Ни у Невесињу, ни у Берковићима ни о чем се нису испреле толике легенде и предања као о Стражевици, хумци на узвишењу између ова два краја – за коју се наводи да је у њој закопана црква, а у цркви – е, то ћете тек чути…. Како је боливијски чувар лама случајним открићем “створио”  град од 200.000 људи? И пронађе ли се у Билећи благо Јелић бана? Приче су то у којима се преплићу стварност и фикција, али уху угодне…

Pogled na Strazevicu.JPG (249 KB)

Поглед на Стражевицу

Корона и изолација учиниле су, између осталог, овај наш свијет  поново великим и тајанственим, па ћемо и наше легенде почети полако и издалека.

Из дубине времена, са далеких простора.

Са врло стрме падине планине Церо Рико, из Боливије, гдје је давне 1544. пастир Диего Хуаљпо чувао ламе и  успињући се за њима ка планинском врху, хватао се за све  рјеђе грмове проријеђеног растиња да би се одржао на ногама. Али у једном трену, слабо процијенивши издржљивост грма, ишчупао га је из коријена и с њим се закотрљао низа страну. Кад се коначно зауставио, имао је шта да види: међу коријењем су биле уплетене танке сребрне нити, а за њим је свјетлуцавим сребром био посут траг којим су се грм и пастир откотрљали.

Само годину касније, ту у Потосију, у Боливији, на 4067 метара надморске висине, у такозваном Тибету Јужне Америке, никнуће рудник сребра, око кога ће се на врхунцу експлоатације развити град са 200.000 становника из кога ће Шпанци извући толико сребра да би се могао  направити  мост од ове планине до Шпаније, па и да још мало блага преостане да се мостом пренесе… У Шпанији и дан дањи можеш чути узречицу “Vale un Potosi ” – Вриједан као Потоси!

Postosi (Bolivija).jpg (276 KB)

Потоси (Боливија)

Но, сам несрећни Потоси доживјеће класичну трагедију, трагедију  што ће је тек много касније паметнији социолози назвати – “проклетством ресурса”, јер ће баш то сребро окупити најразличитије феле експлоататора, шпекуланата и манипулатора и васколиког другог похлепног  олоша; у неко доба експлоататори ће уз Индијанце у њему запошљавати и црначке робове… да би касније, најцрње легенде говориле како су копачи у сребрном руднику остајали под земљом непрекидно и по четири мјесеца, а кад би потом излазили вани – морали би добро штитити очи да не ослијепе!?

Малог Хуаљпа, његове ламе и грм са свјетлуцавим нитима на коријењу, мјештани по добру никад нису спомињали, јер им добра није ни донио. Кад је у то мјесто, 1825, ступио Симон Боливар Ослободилац, рудник је био највећим дијелом већ исцрпљен. Но и данас у том сада врло малом насељу можете срести покојег рудара који ће вам рећи: “Потоси је стварно мало мјесто, а велики пакао!” (“Potosi es un pueblo, ma un inferno grande!”). Због раскошне колонијалне архитектуре и богате историје, Унеско ће 1987, Потоси заштитити  као мјесто свјетске баштине. Они који би записали много тужнију историју мјеста и његовог живота с благом, једноставно, као ни њихови преци – нису знали да пишу!

У ХЕРЦЕГОВАЧКОМ КРАСУ, гдје се, такође, као у оном Маркесовом јужноамеричком Маконду, чврсто мијешају и испреплићу фикција и стварност, вијековима живе легенде и предања о закопаном благу, а посебно бљесну у временима  криза, немаштина, оскудица, разложног или безразложног страха… Баш као што су ова времена у којима управо живимо.

Једна од тих легенди одводи нас на Стражевицу, на саму границу измеђ невесињске и берковићке опшине, на највјетровитију херцеговачу узвисину - гдје и по жарком  времену вјетрови “зборе и зборују”.

Легенда вели да су Турци, још у оним давним временима, наредили да се православна црква на планинској узвисини код Горње Трусине, између Невесиња и Берковића, затрпа дрвљем, камењем, сипаром и земљом. Кад се мало здање нашло под земљом, пронијела се прича да су у цркви, један уз другог, остављени бадањ пун биковог меса, бадањ пун проса и бадањ пун злата – а биће проклет свако ко цркву почне да откопава све док не стигне час да бадањ проса и бадањ биковог меса буду вреднији од бадња злата!!!

Људи су, рећи ће ми некоћ саговорник Сава Шетка (на неки начин јунак овог дијела приче), и поред упозорења и пријетњи, настојали да се докопају златника. Но, сваки покушај завршио би трагично...

Sava Setka 1.JPG (244 KB)

Сава Шетка

-Онда је - наставља Сава - сад је то већ историјски податак, прото Владо Кундачина 1936. са мноштвом копача из Невесиња и Дабра, пробао да одгонетне шта се крије испод ове гомиле мекане земље на Стражевици. Чим су почели да копају, ведар дан се нагло преобразио у олују... Вјетар је био толико јак да су се копачи, на 1024 метра надморске висине, морали држати једни за друге, да их не суне доље у Дабарско поље; а онда су их из мрачног, и нагло надошлог облака, засуле крупне и хладне кишне капи... Покушај је пропао, а проти Кундачини убрзо  је умрла супруга!

