализацији, а очекују још једну специјализацију ове године. Ипак, докторица Андрић истиче да би још један или два гинеколога-акушера значајно побољшали стање на овом одјељењу и свако од њих би био мало растерећенији. Овим системом рада, каже, њих четворо успијевају да одговоре свим потребама пацијената, али је на дуге стазе оптерећујуће када увијек морате да будете доступни.
„Док моја колегиница и ја нисмо дошле на одјељењу су радиле само двије докторице, а један љекар из пензије је долазио два дана у недјељи како би им помогао и одрадио велики дио оперативног програма. Опрема је у великој мјери обновљена, мада увијек постоји нешто што би се додатно могло набавити. Тако смо за порођајну салу добили нови порођајни сто, сетове за епизиотомију за завршавање порођаја као и вакуум екстрактор. Такође смо набавили и два нова ЦТГ апарата док је набавка новог ултразвучног апарата у процедури. Уз то, добили смо и инструменте за лапароскопију међутим на том пољу нам увијек нешто недостаје с обзиром да је то потрошни материјал који се лако квари и оштети тако да их редовно замјењујемо“.
Докторица Марија је посебно поносна на пројекат „Школа за труднице“ која је заправо дводневно предавање сваког мјесеца и гдје се труднице упознају са начином рада на одјељењу од самог пријема па до порода и након тога.
„С обзиром да је Требиње мала средина гдје ово још није заживјело, одзив трудница је заиста одличан. Велики бенефит овог курса је повратна информација коју добијемо на порођају гдје труднице које су похађале школу сарађују много боље од оних које нису. Такође, за организовање Школе за труднице имам помоћ од неколико бабица које будућим мајкама пренесу информације о њези новорођенчета и дојењу и примијетим колико им то значи кад оду кући, нарочито првороткама“, прича нам ова млада докторица свјесна значаја онога што ради за труднице, јер напослијетку, најбитније је да труднице, а касније и породиље осјете да им је неко посвећен у потпуности и да жели да их припреми за оно што их чека у порођајној сали.
Поред тога што докторица Марија Андрић, заједно са својим колегама, кроз Школу за труднице тежи да наше суграђанке припреми и приближи им како све изгледа у порођајној сали, признаје, свјесна је колико је важно улагати и у едукацију кадра, како љекара тако и медицинских сестара и бабица.
„Прошле године је најмлађа бабица ишла на Универзитетски клинички центар у Бањалуци и много тога што је тамо научила успјела је да примијени овдје и уведе новитете на наше одјељење. Неколико бабица ишло је на едукацију реанимације новорођенчета у Бањалуку и на Јахорину и веома су задовољне јер искуство и знање које су тамо стекле практично су употријебиле у нашој болници. Са друге стране, љекари имају сваке године своје конгресе и гинеколошке недјеље које ја лично не пропуштам јер ту чујете збирне утиске из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије, Словеније... С обзиром да је медицина жива материја која се константно мијења и доносе се нови ставови, водичи и протоколи, едукације нам много значе јер је то једини начин да будемо савремени“, каже докторица, свјесна недостатака на одјељењу које води и спремна на цјелодневни рад како би га осавременила и повратила повјерење пацијената.
НАЧЕЛНИЦА ПРЕДУЗЕЛА ИНИЦИЈАТИВУ
У Болници Требиње никада није самостално урађена лапароскопска операција рјешавања ектопичног гравидитета односно ванматеричне трудноће. Прва која која се одважила и урадила ову операцију била је управо докторица Андрић, уз помоћ и асистенцију доктора Влада Рашевића, начелника хирургије са ортопедијом, који се бави лапароскопском операцијом жучне кесе. Затим су услиједиле још двије операције које је извела млада и перспективна начелница одјељења и, рекли бисмо, на тај начин подигла своје одјељење на један виши ниво.
„Другу лапароскопску операцију рјешавања ванматеричне трудноће, која је једно од најургентнијих стања у гинекологији, урадила сам са специјализантом хирургије, а трећу са колегиницом Ксенијом. Рекла бих да наше одјељење иде у правом смјеру. Лијеп је осјећај кад знате да је тај апарат ту скоро 20 година и да су сви љекари имали могућност да ураде ту лапароскопску операцију јер су много дуже од докторице Ксеније и мене улазили у салу са доктором Анђелићем и гледали операције. С обзиром да нисмо дуго у болници није било лако скупити храбрости и урадити ову операцију, али смо и веома поносне што је све успјешно завршено и све три пацијенткиње су биле добро, веома брзо су изашле из болнице, а најбитније је да је много мања траума ткива, а самим тим бржи опоравак пацијента“, каже докторица Андрић, задовољна што је ова операција напокон извршена самостално у нашој болници, а притом свјесна да је управо ово прекретница и за болницу и за пацијенте.
„Породиље од прошле године имају могућност да изаберу љекара који ће их порађати док за преглед на ЦТГ апарату, са којим се почиње од 37. недјеље, могу сваки пут другог доктора да траже уколико желе. Овакав начин рада јесте оптерећење за нас, али мислим да је то један од начина да се пацијенти врате и да је управо то утицало на повећање броја порођаја у нашој болници“, каже начелница овог одјељења и наводи да је у требињској болници 2021. године било 208 порођаја, 2022. године 222, прошле године 266 порода, а ове године је знатно већи број порођаја него прошле године у исто доба.
