Odjeljenje anestezije i intenzivne njege, Tim sa kojim je lako raditi.JPG (139 KB)

„Пандемија корона вируса је, поред многих, отворила и питање колико смо спремни да ризикујемо за другога?! Немогуће је бити хладан пред породичним драмама, ситуацијама када из једне породице више чланова лежи на Covid одјељењу, брину се, пате... Као свједок тога, схватите да тада ваше мјесто не смије да се доведе у питање! Ви морате бити ту, судјеловати, дати све од себе не само као љекар, него и као човјек. У оваквим изазовним временима виде се пуни смисао и ниво одговорности за који смо се ми, љекари опредијелили, одабравши овај позив“.

Овим ријечима нас у тешко вријеме епидемије корона вируса уводи Петра Паовица, специјалиста анестезиологије са реаниматологијом у требињској Болници. Одговорна према професији и са респектом према пацијентима, ова млада докторица непрекидно је укључена у рад Covid одјељења и стања сваког појединца са којима се бори за здравље и опоравак. Упркос стручности, примјећујемо и својеврсну дозу скромности и искрености када нам каже да ју је у Требиње, након завршеног Медицинског факултета у Београду и рада на Универзитетском Клиничком центру у Бањалуци, довела љубав, вративши је херцеговачким коријенима.

Рече нам да јој је примарно било да се оствари као супруга и мајка, а упоредо усавршава у области коју је специјализирала. На Одјељењу анестезије и интензивне његе Болнице Требиње ради непуну деценију и, како смо стекли утисак, припада онима који мало причају о себи, а много више о пацијентима – најважнијем средишту професионалног опредијељења. За вријеме првог таласа епидемије корона вируса, од марта до маја била је ангажована, као једини анестезиолог. Комплетан тим радио је уиграно, без предаха, а таква дисциплина задржана је и сада. Зато више пута истиче да суграђани могу бити мирни јер у Болници има ко о њима да брине.

„У нашој Болници постоје љекари пуни знања, који неће бити себични да питају за савјет друге колеге шта је то ново, шта може да се поправи, како да пружимо помоћ. Уолико видимо да не можемо одговорити изазову у неком конкретном случају, нећемо бити сујетни да људима обезбиједимо смјештај у некој другој интензивној јединици. Настојаћемо да одржимо квалитет рада, као што то чинимо свих протеклих мјесеци откако се боримо са пандемијом“.

Упознаје нас да је анестезиолог у Covid пандемији био укључен од самог почетка у тим љекара, кога предводи инфектолог, заједно са колегама интернистима, пулмолозима, пнеумофтизиолозима, кардиолозима. Анестезиолог је ангажован око најтежих пацијената и као консултант.

„Прва два мјесеца епидемије била су ударна. Привикавање на заштитна одијела, недостатак кисеоника испод тога, деветочасовни боравак под опремом, а онда кућна изолација. Радног времена нема. Оног тренутка када дођете кући не боравите са породицом, већ у посебној просторији. Предузимате све мјере деконтаминације и чекате наредни позив да идете у болницу. У том првом налету епидемије до изражаја је дошла она основна медицина са којом ми можемо много да урадимо док дођемо до приче о респиратору. То је јако битно да се каже, да грађани знају да ако добију корону не морају да очајавају да је живот завршен. Постоје ситуације када је тешко а може се много учинити. То је свима нама нада која преостаје у времену, ипак дјелимичне непознанице и још увијек чињенице да се крај не може дефинисати. Дакле, много тога се може урадити и тим основним медицинским средствима, начелима, добром вољом, бдијењем над пацијентом“, охрабрује нас Петра, а вјерујемо јој с обзиром да иза себе има много искуства, знања, стручности и храбрости да се несебично ухвати у коштац са сваком ситуацијом.

petra paovica.JPG (198 KB)

Управо таква, припада оним младим љекарима који се залажу за константно образовање и напредовање у струци којом се баве. Сматра да је неопходно ићи у корак с временом и да се само тако може изборити са разним клиничким сликама па чак и овим, насталим као посљедица корона вируса.

