Примаријус доктор Љиљана Буха, данас начелник Одјељења за педијатрију са неонатологијом, у Требиње је стигла прије више од тридесет година, из Србије, као млади љекар жељан знања, амбициозна и спремна да ради. Кроз десетогодишњу праксу педијатра схвата да је Требињу неопходан неонатолог како би се новорођеним бебама пружила адекватна медицинска потпора. Одлази у Београд на субспецијализацију са које се враћа 2004. године као први школовани неонатолог у Републици Српској и покреће Службу за неонатологију при педијатрији требињске болнице. Вођена крилатицом да је за добро предузеће потребна инфраструктура, опрема и кадар креће у лавовску борбу за здравље наше дјеце и новорођенчади која и данас траје.

IMG-d02e8c58680671acf3b5c9b7738736ad-V.jpg (318 KB)

Примаријус доктор Љиљана Буха

„У Требиње сам дошла из болнице у Пријепољу, као педијатар и љекар добровољац, током рата 1993. године, јер је мој супруг др Станко Буха, анестезиолог, непосредно пред рат почео радити у требињској болници.  Због ратне опасности и непосредних ратних дејстава, тада није било много дјеце у граду нити су била често хоспитализована тако да педијатрија није била нарочито развијена у том периоду. Ипак, велики проблем је био прекид комуникације са Мостаром који је био главно мјесто за слање теже  болесне дјеце. Уједно, и недостатак бензина, аута и цивила који могу да возе онемогућавао je слање дјеце у неке веће центре те смо током рата морали да лијечимо и много изазовније случајеве него данас“, започиње причу докторица Буха која је Медицински факултет у Београду завршила са 24 године.

Докторица Буха истиче да је увијек вољела изазове и да их је радо прихватала, али јој је веома значила и подршка доктора Гутића који је био начелник прије ње. Била је, прича, свјесна да ће јој увијек прискочити у помоћ и то ју је гурало напријед. Ипак, током рата, а и касније, увијек се наметао проблем пружања адекватне медицинске потпоре новорођенчадима.

„Током каријере су ми бебе правиле проблем јер новорођене болесне бебе не могу да поднесу транспорт, а на примјер 1996. године је рођено око 800 беба у овом породилишту и ви морате да очекујете најмање четири тешко болесне и 150 беба које ће захтијевати неку медицинску потпору, а ви не знате пуно о томе. Срећом, успјела сам да успоставим одличну комуникацију са Подгорицом како бисмо наше бебе слали њима. Тамо су радиле ентузијастичне жене које, поред тога што су помогле великом броју требињских беба, помогле су и мени практично ме натјеравши да упишем субспецијализацију неонатологије. У цијелој држави тада није било школованог субспецијалисте неонатолога“, прича нам докторица Буха која је имала 10 година стажа, супруга и дијете када је кренула у Београд на субспецијализацију свјесна потребе и жељна знања које ће  помоћи болесним бебама, али и олакшати њен рад са њима.

Када је докторица Буха изабрала да специјализира педијатрију водила се љубављу према дјеци, док се за неонатологију одлучила услијед чињенице да ради у болници која је предалеко од првог специјализованог центра и да је за болесну бебу транспорт ризичан и предуг. Ипак, није се покајала и са љубављу и страшћу ради свој посао, како тада тако и данас.

„И данас неки педијатри имају проблем што не схватају да им недостаје знања у овој области и да новорођенче није исто као мала беба, а још мање као дијете. Са субспецијализације сам се вратила 2004. године и доктор Гутић се сложио да отворимo Службу за  неонатологију. То је баш био рударски посао за који сам добила награду Коморе доктора медицине Републике Српске за организацију здравствене службе. Тада су у болници поред доктора Гутића радили и доктор Пудар и докторица Медан која је дошла са специјализације. Тако сам, у просторијама гинекологије направила Физиолошку неонатологију за здраве бебе, док је Патолошка неонатологија остала на педијатрији. Oдмах сам приступила обуци кадра  и набавци опреме. У то доба смо имали један инкубатор стар преко 40 година. Попис потребне опреме сам почела да правим још на субспецијализацији јер сам морала да знам до најситнијег детаља шта треба набавити – величину игле, катетера, маске, сонде... Али, истина је да сам уживала у свом послу и жао ми је што данас код младих ријетко видим ту ватру у очима, ентузијазам и жељу да нешто створе и буду први који ће урадити нешто ново. Мене је тај стваралачки дух носио. Данас је много лакше, напишеш шта ти треба и управа одобри. Тада није имао ко да нам одобри набавку опреме јер је било послијератно вријеме и није било новца нити уређеног државног система, довијали смо се на разне начине и тражили донаторе, а на примјер, први инхалатор који сам успјела да добијем од доктора у Бањалуци донели смо доктор Пудар и ја враћајући се са једног конгреса“, прича докторица Буха која у Бањалуку одлази први пут 2001. године и схвата значај успостављања добре комуникације са њиховом болницом и људством.