За протиницу се говоркало да је слабашна здравља и прије тога, па не мора се баш све доводити у везу са покушајем откопавања цркве.

Можда би, наставља Сава, тај случај вријеме изблиједило, да се није десило нешто још чудније.

Шта?

-Док је чувала овце, горе око самог врха Стражевице, по лијепом и бистром времену, једна пастирица из рода Бабића из Горње Трусине, спази необичну кретњу. Из мале рупе на врху, гдје су они ранији Кундачини копачи копали, промоли се миш...и одоздо, из дубине, изгура – златник! Потом се хитро  врати па изгура други, који бљесну на сунцу, а онда узе онај први и однесе га назад у дубину. “То је то! Црква са бадњем злата је стварно доље”, помисли пастирица. И зграби онај други златник прије него што се миш врати... Цијело поподне га је сиромашна дјевојка стискала у влажној руци, радовала се ненаданој срећи... Увече га донијела родитељима и испричала шта се догодило. Изненађени необичним даром, родитељи су те ноћи касније уснули. Мајка се, пред зору, разбудила прва, још једном је узела златник са стола, окренула га спрам чкиљаве лампе, помазила руком... Ушла је потом у другу собу да пробуди кћерку, било је вријеме да стадо опет крене на пашу, на Стражевицу. И кад јој је дотакла лице – занијемила је од ужаса. Било је посве хладно – млада пастирица је већ сатима била мртва!!!

И самом Сави Шетки из берковићког села Хатеља, за кога рекосмо да је на неки начин јунак овог дијела наше приче, на Стражевици је прије Другог свјетског рата страдао брат Ратко.

Док су се хатељска дјеца играла у храстовом гају, занесена циком и грајом, малишан Ратко Шетка је нестао. Пола дана су га тражили. Залуд.

Онда, пред вече, кад су се старији напокон узверали литицама са хатељске стране до оне велике хумке, за коју се причало да у себи сакрива закопану цркву, имали су шта видјети: дијете су нашли на самом врху Стражевице, на несрећу мртво!

-Ено, ондје горе – показиваће ми Саван том приликом на стражевачки врх, па послије дуге паузе продужити:

-Никад, ни до дан-данас, нисам сазнао шта се стварно догађало оног давног дана са мојим братом Ратком, како се као мало дијете, пошто смо га изгубили из вида у гају, успио уопште успети овдје – како је, од чега је умро. И данас ми се чини да се дијете ту само није могло узверати, а немам ни одговора како је друкчије могло стићи до врха, ако није каква друга, мени непозната, сила... Деценије за деценијама пролазе. Стражевица ми и даље крије тајну...

...А што се тиче откопавања оне цркве, запитаће се истом приликом Сава, послије дужег ћутања, није ли оно с лудим кравама у свијету неки знак? Знак да би бадањ биковог меса могао вриједити као бадањ злата!?

-Не знам, не знам... А и није моје да о томе говорим – закључиће, поправљајући качкет и невољко одмахујући руком. Над Берковићима, над Стражевицом горе, вјетрови и даље зборе, и можда нам и даље штошта поручују, што у вријеме криза и нелагода не умијемо чути, протумачити, “прочитати”…

НАРОД БЕРКОВИЋА И НЕВЕСИЊА сматра да је Стражевица свето мјесто, мјесто које зрачи посебну енергију и радо посећује овај врх, нарочито љети.

Ljekoviti izvor na Strazevici.JPG (352 KB)

Љековити извор на Стражевици

Испод њеног врха у стијенама је мали извор у коме воде има чак и у врелом августу, а за коју се тврди да је љековита. Мало даље од извора је и Шупљи камен. Свако, кажу, ко жели да му се нека жеља испуни треба да на њу мисли и три пута прође испод Шупљег камена – па ће бити онако како је пожелио!

Људи верују и у једно и у друго: пију воду и пролазе испод камена, као што вам показују наше слике…

ПОКОЈНИ ОБРЕН ВУКОВИЋ из  билећког села Хоџића радо ми је, са жаром у очима, приповиједао породично предање о неоткривеном благу бана Јелића. А тајну је, наводно, Вуковићима открио неки мудри старац који је живио негдје између Власенице и Зворника, и на кога су случајно набасали синови Томе Вуковића. Елем, цијела прича, у којој се преплићу фикција и стварност, тече овако:

Синови Томе Вуковића, са рођацима, ишли су често по Босни да тргују, одакле би доносили кукуруз и жито. Док би једни ишли у трговину, други би остајали код куће да чувају стоку.

Ходајући по Босни, неђе између Зворника и Власенице, наиђу на једног старца, умјешног приповједача и мудраца.

Чувши одакле су путници, старац узе некакву књигу и поче по њој пребирати. Вуковиће је пропитивао за извјесна мјеста по Херцеговини, а онда наједном спомену - Јелића градину. Томин син му рече да баш ту близу живи!