„Анестезилог мора бити у току са медицинским, научним сазнањима и то га обавезује без обзира у ком центру или болници је запослен. Мора знати да озбиљност посла диктирају околности а не супротно. Један анестезиолог мора активно да учествује у свему што се дешава на том послу и у самом друштву. Нажалост, ова пандемија која је задесила цијело човјечанство па и нас у малом Требињу, научила ме да то јесте велика истина. Цијелим бићем се залажем за едукацију младих љекара. Уз бављење пацијентима, то је још један од циљева мог рада. Вјероватно се ради о пориву дубоко укоријењеном у чињеници да сам била једини млади љекар у свом тиму када сам дошла у Требиње. На свом путу усавршавања наишла сам на многе људе од којих сам доста научила и никада нећу заборавити све који су на мом професионалном путу били несебични у давању знања. Добро је другом пренијети знање и радо на том пољу дајем свој максимум“, каже нам Петра и додаје да анестезиологија тражи цијелог човјека, те да је захваљујући подршци искуснијих колега, учврстила увјерење да су љубав и пажња пресудни на стази којом корача. 

И управо је пажња оно што је за овог младог љекара карактеристично. Не само према колегама, него још опипљивије, према пацијентима. Како нам каже, међусобна сарадња, топла ријеч, лијеп гест, дијељење информација и брига о сваком човјеку који се лијечи у требињској Болници учинили су да се створи компактан тим не само на Covid, него и Одјељењу анестезије, на којем ради.

„Након много непроспаваних ноћи и рада, те суочавања са бројним људским драмама које су дио нашег професионалног живота, могу да кажем да сам дио једног доброг тима. Увијек има мјеста за поправку и напредавање, али то је одговорност сваког од нас понаособ. Мислим да се уз добру вољу и љубав према пацијенту може остварити и бољи резултат. Повремено анализирам шта је то што детерминише наше односе у тиму љекара. Закључила сам да су најбољи фактори који уједињује чланове једног љекарског тима однос и љубав према пацијенту, као центру наших збивања на послу и, то је тако и никако другачије! Један пацијент може да помири све међуљудске размирице јер у тренутку када радите сви за једног, тада је све друго међу људима небитно, осим тог живота за који се боримо. У анестезиологији, када су хитна стања у питању, тренуци када је потребно брзо реаговати, то се тада најбоље и види. Тада и они за које сте можда мислили да су индолентни у односу према струци, неријетко постају и најватренији чланови тима“, страствено говори Петра.  

Без обзира на све личне стрепње, ову требињску докторицу је новонастала ситуација, како каже, натјерала да помјера границе унутрашњих поимања живота, породице и породичних веза у којима је доживјела тренутке безусловне подршке. Био јој је то главни фактор олакшања и смањења нивоа страха уопште па и страха од неизвјесности које су испливале у Covid пандемији. Ту сврстава и неизмјерну подршку друштвене заједнице, која медицинском особљу, каже, ни у једном моменту није изостала. Вријеме пандемије, назива и временом велике сатисфакције, када су сви скупа спознали да нису сами и да помоћ добијају са свих страна.

„Много нам је значила сва технолошка помоћ, опрема коју нисмо имали олакшала нам је лијечење и аутоматски улила сигурност. Један тим љекара из УКЦ Бањалука, на челу са професором Пеђом Ковачевићем, уваженим стручњаком интензивне медицине на овим просторима а и шире, такође нам је пружила сарадњу и велику помоћ. Он нас је уврстио у све податке у едукативном програму, што нам пуно значи. Моје колеге у Бањалуци и даље су са мном у контакту и сво знање несебично дијеле. То је мене као јединог анестезиолога члана тима Covid одјељења у почетку охрабрило и учинило да знам како да поступам и да се понашам“.

Упоредо са свим активностима и изазовима свог позива, Петра Паовица, као љекар који себи не дозвољава да стагнира, одавно изучава и терапију бола. Домен посла анестезиолога, представља јој, рече нам, једно лијепо поље анестезиолошке праксе кроз мултидисциплинарни приступ пацијенту.

„Бол као феномен је много више присутан него што имамо прилику да чујемо и да видимо. Велики проценат свјетске популације има неку врсту бола, акутни или хронични, али свакако бол као један од фактора дестабилизације човјека на дуже стазе. Анестезиолози нису једини који лијече бол, тиме се такође бави и неуролози, ортопеди, нутриционисти, а мени је задовољство када остваримо заједничку сарадњу и тежимо истом циљу. Знања из ове области остварила сам у Амбуланти за бол у Бијелом бријегу у Мостару, који су учили од чувене осијечке школе, најстарије те врсте на нашем простору. У оквиру те едукације дошла сам до сазнања о методи у лијечењу бола, каква је акупунктура. Ово је широко и привлачно поље учења, које ми причињава право освјежење. Како је терапија бола свакодневно присутна у постоперативном третману пацијената, на моје задовољство у прилици сам да третирам разне врсте болних синдрома. За мене је ово изазов, који ми отвара ново поглавље односа са пацијентом. Та психолошка подршка људима, да знају да постоји неко ко о њиховом болу брине, а неће их сврстати у психијатријску категорију, веома је ослобађајући фактор за сваког човјека“. 

