Кад год би се поменула ријеч кум и кумство, отац би казивао своју причу о томе. Кад је био у дванаестој години, послали су га код кума Сима да му води волове док он буде орао њиву звану Покрајница. Прије него је пошао, строго су му заповиједили да, кад заврше орање, обрише босе ноге или их опере ако буде воде, како кући не би однио ни пет грама кумовске земље. И лијепо су му објаснили да нема ништа грђе ни грешније него кад се присвоји кумовска земља, макар је било свега пет грама. И водио је босоног цијели дан куму Симу волове, а кад је кренуо кући, добро је обрисао табане о траву, па их потом и опрао. Нашла се и та једна чаша воде да плакне ноге, како при њима не би однио ни пола грама кумове земље.

pet-grama-kumove-zemlje.jpg (162 KB)

А да је однио, Бог би га казнио, ко ће знати чиме и на који начин. Само он свемоћник и зна какву ко казну заслужује и због чега. А можда би још, на свој божји начин, о свему обавијестио и цијели свијет.

Има о томе и једна згодна прича, стара колико и људски род, у међувремену и милијарду пута испричана, а опет тако нова, тако блиска и примјерена нама људима да је треба испричати и милијарду и први пут. Елем, вели се у тој причи, некакав кум некум крао у кума. Ево што је крао, али куд баш у кума. Једном, украде у кума врећу сламе, заметне на леђа и крене кући. Врећа је била при дну шупља, па су сламке испадале све једна по једна, остајући по путу да би означиле траг и да би свак знао у кога је слама украдена и ко је украо. А Бог, ко ће као он, својом силом уздигне ону сламу на небеса, ту је постави и остави за сва времена. Нек свак жив, чим се роди и сазна за себе, чује причу о украденој кумовској слами и нека је, на ведрој ноћи, одмах и угледа горе на небесима. Наука вели да то није ништа друго до дио наше галаксије, али у народној причи је само кумова слама и ништа више.

Упркос небу и кумовој слами на њему, данас је крађа успјех и понос у цијелом свијету, а кумство на танким ногама, тањим него икада откако свијет постоји. У прилог тој тврдњи могло би се испричати на стотине прича, све једна грђа од друге.

Има и четврт вијека како је и до Херцеговине допрла прича из Београда у којој се вели да је кум са кумом имао дијете. Кад се женио кумовала му, а послије се некако зближили, па он јавно са законитом, а кријући са кумом. Идуће године, по срећи лијепој, обје родиле по сина. Машала. Вриједан неки кум, а и познат је човјек, било га је и по телевизији и по филмовима. Снимљена је у Београду и емитована на телевизији и серија о великану српске поезије, Лази Костићу, у којој се приказује како шурује са кумом Ленком Дунђерски, чији су преци Херцеговци из Врањских, па чак хоће и да је узме за жену. И све то у Београду није за превеликог чуђења. Београд је велики, а велики и јаки не држе превише до кумства.

     -Грдно, брате, чути а не што друго - кажу на све то Херцеговци с образом и кумовским осјећајем. А, срећом лијепом, овдје још има таквих.

Чим то изговоре, одмах и додају:

     -Није то отприје тако било. Кум је био светиња.

А није да није било. Присјетимо се само појединих наших владара којима, ради власти и владарске моћи, ни братоубиство није било страно. А тек убити кума, исто што и попити чашу хладне воде. Зато се у пјесми Петра Пајића вели овако:

     „Српског вођу Карађорђа

     убио је други вођа.

     Место где је било клање

     Срби зову Радовање.

     Убијеном и убици

     дигнути су споменици.

     Сад се сваки Србин бије

     са две своје историје.“

     -Па добро, друго је то што је Милош Обреновић наредио да му убију кума Карађорђа, јер они су били владари, а њима је допуштено свашта - веле Херцеговци с разумом и кумовским осјећајем.

А није баш све ни тако. Има на стотине прича о томе како је, чак и овдје у Херцеговини гдје је кумство у стара времена било заклетва и молитва, кум покрао кума или, још горе од тога, продао га и издао. Издао кума Турцима, па га послије појео за вечеру.

Ту у једном нашем херцеговачком селу, има отада више од стотину година, женио се један наш Херцеговац. И како је био танак са стоком, а имао пуно братственика и друге родбине жељне меса, одлучи да га негдје и збави. И тако, куд ће и шта ће, па оварише у тор кума Илије. Знао је да у њега има дебела прољетошња телица, па пође по њу. Била јесења ноћ пуна мјесечине, па је лако пронађе о тору и поведе на узици. Али телица неће да иде, окреће се, затеже не узици и хоће да рикне. Немадне куд кум младожења, па је закоље недалеко од тора, избаци из ње утробу, заметне на врат и однесе цијели километар даље, гдје је био завезао коња. Ту је навали на самар и прије зоре дотјера кући. Вриједан неки младожења, имало се шта од њега и оженити. Нек се данас нађе младожења који ће цијели километар носити на врату телицу, а морало је у њој бити бар осамдесет килограма, и то без утробе.

У херцеговачкој причи се вели и то да је некакав Херцеговац, кад су га кумови изневјерили, лијепо отишао у шуму, изабрао највећи и најљепши јасен и замолио га гласно да му буде кум. Јасен ћути. А ћутање је знак одобравања. Послије би тај наш Херцеговац, на опште чуђење цијелог села, свакога дана одлазио у шуму, па потом стао испред онога јасеновог стабла и гласно викнуо:

     -Помозбог, куме јасене!

Херцеговци с кумовским осјећајем имају одговор и на ове приче, па веле:

     -Добро, било је појединачних случајева, али је ипак, гледано у цјелини, некада био понос свима који су за кума звани. Ето зашто се кумство није одбијало.

И заиста, за кума је редовно, барем овдје у Херцеговини, биран најугледнији, најгласовитији, али и најбогатији и најпризнатији, па тек кад се све то изреда и најмилији. Да није било тако како би чувени херцеговачки мајстор, домаћин и сеоски кнез, Сава Алексић, стекао толика кумства. А прича се да их је, што вјенчаних што крштених, имао близу двјеста. Није их могао ни набројати, па им се због тога и не зна тачна цифра.

     -Има их и данас таквих, али су то све интерес кумови и кумства - кажу на то Херцеговци с осјећајем за кумство.

И одмах додају да су се у Београду окумила двојица у том граду најпознатијих Херцеговаца, један родом Гачанин а други Поповац. Најпознатијих, али не и најпризнатијих. И како су се окумили, тако су и раскумили. Жеља за влашћу их окумила, а потом и раскумила. Тако данас више нису кумови него заклети непријатељи.

Све то везано за данашње кумство у Херцеговини је, барем оној која и сад мирише на традицију, још увијек срамота и покора. Тако Херцеговци с осјећајем за кумство о тим срамотним кумствима и не причају превише. А све је то у другим крајевима и земљама тако обично и тако свакодневно. У томе и јесте разлика између традиционалне Херцеговине и осталог дијела савременог свијета.

Послије свега, присјетих се и оних пет грама земље кума Сима. Кад је отац пошао на онај свијет, сјетили смо се те његове приче, па му добро опрали ноге и потом их избисали. Нека у земљу не однесе не пет грама него ни милиграм земље, кумове ни било чије друге.

Земља је света, од ње смо створени, она нас храни и сахрањује. И сваког прима у себе, чак и оне који, својим дјелом и животом, нису заслужили ни да ходају по њој. Зато и нема већег гријеха него је присвојити јер она није ничија, а истовремено је власништво сваког живог створа који по њој ходи, гамиже, рије или лети.