Убрзо након што је успјела да успостави добре односе са Бањалуком, захваљујући преданом раду, труду, залагању и упорности, постаје потпредсједник Удружења педијатара Републике Српске чији је дио руководства још увијек.

„Вољела бих да макар дио ентузијазма који смо ми имали за лично напредовање и друштвено добро видим у данашњим генерацијама. Од свог времена и новца смо радили за друштвено добро, довијајући се на разне начине. И обука особља за рад на неонатологији захтијевала је сналажење па сам тако знала да зовем другарицу у Подгорици и замолим да прими моју сестру три дана како би научила нешто. То су биле послијератне године у којима је грађење педијатрије и неонатологије било у оквиру грађења државе, нешто што је прекинуто смо градили и изградили“, прича носталгично докторица Буха, али и након 30 година очију пуних ватре и жеље за напретком, али и поноса што су из ничег направили нешто.

ЕДУКАЦИЈА ОСОБЉА ЈЕ НАЈВАЖНИЈА
„Удружење педијатара Републике Српске има два годишња састанка, педијатријске дане и стручни састанак. Прошле године су се педијатријски дани одржавали у Требињу и били смо домаћини великом броју стручњака, професора, педијатара, а долазили су и субспецијалисти разних грана од којих смо могли да чујемо новине. Често и ми, као педијатри Болнице Требиње, имамо своја предавања па будем предавач или презентујем неки наш случај који би могао да едукује на неки начин. За урађене, презентоване и објављене радове сам 2012. године добила назив примаријус. Између осталог, у то смо укључили и специјализанте и мислим да је то заиста од великог значаја и за нас и за њих и за пацијенте. Такође, био је Kурс реанимације новорођенчета у који смо, поред наших сестара, укључили и гинекологе и гинеколошке сестре јер је јако важна едукација свог особља које се бави бебама. Учествујемо и у раду Удружења педијатара Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске и бивамо позвани на све њихове скупове за активно учешће. Свака едукација, било да одем ја или неко од колега, сигурно је за добробит наших пацијената, Болнице Требиње и нашег одјељења“.

Докторица Љиљана постаје начелник 2008. године и тада, уз помоћ донатора, реновира одјељење – климатизују се собе, одваја се соба за инфективне болести, прави се соба за интервенције, мијења се кухиња, док се паралелно набавља опрема и едукује кадар за обављање процедура које дотад нису постојале. Због сталног недостатка педијатријског кадра, што је тенденција и у земљама у окружењу, подизање квалитета пружања услуга на виши ниво је било немогуће.

Odjeljenje-za-pedijatriju-sa-neonatologijom-1024x683.jpg (235 KB)

Одјељење за педијатрију са неонатологијом

„Када шаљемо пацијента у неке друге медицинске центре то је углавном због одређеног протокола како би се нешто додатно испитало иновативним методама које ми не можемо да урадимо нити је исплативо на мали број дјеце правити неке велике дијагностичке или терапијске центре. Међутим, мислим да треба порадити на развијању људских ресурса јер су потребне године како би педијатар сазрео толико да можете да га оставите самог без бојазни. Јер, поред тога што он не може одмах препознати да ли је дијете тешко, средње тешко или лако болесно, не зна успоставити добру комуникацију са родитељима. Сваки педијатар мора помало бити и психолог. Логично је да се човјек плаши, у сваком послу постоји страх од неуспјеха, али испред родитеља не смије да стане педијатар на ком се уочава страх, то је погубно. Тада морате дјеловати самоувјерено и бити свјесни да је знање оно што вам даје моћ. Неопходно је да стално радите на свом знању, да своје вјештине умножавате и да у сваком тренутку знате по ком протоколу радите и гдје то пише јер се бавимо чувеном медицином заснованом на доказима“, изричита је начелница педијатрије и истиче да су педијатрија требињске болнице и она као педијатар високо котирани како у педијатрији Републике Српске тако и у окружењу.