ПОДРШКА ГОСТУЈУЋИХ ЉЕКАРА НАМ ЈЕ ВЕОМА ЗНАЧАЈНА
„Тренутно на нашем одјељењу ординирају два гостујућа љекара, доктор Лука Анђелић и доктор Владимир Пажин. Доктор Анђелић се бави лапароскопским операцијама и долази у Требиње једном у 15 дана како би урадио лапароскопске и хистероскопске операције. Приликом његовог боравка у нашој болници приоритет имају жене са стерилитетом и оне које су у програму за вантјелесну оплодњу. Листа чекања је десетак до петнаест дана јер доктор не може чешће да долази, а и тај дан кад дође не можемо да радимо више од пет операција како не бисмо оптеретили ни доктора Анђелића а ни нашу службу већим бројем операција. Поред доктора Анђелића, од великог значаја нам је и долазак доктора Пажина из Гинеколошко-акушерске клинике Народни фронт. Како је он гинеколог онколог, бави се рјешавањем малигнитета и ради најтеже и најсложеније операције. Долазак ова два љекара нам је од круцијалног значаја с обзиром да захваљујући њима имамо прилику да се раније оспособимо и покушамо да урадимо нешто што не бисмо могли без њихове помоћи и подршке“, истиче начелница Одјељења за гинекологију значај гостујућих љекара како за њих као докторе тако и за болницу, а прије свега за пацијенте.
Докторица истиче да је потпуно нормална појава да сваки љекар, у неком тренутку, осјети страх но то није разлог да не буду довољно дјелотворни и да допусте да их то спутава. Ово је, каже, посао који се носи кући, а страх и стрес су саставни дио њега. Ова млада начелница гинекологије наводи да јој је помоћ некадашњег начелника овог одјељења, доктора Срдана Лугоње, од великог значаја и да се не либи да га пита за савјет или да се консултује са њим. Тако јој је, сјећа се, управо он указао да је потпуно нормално што је под стресом и да ће се све више плашити како године одмичу, али уједно је то карактеристика која ће од ње направити одличног и цијењеног љекара гинеколога.
„Најстреснија ситуација која може да вам се деси је пород који морате да завршите хитним царским резом, а анестезиолог ради по систему приправности и чекамо га да дође од куће. Немоћни сте, не можете ништа да урадите док он не дође, вријеме вам пролази, минути вам се чине као сати, а у акушерству је свака секунда битна. Није лако описати колика је то концентрација стреса у једном љекару, какав је осјећај за једног доктора да буде немоћан у тако важном тренутку. Али, и најљепши осјећај је бити у порођајној сали и видјети да је мајка родила живо и здраво дијете. То ни са чим не може да се упореди. У гинекологији никада немате тако лијепе исходе као у породилишту. Наравно да су и на гинекологији често позитивни резултати, у смислу излијечења пацијената, али немате ту сатисфакцију и осјећај као у порођајној сали. Уједно, као што се ништа не може поредити са осјећајем кад све добро прође у порођајној сали тако се ништа не може поредити ни са осјећајем кад се деси нешто лоше“, закључује докторица Марија Андрић.
Поред начелнице одјељења, своје утиске и запажања нам је пренијела и Весна Нинковић која је главна медицинска сестра три године док на Одјељењу за гинекологију и акушерство ради већ 21 годину. Иако посао гинеколошко-акушерске сестре захтијева доста рада, труда и одрицања, истиче, ништа јој није тешко и сваки дан на посао долази срећна што је баш ово њен позив. Каже, без обзира на све што носи дан на овом одјељењу, посао гинеколошко-акушерске сестре је за њу најљепши.
„Порођај и чињеница да присуствујете рађању једног новог живота су најљепши дио нашег посла. Тренутак када беба заплаче је посебан доживљај, то што у том моменту осјећамо не може се описати некоме ко се никад није бавио овим послом. Свијест да сте помогли да један нови живот дође на овај свијет и кад је та беба притом здрава је нешто што се не може упоредити ни са чим. Заиста је дивно радити са трудницама и знам да сам за себе изабрала прави позив, не могу да замислим да се бавим нечим другим. Ипак, овај посао се не састоји само од лијепих прича. Радимо и са пацијентима који имају малигна обољења и то су заиста стресне ситуације. Није лако искључити се након радног времена и не размишљати о пацијентима који су остали на одјељењу. Без обзира што се свако од нас труди да овим пацијентима буде на располагању и олакша им процес кроз који пролазе, заиста је то ситуација у којој се осјећате немоћно и можете само да се надате да ће што пре доћи до излечења“, прича нам главна медицинска сестра.
Весна наводи да су услови за рад у Болници Требиње и на Одјељењу за гинекологију и акушерство значајно побољшани и да је одјељење реновирано, а добили су и нову опрему. Једино, подвлачи, недостаје им бабица.
Главна медицинска сестра истиче значај сваке едукације на коју оду и са које се врате са неким новитетима који доприносе побољшању квалитета рада и пружања услуга те су од користи и њима и болници и пацијентима.
Евидентно је да се на Одјељењу за гинекологију и акушерство дешавају промјене са крајњим циљем повратка повјерења пацијената. Тако су млади доктори спремни да, удруженим снагама са искуснијим колегама, предузму иницијативу и боре се за унапређење овог одјељења, а самим тим и болнице, чиме би се и број пацијената, прије свега породиља, из године у годину повећавао. Упорност, способност, амбиција и чврста воља красе требињске гинекологе, а са таквим квалитетима могуће је постићи све. Јер, на крају, љубав према послу и жеља да се помогне пацијентима су императив, али и кључни састојак сваког успјеха.
.jpg)