И више је него очигледно да се Петра свим бићем пронашла и посветила професији анестезиолога. Уз двоје дјеце и породичне обавезе сваке жене, из себе непрекидно извлачи снагу за нове вјештине и науке, а да у тој корелацији успијева да остане човјек и властита знања не подреди сувој амбицији. Њена теза да пуста жеља да се нешто постигне без емоције представља ризик за сваког љекара да постане сурови професионалац, што, категорично наглашава није њен циљ, јасна је порука да од свега највише тежи бити и остати у домену хуманости, најважнијег аспекта љекарске професије и Хипократове заклетве.   

Kolegijalnošću do boljeg razumijevanja i saradnje- na prvom mjestu borba za svaki život.JPG (131 KB)

Подршка „Mayo“ клинике

„Било каква врста подршке пацијентима угроженим са аспекта дисања прелази у надлежност анестезиолога. Ми преузимамо пацијента даље, у смислу механичке респираторне подршке. О томе се доста говори у самој пандемији, а морам да кажем да није све почело са респиратором, већ са средње тешким до тешким облицима болести, након чега се озбиљан тим људи из иностранства одлучио на важан корак. Наиме, доктор Огњен Гајић, свјетски познати стручњак из области респираторних инфекција са „Mayo“ клинике у Америци, у сарадњи са БХ академијом наука и умјетности, формирао је тим љекара и телемедицином повезао људе са простора бивше Југославије. Направио је веома користан едукативни програм на који смо се и ми у Требињу наслонили у пуном капацитету. Прикупљају се подаци о Covid пандемији из свих установа овдје, како би нам сутра помогли да статистичке податке обрадимо. Људи са ове америчке клинике су нам дали своје податке, своја постигнућа, несебично дијелили информације о томе како су они лијечили пацијенте, који лијекови од бројних понуђених су дали ефекта а који нису, омогућили нам да разлучимо битно од небитног у пандемији и олакшали наше сналажење, захваљујући свом едукативном програму. Чак у вријеме када смо се жалили да немамо довољно респиратора, они су нам рекли да ћемо и са довољним бројем људи спремних да раде у кризи имати добре резултате, што се показало тачним“.

Кад људскост исплива

„Оно што је доминантно у овом периоду корона вируса је да у неким редовним околностима у свом животном кретању на многе људе не обраћамо  пажњу. На том путу немамо времена да се окренемо и видимо ко то ту све ради с нама, какви су чији домети. Многе и не познајемо. Онда се деси Covid  пандемија и сви морају бити укључени у процес лијечење. Одједном примјећујемо људе који су нам до тада били пролазници кроз живот. Постају врло битни. Да ли ће неко нешто да вам дода, да пита како сте, како су вам дјеца, да ли треба нешто... у доба многих тешких драма и потресних сцена оно људско излази на површину. Увид у то, да је могуће одговорити изазову је нешто што је доминантно на мене оставило утисак у вријеме пандемије. Да људи могу помјерити границе своје саможивости је нешто што даје наду човјеку да је могуће да свијет буде у одређеној па макар и малој мјери боље мјесто за живот!“

Anesteziološki tim Covid odjeljena trebinjske Bolnice, Petra sa kolegama, timski rad na nivou.JPG (107 KB)

Солидарност и тимски рад

„Анестезиологија је изазов за сваког љекара. Захтијева читав психофизички тренинг, јако добро дефинисану пажњу и теоретско знање. Сматра се једном од најзахтјевнијих специјализација генерално, баш због физичких аспеката посла који подразумијева велики број мануелних вјештина, добро знање разних апарата у операционој сали и самој интензивној њези. Не могу да причам о анестезији а да се не осврнем на тимски рад као нешто што је раме уз раме са том струком. Имам срећу да на Одјељењу анестезије и интензивне његе радим са изузетним љекарима, средњим медицинским кадром и особљем. Таква атмосфера је и на Covid одјељењу. У тим доктора који збрињавају заражене пацијенте укључени су и специјализанти анестезије, а ја сам се вратила свом послу, уз обавезну свакодневну комуникацију са њима. У условима убрзаног учења, сазријевања, ванредног стања показали су се као људи који не презају од ризика. То је нешто што ме бескрајно радује! Та солидарност која је изашла на видјело, тимски рад и безрезервни ангажман сваког појединца. Младе колегинице специјализанти су се поприлично навикле и савладале много тога и на њих могу у великој мјери да се ослоним. Најважније је да пацијенти нису на губитку, већ у сигурним рукама“.