ПОДРШКОМ ДО ИСПРАВНОГ ДОЈЕЊА
„Рекла бих да sе сваке године број мајки које доје своје бебе значајно повећава и вјерујем да сам добрим дијелом заслужна за то. И медицинске сестре и ја стално причамо мајкама о важности дојења и трудимо се да им помогнемо да схвате да млијека има, да треба стрпљења и да ће оно надоћи. За исправно дојење је јако битнo охрабрење и подршка мајци. Дојка је фабрика за прераду хране и сви токсини које мајка унесе храном иду у њену јетру, а беби иде чиста храна. Мајчино млијеко је идеална храна и битно је подржати мајку и на томе стално и неуморно радимо“.

Овај врсни педијатар наглашава љубав коју дјеца знају да пруже и препознају, али и њихову способност да буду срећна и радују се па је за њу, као доктора, али и човјека, велика ствар када томе допринесе.

„Посебно ми је драго кад ми на улици притрче дјеца и кад ме родитељи са радошћу и озареношћу поздраве. То позитивно препознавање и захвалност коју видим у њиховим очима су потврда да свој посао радим добро. Мој постулат је да свако дијете треба лијечити као сопствено и надам се да сам томе успјела да научим и своје млађе колеге. Сваком дјетету испред ког сам стала урадила сам управо оно што бих урадила и свом да има такве симптоме и тегобе“, открива нам докторица своју методу успјешног лијечења и истиче да је кључ њеног успјеха управо огромна љубав према послу којим се бави.

ЈЕЛЕНА РАТКОВИЋ – ГЛАВНА МЕДИЦИНСКА СЕСТРА НА ОДЈЕЉЕЊУ
Јелена Ратковић, тренутно главна медицинска сестра на Одјељењу педијатрије са неонатологијом, након завршене средње медицинске школе се запослила у Болници и почела да живи свој сан. И после 20 година радног стажа, од којих је 18 провела на педијатрији, каже да себе не може да замисли у неком другом послу.

IMG-251b7cd34b74ae7b9997b3a3c9604415-V.jpg (240 KB)

„Када сам дошла у Болницу Требиње, prvo радно мјесто ми је било на Физиолошкој неонатологији и ту сам радила 12 година. Ту сам научила да за рад са дјецом треба имати љубав и посвијећеност. Радимо заиста одговоран посао и сигурна сам да може да га обавља само неко ко заиста воли дјецу и медицину. Али, ипак, рад са дјецом сам ја“, прича нам Јелена.
С обзиром да ради са најосјетљивијом популацијом, неминовно је да постоји одређена доза страха, али га је, подвлачи, неопходно превазићи за добробит и дјетета и мајке. Као и докторица Буха и Јелена истиче важност кадра, како доктора тако и медицинских сестара.
„Посао медицинске сестре на педијатрији је јако специфичан и потребно је сигурно годину дана да се сестра обучи. Замислите ситуације када беби од 10 дана треба извадити налазе или пласирати браунилу, то није лако и мора да постоји страх нарочито када немате искуства. Зато сматрам да треба радити на едукацији и обуци кадра како би и сестре биле свјесне свог знања и имале самопоуздања. Јер, без вјере у себе, не можете да радите овај посао савјесно и одговорно“, наглашава главна медицинска сестра.
Како нам Јелена прича, у односу на њене почетке у Болници, Одјељење за педијатрију је много наприједније, добили су нову опрему, увели нове терапије, а кадар је едукован. Иако посао и проблеме са одјељења често носи кући и размишља о дјеци која се лијече на педијатрији, исто тако је најсрећнија када дјете, здраво и задовољно, напусти њихово одјељење. Тада зна да је изабрала прави посао за себе.

Докторица Буха истиче важност педијатрије, али и тога да друштвена заједница схвати да је недостатак педијатара посљедица, а не узрок. Неопходно је, каже, оснажити педијатрију и анимирати младе љекаре да она буде њихов избор специјализације. 

„Тренутно имамо три доктора на специјализацији које планирамо да шаљемо на субспецијализацију и тако раширимо дјелатност којом се бавимо. Уз то, у плану је и примање још специјализаната тако да ми се чини да идемо напријед и да је планирање људских ресурса значајно боље“, прича нам докторица Буха срећна што Одјељење за педијатрију требињске болнице почиње да се развија у правом смјеру.

Колико год да се уводе иновације и технологија напредује, људски фактор је и даље најважнији за развој сваке дјелатности. Чини се, веома лако би и најновију опрема и најљепше просторије за рад прекрила сјенка недостатка квалитетног и обученог кадра спремног да се бори како за свој лични напредак тако и за напредак друштва.

„Педијатри морају бити посебни доктори, као што и професори морају бити посебни људи. Уколико то није на високом нивоу и ако то не уважавамо, a уништавамо, стварамо проблем са нашом будућношћу јер управо здрава популација дјеце даје здраву популацију одраслих људи“, закључује докторица Буха.