Потом га онај мудрац одмјери од главе до пете, па рече: на Јелића градини живио Јелић бан који се храбро тукао против Турака. Но, када су га они приморали да одступи, оставио је за собом једну пећину пуну волујског меса. 

-Ма какви, узврати Томин син, тамо нема никакве пећине,то је измишљотина!

-Не значи то да је нема, него да је ви можда још нисте открили - мирно ће старац.

Obren Vukovic sa bukagijama iz Alatovog klanca.jpg (257 KB)

Обрен Вуковић са букагијама из Алатовог кланца

Затим упита тог Вуковића зна ли да се између Јелића градине и Јелића дола, према оном ублу у Рељи води, налази гробље. Збуњени путник слеже раменима.

-Хм - на то ће старац и даље мотрећи у књигу. - На источној страни гробља је мјесто гдје је Јелић бан закопао два казана пуна новца. Казан жутих (златних) и казан бијелих (сребрних) новчића!!!

Поменуо је и гроб турског паше на оном мјесту гдје је Влатко Вуковић дочекао и убио турског моћника, па додао:

-Двјесто корака одате је била кула Хоџића, пред кулом би и сада требало да стоји бињеш - камен, са кога су Турци узјахивали коње. Кула је била утврђена, с моћно поћемереним кровом. У једном њеном ћошку сакривен је накит, а у другом, насупрот њему - ћуп са златницима! Још ћу ти и ово казати: у једној бразди дола Кулине налази се чатрња, у ту чатрњу су Турци за вријеме једне изненадне бјежаније набацали много бакарно посуђе, а онда је затрпали коњским ђубретом. Јужно од ње је бунар с водом, што га зову Банбаруша, пошто га је некада давно ископа и утврди бан Баруша. Источно од Банбаруше је мезарје и у њему чатрња, западно од те чатрње је још један бунар с водом.

Кад то чу и попамти, Томин син је, вративши се кући све исприча укућанима.

Вуковићи прво открише чатрњу и мезарје. Очистише чатрњу, али она би шупља, у њој ни воду, ни било шта друго не нађоше. Исто би и с оном другом, коју мало касније открише.

Потом се Вуковићи дадоше у потрагу за Јелића благом.

И, гле, изненађења: на једном мјесту открише велику камену плочу.

МЕЂУТИМ, КАД ПОЧЕШЕ ОТКОПАВАТИ зачу се однекуд глас: "Тури море, то је моје, а неће ти требати ни твоје!!!"

-Ко то виче - пренеразише се Вуковићи, живо се осврћући на све стране.

Не видјеше никог у близини, сем бјелоглавог орла, што је стајао на високој каменој греди и нијемо их мотрио, са сигурног одстојања.

-Ма, то се неко сакривено чобанче с нама завитлава! - рече један од храбријих Томиних синова, па осмотривши ону земљу коју су откопали око плоче, узе ћускију, забоде је под плочу, и шапну:

-Наставимо посао.

У то наједном  дуну чудан неки вјетар, а његов вијарац разнесен ону земљу што су били ископали.

Прво задрхташе страшљивији Вуковићи, уплашише и оне храбрије, па сви одусташе од даљег посла.

Потом се десише случајеви од којих уздрхта цијело село Хоџићи.

У оној Рељи води удави се чобаница - љепотица, име јој је било Вида. У Алатовом кланцу пронађоше букагије о којима су, много прије тога, кружиле страшне приче... Бјеху то знаци и биљези који Вуковиће спријечише да пронађу Јелића благо и накит у Кулини, па од свега на крају одусташе.

Али недуго затим на ону плочу набаса Васиљ Радан. Учини му се згодна, па онако уморан од ходања, прилеже на њу да се одмори. И, заспа... А уснио је чудан сан: да је под том плочом закопан ћуп пун дуката. 

Чим се разбудио Васиљ Радан подиже већ расклиману плочу. Под њом нађе све како је и сањао. Узе дукате и однесе их кући!

Послије у народу билећком, па и уопште херцеговачком остаде вјеровање да благо из земље не може нико узети, осим онога коме оно на сан дође - и под условом да о његовом откопавању ником не прича. Зуцне ли прије тога било шта, благо ће се претворити у угљевље!!!

Пећину на Јелића градини открили су ловци половином прошлог вијека.

Све нам је то овако, скоро од ријечи до ријечи, исприповиједао покојни Обрен Вуковић у билећком селу Хоџићи, једног хладног и позног јесењег дана, док су прве сњежне пахуљице шуштале у сувом лишћу сеоских храстова и бјелина почињала да прекрива крајолик.

ЗАНЕСЕНИ ФАБУЛОМ НЕ УПИТАСМО ни ко је Васиљ Радан, ни шта с оним  Васиљевим златницима би... Збунио нас је Обрен и кад је отишао у избу и донио букагије нађене у Алатовом кланцу, које је наслиједио и које је љубоморно чувао..    

Тајна о Јелића благу је остала… недопричана до краја.

А причалаца таквих, ево, у Херцеговини више и нема.

Но, кад и они “прођу” приче ипак остану да бар још неко вријеме лебде својим неким  самосталним и засебним животим, радујући наше уши и душе…